SRB ENG

Intervju – Nikola Spasić o svom dokumentarnom filmu „Zašto je Dragan napravio orkestar“: „Ovo nije film o beznađu, nego o sreći“

08. maj 2016. | Autor: Zoran Janković




Gotovo potpuno van medijske pozornosti (i) pod okriljem kuće Inkubator REZON ovih dana nastaje dokumentarni film Zašto je Dragan napravio orkestar; kako se o tom ostvarenju u ovom trenutku jako malo zna,  pomoć oko pojašnjenja o čemu je tu zapravo reč potražili smo od mladog autora Nikole Spasića, reditelja narečenog filma u nastajanju.

Koliko ste u ovom trenutke daleko od pune realizacije ovog projekta?

Imali smo tu sreću da posle posene pohvale na pičingu Zagrebdox Pro 2015 dobijemo tog proleća podršku za razvoj projekta Filmskog Centra Srbije, što nam je značilo u daljem razvoju na platformi BDC Discoveries na kojoj smo takođe dobili nagradu, kao i za učešće na DOK Leipzig Co-Production Meetings i programu Last Stop Trieste. U međuvremenu je usledila i simbolična podrška nekih manjih fondova u zemlji kao i Hrvatskog audiovizuelnog centra za manjinske koprodukcije, tako da smo nakon istraživanja i temeljnih priprema ušli u produkciju filma koji paralelno sa snimanjem i montiram. Nije lako govoriti o konkretnim datumima jer u ovom trenutku nemamo potvrđen kompletan finansijski plan, ali se nadam da će film biti završen do kraja godine.

Zašto baš ova priča i  koji je to njen udarni mamac za vas kao autora?

Nikada nisam planirao da snimim film o Romima, ne zato što ne volim da gledam filmove sa tom tematikom, nego zato što sam smatrao da nema razloga da stajem u red iza vrsnih autora koji su se bavili životom Roma i čije filmove cenim. Međutim, kada sam upoznao Dragana Petrovića znao sam da je njegova životna filozofija i atmosfera u kojoj živi ono što želim da prenesem na film, ali sam takođe znao da to neće biti samo film o Romima, nego prvenstveno o samohranom ocu tri maloletna sina i velikim snovima koji se zahvaljujući upornosti na kraju ostvaruju. Kada bi za priču o njihovim životima bile dovoljne samo reči, ne bih snimao film nego bih je prepričavao, ali tu postoji i ono neizrecivo što morate da vidite i osetite da biste shvatili da je važno biti, a ne imati, da su sreća i sloboda nezavisne od materijalnih dobara, finansijske sigurnosti ili uređene države.

Porodica Petrović na seoskom vašaru.

Porodica Petrović na seoskom vašaru.

Na koji način planirate da se sačuvate upadanja u zamku sve prisutnijeg tranzicionog folklora u ovdašnjem filmu?

Ja ne znam za drugo vreme sem za tranziciono jer sam rođen ‘91. godine kada je Srbija već bila višepartijska zemlja sa pokušajima privatizacije javne svojine. Za mene su takozvane žrtve tranzicije uslovno rečeno normalna pojava. Moj otac je tri puta menjao zanimanje. Ne posao, nego zanimanje, i svaki put je bio primoran na to zbog velikih promena u društvu, zbog ratova i privatizacija. I on nije jedini koji je morao da se prilagođava. Moja generacija je odrasla u vremenu u kom su se fabrike zatvarale a pošteni porodični biznisi propadali, u kom su se ljudi nenormalno bogatili na brzinu da bi na kraju ostajali u ogromnim dugovima. Verujem da tranziciju teže podnose i jasnije primećuju malo starije generacije, dok je za mene ona nešto što postoji „oduvek“ i uopšte ne razmišljam o tome da li i kada će se završiti. i možda se baš zato ovaj film ne svodi na kritiku okolnosti u kojima Dragan Petrović živi, nego slavi njegovu borbu, neodustajanje i ljubav, na prvom mestu bezuslovnu roditeljsku ljubav i želju za obrazovanjem kao najvažnijim uslovom za bolji život njegove dece. Dragan je čovek koji ne gubi vreme plačući nad svojom sudbinom, čovek koji nikada nije imao državni posao i koji se ne nada da će ga njegovi sinovi imati. On je čovek koji se trudi da sinove nauči onome što će im obezbediti da se jednoga dana sami brinu o sebi i svojim porodicama. Draganovo najveće bogatstvo je vreme, odnosno ono što se parama ne može kupiti i on ga ulaže na najbolji mogući način – na prvom mestu provodeći ga sa svojom decom, što je, priznaćete, velika retkost u savremenom društvu. Ovo nije film o beznađu, nego o sreći i pored nemaštine mnogo veće od one sa kojom se prosečni građanin Srbije svakodnevno suočava.

Porodični orkestar, sa snimanja.

Porodični orkestar, sa snimanja.

Na čiju pomoć računate i već možete pri realizaciji ovog filma?

Nakon podrške za razvoj projekta koju smo dobili od Filmskog centra Srbije računamo i na podršku za produkciju kao i svi koji se u ovoj zemlji ozbiljno bave filmom. Zahvaljujući kvalitetnom research materijalu i jasno predstavljenoj ideji dobili smo simboličnu podršku Opštine Inđija, Pokrajinskog sekretarijata za sport i omladinu, Pokrajinskog sekretarijata za nacionalne zajednice i Kancelarije za ljudska i manjinska prava Republike Srbije. kao i Hrvatskog audiovizuelnog centra za manjinske koprodukcije.

Predstavite nam i ostatak autorskog tima i ekipe…

Većina autorskog tima su ljudi iz Novog Sada, grada u kom se, na žalost, retko snimaju igrani filmovi, ali je dokumentaristika zadržala kontinuitet. Glavni snimatelji su Daniel Toader i Mirko Todorović čiji se autorski pristupi suptilno nadopunjuju u jedinstven vizuelni stil. Pojedine zahtevne scene snimamo i sa dizajnerom svetla, Irenom Savičić, koja je masterirala dizajn svetla na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Producentkinja i scenaristkinja filma je Milanka Gvoić iz novosadskog Inkubatora REZON i ona zaista aktivno učestvuje u svakom segmentu stvaranja ovog filma. U situaciji u kojoj je reditelj ujedno i montažer, što je moj slučaj, veoma je važno da u procesu montiranja dokumentarnog filma učestvuje neko ko vodi računa o dramaturgiji i toku priče, što je Milankin zadatak. Moram da napomenem da za uspešan razvoj projekta veliku zahvalnost dugujemo beogradskoj produkcijskoj kući Mir Media Group i producentu Aleksandru Protiću.

Zašto je Dragan napravio orkestar: porodične fotografije.

Zašto je Dragan napravio orkestar: porodične fotografije.

Kako teče saradnja sa Prižmićima, vašim hrvatskim koproducentima i imate li već neki datum kao okvir za premijeru?

Saradnja je odlična. Njih dvojica su idealan spoj. Fran je jedan od najperspektivnijih producenata mlađe generacije u Hrvatskoj i odlično je upućen u savremene produkcijske tokove. Njegov otac, Igor Prižmić, stoji iza poznatih naslova jugoslovenske kinematografije kao što su Pad Italije i Ujed anđela, kao i filma Gospa koja je bila hrvatsko-američka koprodukcija sa Martinom Šinom i Majklom Jorkom u glavnim ulogama. To je najskuplji hrvatski igrani film do sada. Saradnja i poznanstvo sa tako iskusnim producentom je od nezamenljivog značaja, posebno za reditelja debitanta kao što sam ja. I mi iz Inkubatora REZON i naši koproducenti iz Menorah filma ozbiljno radimo na tome da premijera bude krajem ove godine.

Reditelj Nikola Spasić.

Naš sagovornik, reditelj Nikola Spasić.

Razgovarao: Zoran Janković