Šira javnost upoznala je Milu Turajlić pre nekoliko godina kada je prikazan njen prvi dugometražni dokumentarni film, Cinema Komunisto. Mila Turajlić u ovom trenutku privodi kraju montažu svog drugog filma, a uveliko traju i pripreme za početak snimanja Dosijea Labudović, za koji joj je krajem prošle godine odobrena pomoć Filmskog centra Srbije. Otud i ovaj razgovor sa njom.
U kojoj fazi produkcije se u ovom trenutku nalazi Dosije Labudović?
Trenutno smo u fazi istraživačkog snimanja, kao i finalizacije scenarija. Kako privodimo kraju montažu mog drugog filma Druga strana svega, sredstva koja smo dobili na konkursu nam omogućavaju da paralelno sa tim razvijamo ovaj projekat, čije će se snimanje obaviti u Beogradu i u Alžiru.
Šta je ono osnovno što treba da znamo o nadahnuću za ovaj film i o filmu samom?
Dosije Labudović je priča o nastanku Pokreta nesvrstanih ispričana kroz objektiv kamere čoveka koji je taj uzbudljiv period snimao, ostavivši nam svedočenje o harizmatičnim političkim ličnostima koje je okupila jedna uzbudljiva politička vizija. Stevan Labudović, snimatelj Filmskih novosti, određen je da prati predsednika Tita na putovanjima mira, počev od prve plovidbe Galebom do daleke Indonezije, Indije i Burme, 1954. godine. Tom prilikom su se sreli Tito, Sukarno, U Nu i Naser, a Stevanova kamera je zabeležila rađanje prijateljstava koja će postati temeljac nastanka Pokreta nesvrstanih. Stevanov život dobija neočekivan zaokret 1959. godine kada je delegacija FLN-a došla da traži podršku od Tita. Jugoslavija postaje prva evropska zemlja koja je priznala nezavisni Alžir, a Tito im pored pomoći u vidu oružja i uniformi šalje i svog snimatelja, sa zadatkom da napravi snimke koji će pomoći Alžircima da svetu predstave svoju verziju onoga što se dešava u ratu za oslobođenje od Francuske. Stevan je poslat na misiju od tri meseca, a ostao je u uniformi FLN-a tri godine, sve do osvajanja slobode. Njegovi snimci, kao i najveći deo fonda filmova o alžirskom ratu za nezavisnost danas se čuvaju u Filmskim novostima u Beogradu, a taj fond Alžirci zovu „les fonds Labudović“ ili Dosije Labudović. Danas Stevan ima 89 godina i živi u skromnom stanu na periferiji Beograda, dok u Alžiru uživa status nacionalnog heroja, a njegova kamera i oprema su izloženi u vitrini nacionalnog muzeja. Sama činjenica da je njegova života priča nepoznata široj javnosti bila mi je motivacija da počnem ovaj projekat. Međutim, nadahnuće za ovaj film je počelo mnogo ranije. Počinje od uzbuđenja koje sam osetila sa 10 godina kada je Gadafi prilikom samita Nesvrstanih 1989. godine doveo u Beograd kamile za zoološki vrt. Iako mi je važnije bilo da vidim kamile nego Gadafija, od tada traje moja fascinacija idejom Nesvrstanih.
Ideju za ovaj film dobili ste tokom festivalskog gostovanja sa Cinema Komunisto u Alžiru?
Cinema Komunisto je pozvan na Festival angažovanog filma u Alžiru, i tamo je osvojio Grand Prix žirija za najbolji dokumentarni film, a mene je iznenadio stepen prisnosti koju je publika imala za Tita i temu Jugoslavije. Tek tamo sam malo dublje upoznala celu priču o odnosu te dve zemlje, i o njihovoj filmskoj saradnji. Nešto kasnije, stigao mi je i neočekivan poklon. Po osvajanju nagrade, jedna osoba u Alžiru je tražila da pogleda Cinema Komunisto, i pošto mu se jako dopao, poslao mi je u Beograd jednu kutiju u kojoj se nalazila ogrlica, i poruka na kojoj je pisalo „sa komplimentima Predsednika republike, Abdelaziza Buteflike“. Priznajem da nisam sanjala da bi mi jedan šef države odao takav kompliment, ali u tom trenutku sam shvatila i svu snagu tragova koje istorija ostavlja iza sebe, i da ja praveći film na tu temu, učestvujem u jednom dijalogu koji traje decenijama.
Koje odlike ličnosti gospodina Stevana Labudovičća i ove priče vi prepoznajete kao najznačajnije za Dosije Labudović?
Domaća publika starije generacije, pogotovu ona koja se seća filmskih žurnala koji su išli u bioskopima pre filmova, sigurno pamti fantastične i egzotične snimke koji su stizali u Jugoslaviju kada je predsednik Tito krenuo na putovanja mira sredinom pedesetih godina. Dvojica snimatelja Filmskih novosti, Dragan Mitrović i Stevan Labudović, zaista su napravili neverovatna svedočanstva, često snimajući zemlje koje su tek osvojile svoju slobodu. Čak i mlađe generacije, kada na Jutjubu nabasaju na neki snimak poput dočeka Tita u Severnoj Koreji ostanu bez teksta. Upravo ti neverovatni snimci čine jedan od najvažnijih elemenata ove priče. Za nekog ko je pasionirani ljubitelj arhive, prosto je neodoljiva prilika da napravite arhivski dokumentarni film u kome je glavni junak osoba koja je tu arhivu snimila. Takva situacija je zaista jedinstvena, i otvara niz pripovedačkih mogućnosti. Dobijamo priliku da zađemo iza kulisa njegovih snimaka, da gledanjem tog materijala sa njim stvorimo novu naraciju. Tek kad upoznate Stevana, maksima da je čovekova ličnost njegova sudbina dobija pun smisao. On se filmskom slikom borio za slobodu, ne samo u Alžiru, već i kasnije, praveći film o Jaseru Arafatu i PLO-u, o Ho Ši Minu, i drugim vođama. Kao ubeđeni pacifista, nikad nije nosio pušku, njegovo oružje bila je kamera. Nije se plašio ničega kada je zadatak bio izboriti se za kadar, za ugao, da priđe i zabeleži istorijske trenutke – i ta odlučnost se i danas vidi u njemu. Za ovaj film je posebno važan materijal koji sam snimila prošle godine, kada sam imala priliku da sa Stevanom putujem u Alžir i tamo snimim scene koje svedoče o tome koliko i danas živi njegov legat alžirskom narodu, koji ga zaista smatra „filmskim okom“ njihove revolucije.
Pojasnite nam i Labudovićevu teoriju o 50-milimetrskom objektivu….
Tokom snimateljske karijere koja ja trajala više od pola veka Stevan je razvio teoriju o 50mm objektivu. Snimajući šefove država u njihovim privatnim trenucima, zaključio je da kada kroz zuher kamere sa objektivom od 50mm posmatrate nekog, prava priroda njihove ličnosti će se razotkriti. Ovo je bio slučaj kada je snimao Nehrua, Nasera, kraljicu Elizabetu, Kim Jong Ila, Džona Kenedija, Fidela Kastra, Hrušcova, Kvame Nkrumaha, Agostina Neta, cara Hajla Selasija, Sadama Huseina, šaha Rezu Pahlavija, pukovnika Gadafija. Meni je posebno zanimljiv taj odnos koji su velike političke ličnosti imale spram filmske kamere i njihovo razumevanje važnosti filmske slike, a Stevan je osoba koja je zahvaljujući tome što je bio Titov snimatelj zaista imao privilegovan položaj sa kog je mogao da ih posmatra.
Možemo li u Cinema Komunisto prepoznati barem neke stilske i idejne naznake onoga što nas čeka u Dosijeu Labudović?
Moram da priznam da sam inicijalno oklevala da uđem u ovaj projekat upravo zato što me nije zanimalo da napravim Cinema Komunisto 2. Imala sam osećaj da sam temu Titove Jugoslavija obradila, našla za sebe odgovore na neka pitanja koja su me kopkala, i nije mi privlačilo da se ponavljam, ni tematski ni stilski. Međutim, putovanja na kojima sam bila, i razgovori sa publikom posle projekcija Cinema Komunisto u gradovima poput Alžira i Kaira, odveli su me u svet nesvrstanih koji je ipak poziv na jednu novu avanturu. Na kraju, prijateljstvo koje se razvilo sa Stevanom je prevagnulo, jer je njegova energija i pogled na stvari inspirativan, i želela sam da iskoristim priliku da sa njim „odgledam“ film njegovog života. Rad sa njim odveo me u nekim novim pravcima, pre svega kao autora. Kada naspram sebe imate čoveka koji je bio jedan od najboljih snimatelja nekadašnje Jugoslavije, koji krene da vam daje savete i kritiku na to šta i kako snimate, rodi se neki novi filmski jezik, intimniji od onog koji sam do sada razvijala.
Razgovarao: Zoran Janković