U ovom trenutku samo su dve stavke (i to na poziciji asistenta reditelja) u profesionalnoj filmografiji Raška Miljkovića, ali sva je prilika da će se to drastično promeniti u doglednoj budućnosti. Naime, prošlog decembra je njegovim Zlogonjama odobrena pomoć Filmskog centra Srbije u kategoriji dugometražnog igranog filma. Već ovde, pre početka razgovora, mora biti istaknuto da će njegov prvi dugometražni film prvenstveno biti namenjen deci i mladima i da će se prevashodno baviti njima.
Koliko se odmaklo u pripremi realizacije Zlogonja?
Trenutno smo u procesu konkurisanja za koprodukcije, što je, naravno, spor i mukotrpan proces. Nadamo se da ćemo u maju (kada će biti objavljeni rezultati konkursa) imati veći deo potrebnih finansijskih sredstava potrebnih da uđemo u realizaciju projekta. Pored toga, započeli smo najteži zadatak vezan za pretprodukciju Zlogonja, kasting glavnog junaka Jovana. U pitanju je specifična uloga. Pored neverovatno kompleksnog emotivnog razvoja lika i nekoliko izuzetno zahtevnih glumačkih postupaka postoji i vrlo specifična karakteristika uloge. Jovan je desetogodišnjak sa parcijalnom cerebralnom paralizom. Samim tim, tempo kojim će se naš projekat dalje razvijati zavisi i od brzine kojom ćemo pronaći glavnog junaka.
Šta predstavljaju Zlogonje, otkud taj naziv?
Zlogonje su srednjevekovni izraz za lovce na veštice i isterivače đavola. Oni su ti koji „gone zlo“. Nisam siguran kako da vam objasnim, a da ne otkrijem ključne delove filma. Ceo film je u svojoj strukturi organizovan oko dečije opsesije da se iskoreni zlo koje direktno utiče na njihove živote, ali koristim tu avanturističku platformu da zapravo plasiram i kroz gradaciju otkrijem prave, istinite i vrlo realne probleme sa kojima se naši junaci bore.
Da li ste već odabrali saradnike? Ko će vam pomoći da ostvarite tu svoju viziju i koga ćemo gledati u vašem filmu?
Za sada, pored producentkinje Jovane Karaulić sa kojom u ovom momentu najbliže sarađujem, tu su Marko Manojlović i Miloš Krečković koji su dovoljno strpljivi da sa mnom prođu hiljaditu ruku scenarija. Pored njih, za sada jedino mogu da potvrdim Kostu Glušicu kao direktora fotografije. Ostali članovi autorske ekipe su i dalje u pregovorima, neki zavise od koproducentskih uslovnosti, ali za sada zaista ne mogu ništa dalje da otkrivam. Što se same glumačke podele tiče, trenutno sam stoprocentno fokusiran na Jovana, to mi predstavlja najveći izazov, a pošto je on ujedno i apsolutni nosilac filma čini mi se da će ceo projekat ovisiti o kvalitetnoj „hemiji“ u odnosu između njega i Milice. Plan je da kada njega budem pronašao, utvrdim i „zaključam“ ostatak podele. Deluje mi da će posle ovog iskustva proces podele ostalih uloga sa profesionalnim glumcima biti prilično jednostavan.
Možete li već sada da anticipirate mesto koje će Zlogonje zauzeti u poretku srpske kinematografije? Čemu, odnosno, kojoj poziciji se nadate?
Ne znam kako da odgovorim na ovo pitanje. Voleo bih da napravim film za svog mlađeg brata, film u kome će moći da uživa i iz koga će makar podsvesno nešto naučiti, a da ja neću morati da čitam proklete titlove. Osmogodišnjaci su zahtevna publika. Ideal kome stremim je film u kome će moći da uživaju deca i koji će ostaviti emotivni utisak na roditelje i zrele osobe koje ga budu gledale. Nadam se najboljem.
U kojoj meri se Zlogonje oslanjaju na prilično zaminulu tradiciju srpskog filma za decu ili o deci?
Ne u mnogome. Ne mogu da navedem ni jedan konkretan primer srpskog dečijeg filma sa kojim bi u nekom estetskom ili dramskom smislu mogao da povežem svoj film. Mislim da deca danas mnogo brže sazrevaju, čak brže i nego pre petnaest godina, i da su u stanju da se uhvate u koštac sa mnogo ozbiljnijim temama, da razumeju mnogo više stvari nego deca istih godina recimo sedamdesetih ili osamdesetih. Rađaju se sa „internetom u rukama“, vrlo često potcenjujemo njihovu perceptivnu moć i mentalne kapacitete. Mislim da je ključ savremenog evropskog dečijeg filma da pristupimo publici sa angažovanijim i emotivnijim sadržajem prikladnim unutrašnjiem detetu koje svi (nadam se) gajimo u sebi. Da pokušamo da izbegnemo pojednostavljivanje intelektualnog sadržaja i jednostavne teme samo da bismo zadovoljili nekog ko je mlad, i iz naše pogrešne perspektive nedovoljno sposoban da primi pouke koje smatramo da su prekomplikovane za njih. Potcenjujemo ih. Želeo bih da pokušam da se sretnemo na pola puta, u kombinaciji dečije nevine znatiželje sa neprijatnim situacijama odraslih koje pokušavamo da sakrijemo od njih. Ako želimo da naši potomci prevaziđu neuspehe i nedostatke nas kao pojedinaca i kao društva, moramo da se prilagodimo njihovom razvoju i potrebama. Moramo da ih vodimo i edukujemo, bez ograničenja sopstvenih strahova.
Šta gledati, kojih se neporecivih i/ili skrajnutih filmskih i književnih klasika podsetiti da bismo se pripremili za ono što nam sleduje u Zlogonjama?
Što se filmova tiče mislim da su relevantni Dear Frankie, Submarine, Me, Earl and the Dying Girl, pa čak, donekle, i ovogodišnji Room. Pored knjige Jasminke Petrović koja se kroz nekoliko faza i metamorfoza razvila u scenario za ovaj film Priča o dugmetu i sreći, najrelevantniji su Kalvin i Hobs. Jovanov unutrašnji svet je veoma sličan Kalvinovom. Ko se do sada nije susreo sa ovim genijalnim dečakom i njegovim tigrom, ima priliku da zadovolji svoje unutrašnje dete.
Raško Miljković je nedavno režirao spot za pesmu U slojevima benda Nežni Dalibor.
Razgovarao: Zoran Janković