Vetar kao ispitivanje neverbalnog dela komunikacije i intimnosti
Nakon u dobroj meri eksperimentalne Ljuljaške i mahom dokumentarnog Okeana, mlađa rediteljka Tamara Drakulić došla je do tačke realizacije svog prvog dugometražnog igranog fima. Ostvarenje Vetar u u ovom trenutku u fazi je postprodukcije a mnogo više o ovom filmu saznaćemo u ovom razgovoru upravo od same Tamare Drakulić.
Razgovor vodio: Zoran Janković
Kako ti izgleda film, kako ti izgleda srpski film (i prilike u njemu) nakon Okeana a tokom rada na postrprodukcije Vetra?
Mislim da su principi na kojima funkcioniše srpska filmska produkcija istovetni prinipima na kojima funkcioniše bilo šta unutar sistema u Srbiji a sa čim ja pokušavam da nemam puno veze. Film me zanima kao umetnost, kao pokušaj izražavanja nečega što smatram bitnim i konačni rezultat predstavlja neku vrstu mog odraza. Ukoliko je to moje delo producirano na način koji odstupa od mojih osnovnih moralnih i etičkih principa, onda ne postoji mogućnost da se to ne odrazi u konačnom proizvodu.
Mislim da u institucijama koje se bave filmom u Srbiji postoji dovoljno ljudi koji žele i sposobni su da ga unaprede, ali, nažalost, istovremeno ne postoji i sistem koji ih konstruktivno povezuje, raspoređuje i, verovatno, nagrađuje. Ipak, mislim da postoji dosta onih koji su dobili i iskoristili priliku,a ne znam koliko je ta prilika povezana sa filmom i unapređenjem njegovog kvaliteta.
Ima li u Vetru krupnih promena u poetici u odnosu na no što smo videli u Okeanu?
Prostor je u svakom od moja tri filma jedan od osnovnih elemenata koji stvaraju poetiku.Vetar je moj prvi film koji je u potpunosti igran, postoje ljudi koji su pred kamerom na sebe preuzeli scenarijom određene likove čije interakcije proizvode veoma dobro razrađenu fabulu. Prostor u okviru kog oni deluju je postavljen kao nosilac svega onoga što oni nevezano za konkretnu akciju ili dijalog razmenjuju a što predstavlja i osnovnu temu filma. To je nešto što je odlika Okeana a delom i Ljuljaške.
Ako su Ljuljaška i Okean bili tvoji portfolio filmovi, kako bi želela da doživimo Vetar?
Vetar doživljavam kao svoj debitantski igrani film. Za razliku od Ljuljaške i Okeana, Vetar je snimljen po čvrstom scenariju, sa glumcima koji nisu to po profesiji ali na platnu nose određene uloge, i u čijoj je realizaciji učestvovalo nešto više ljudi nego što sam ja do sad imala iskustva.
Šta sve treba da znamo o Vetru u ovom trenutku? Ko je deo tvog tima snova u ovoj epizodi?
Za mene je tokom rada na ovom filmu jedno od bitnih isustava način na koji smo organizovali njegovo snimanje a koji se u načelu ne razlikuje od onoga što sam primenjivala i u organizaciji prethodnih mojih filmova. Najbitniji princip za mene kako u životu tako i prilikom rada na filmu je da je nama koji radimo na njemu lepo, da se dok radimo time i zabavljamo i da uživamo u tome. To je prva tačka na lestvici mojih prioriteta. Takođe mi je bitno da napravim atmosferu u kojoj postoji prostor za stvaranje filmske slike koji je bliži onome što je svojstveno za slikarski atelje nego snimanju filma koje zna da bude izuzetno stresno.Tome kao i kvalitetu filma je doprinela upravo ekipa iz snova: producenjtkinja Jelena Angelovski, pomoćnica režije Dragana Dobrić i direktor fotografije Igor Đorđević koji su divni ljudi, posvećeni onome što rade, talentovani i bliski pogledu koji ja imam na film. U postprodukciji radim sa Jelenom Maksimović na montaži slike, a sa Vladimirom Živkovićem pripremamo sve što je potrebno za obradu i dizajn zvuka.
Glumačka ekipa je odabrana među ljudima koji nisu glumci po profesiji. Zahvaljujući sličnim kvalitetima tih osoba postigli smo uverljivost u kakvu uroniš u nekoj dobroj dečijoj igri i pritom se svi zajedno dobro zabavljali.
Vetar je adaptacija proze Ane Rodić, kako si se nosila sa izazovima ekranizacije tuđeg teksta? Da li je bilo nedoumica, nesigurnosti, osetnijih odstupanja, neslaganja sa polaznim tekstom…?
Već neko vreme želim da se oprobam u tako organizovanom poduhvatu, da nečiju priču prikažem svojim slikama. Tokom priprema za snimanje često sam se sećala scene iz Prezira, kada Fric Lang objašnjava pobesnelom producentu da je scenario komponovan rečima a film slikama, da reči pripadaju scenaristi ali da film jedino može da bude dobar ukoliko slike u potpunosti pripadaju reditelju. Srećom i Ana i ja smo to tokom procesa shvatile, i ja sam zapravo počela da radim na filmu u trenutku kada sam unutar njene priče pronašla svoju. Ana je pametno insistirala da se njen dijalog doslovno sledi. U početku sam mislila da ću je postepeno ubediti da to nije baš najbolji postupak. Srećom nisam. Postoji razlog zašto je scenarista unutar dijaloga iskoristio upravo reči koje je iskoristio i na snimanju se potvrdilo koliko je to veliko olakšanje pri vođenju likova. A takođe sam tokom priprema shvatila da mi taj pristup otvara prostor da se bavim onim što me i u životu i u filmu veoma interesuje: šta je ono što dok razgovaramo zapravo razmenjujemo. To uglavnom nisu reči i informacije. Ono što nakon susreta sa nekim ponesemo je prvenstveno utisak koji je često potpuno nevezano za reči bio razmenjen. Vetar ispituje taj neverbalni deo komunikacije i intimnosti. To je ono što je moja priča koju kroz film vodim služeći se dijalozima koje je Ana napisala, doslovno, kao i fabulom njene priče. Izuzetno interesantno.
Šta dalje? I kada Vetar stiže pred gledaoce?
Mi smo u završnoj fazi montaže slike. Nastavak rada će morati da pričeka finansijsku podršku kojoj se nadamo. Nacionalnu premijeru ćemo čuvati za FEST 2017. Do tada se nadamo finom internacionalnom festivalskom životu.
