Igrani film namenjen na decu i fokusiran na mlade i najmlađe, tu spora ne može biti, nedopustivo dugo je u zapećku u srpskoj kinematografiji. Baš stoga smo za razgovor zamolili Đurđiju Radivojević, čiji kratki film Kad su ovce bile roze upravo ovih dana gostuje na Festivalu dečijeg filma u Briselu i Festivalu studentskog filma u Bukureštu.
Šta se sve zbivalo sa filmom Kad bi ovce bile roze u ovih godinu dana?
Od premijere u aprilu prošle godine u Domu omladine do danas, film je bio prikazan na preko 40 filmskih festivala, u zemlji i inostranstvu, gde je osvojio devet nagrada – četiri za najbolji film, po dve za najbolju kameru i najbolju režiju i počasnu povelju za glavnog glumca Vasilija Prvulovića. Ipak, meni je najznačajnije što je imao veliki broj gledalaca i što je indirektno motivisao i druge reditelje da se bave dečijim filmom.
Šta ste saznali o ovom svom filmu tokom i nakon prikazivanja filma po festivalima i ovde, u regionu ali i vani?
Imam naviku da na svakoj projekciji svog filma, umesto platna, gledam lica ljudi u publici. Ne radim to da bih na osnovu reakcije zaključila da li im se sviđa ili ne ili da li im je smešna neka replika ili nije, već me fasciniraju izrazi lica onih koji su se celi prepustili filmu, skoro da su postali akteri. Kao reditelj, pre premijere odgledate film toliko puta da ga znate u frejm i niste sposobni da ga osetite kao neko ko ga gleda prvi put. Sa velikim entuzijazmom i elanom napravili ste nešto zbog sebe, ali za nekog drugog i smatram da je najveća profesionalna satisfakcija kada film u gledaocu probudi emociju koja je mene vodila da ga napravim. Toliko njih je, nakon projekcija i ovde i u inostranstvu, imalo potrebu da podeli sa mnom neko svoje iskustvo iz detinjstva, da razgovara o problemu bele kuge, da komentariše muziku, fotografiju, scenografiju, kostim, da razgovara o radu sa decom na filmu i njihovoj glumi… Bila sam potpuno oduševljena reakcijama dece, jer nisam očekivala da će tako zrelo shvatiti film. Desilo se da mi jedan osnovac kaže da to napušteno selo u filmu, može da bude i grad, jer se njegov najbolji drug sa porodicom preselio u Norvešku, a on ne želi drugog najboljeg druga, pa se sad uglavnom igra sam. Sa malo starijom decom sam razgovarala o tome kako je napredak tehnologije doveo do „virtuelnog“ detinjstva u kome nema toliko interakcije mimo one na društvenim mrežama. Pričali smo o otuđenosti i usamljenosti. Par meseci kasnije, prolazila sam pored jedne škole i na košarkaškom igralištu videla dva dečaka kako sede na stepenicama. Jedan je u krilu držao laptop, drugi je bio udubljen u mobilni telefon. Nisu imali loptu. Nisu ni komunicirali. Pomislila sam: „Bar su na svežem vazduhu“ i u tom trenutku sam znala zašto sam morala da napravim ovaj film.
Šta je ono što tek očekuje Kad bi ovce bile roze?
Film nastavlja svoj festivalski život. Trenutno je na dečijem Filem’On – International Children’s Film Festivalu u Briselu i na Hyperfest – International Student Film Festivalu u Bukureštu. Kasnije će biti dostupan za gledanje na internetu, kako bi mogli da ga vide i oni koji su propustili dosadašnje projekcije.
Do filmske režije ste došli nakon studija glume, da li Vam se sa današnje tačke gledište to čini kao razuman i ispravan, mada duži put?
Otkad znam za sebe zaljubljena sam u film, pa mi se čini da se režija potpuno prirodno nadovezala na glumu, jer me je jako zanimalo kako stvari funkcionišu sa druge strane kamere. Kao glumac ste odgovorni za lik koji igrate, kao reditelj ste odgovorni za sve likove u filmu. Gluma mi je mnogo pomogla da budem strpljivija i taktičnija kao reditelj i da na pravi način motivišem svoje glumce da daju svoj maksimum.
Kad bi ovce bile roze nadovezuje se na nejaku tradiciju novijih srpskih filmova za decu, da li sebe vidite i dalje u tom domenu, da li će dečiji film ostati vaš izbor?
Ne vidim sebe posvećenu samo dečijem filmu. Smatram da reditelj treba da se bavi temama koje ga se tiču, koje ga bole, pokreću, provociraju. Rad sa decom je bio veliki izazov i prelepo iskustvo i verujem da ću se dečijem filmu vratiti u nekom trenutku, ali do tada želim da se bavim i drugim formama i žanrovima.
U tom smislu, koja ovdašnja filmska ostvarenja namenjena deci su i dan danas Vaši lični favoriti?
Film Kad bi ovce bile roze je nastao zbog nedostatka tih favorita u našoj kinematografiji. Nakon raspada Jugoslavije, produkcija dečjeg filma je opstala jedino u Hrvatskoj, a domaće filmove za decu možete da izbrojite na prste jedne ruke. Moje detinjstvo su obeležili superheroji poput Mande, Branka Kockice, Ace Poštara, serije Fazoni i fore, Na slovo na slovo i druge, kao i Diznijevi crtani filmovi.Čini mi se da se u zadnje vreme situacija popravlja, pa se nadam da će praviti favoriti za nove generacije.
Na čemu trenutno radite, šta filmsko planirate, čemu se nadate?
Radim na scenariju za dugometražni, a dok se to ne završi u planu je još jedan kratki film. U međuvremenu, osluškujem, istražujem, sazrevam. Nadam se da ću zauvek moći da radim ono što volim i da volim ono što radim.
Razgovarao: Zoran Janković