Na tribini su učestvovali Stevan Filipović (reditelj i scenarista), Nikola Popević (urednik filmskog i stranog seriјskog programa Radio-televizije Srbije), Dragan Jovićević (urednik rubrike Kultura u nedeljniku NIN), Dimitrije Vojnov (scenarista/dramaturg) i Zoran Janković (filmski kritičar i urednik portala FCS-a). Tribinom je moderirao Predrag Azdejković, selektor Merlinka festivala.
Na početku tribine, a i kasnije, bilo je reči o nedavnoj televizijskoj premijeri filma Stevana Filipovića Pored mene koji je prikazan na Prvom programu RTS-a. Ova premijera je izazvala kontroverzu na društvenim mrežama i to prvenstveno zbog gej poljupca dvojice srednjoškolaca (glume ih Nikola Glišić i Slaven Došlo). Filipović je istakao da mu je televizijska premijera bila veoma važna, i dodao: „Najlepše što je moglo da se dogodi filmu jeste da je izazvao reakciju. U vremenu kada toliko filmova dođe i prođe neopaženo, lepo je da neki podstakne ljude na razgovor. Ekipa se našla na udaru, bilo je vređanja, ali su pohvale prevagnule.“ Filipović je protiv toga da se njegov film svede na jednu dimenziju, ali je svestan da je gej poljubac privukao najveću pažnju i uzbudio duhove.
Nikola Popević je objasnio da RTS mora delimično da funkcioniše kao komercijalna televizija, gledanost programa je značajna za stabilno finansiranje, a film Stevana Filipovića je u tom pogledu opravdao očekivanja. „Pored mene je usijao internet. Bilo je i negativnih reakcija na društvenim mrežama, ali je rukovodstvo zadovoljno rejtingom i nije se obaziralo na primedbe.“ Popević je objasnio da u Srbiji ne postoji telo koje određuje klasifikaciju filma, te da je on odlučio da filmu Pored mene da klasifikaciju 12 – što znači da nije preporučljiv za decu mlađu od dvanaest godina. Ta klasifikacija je kvalifikovala film da bude prikazan u udarnom terminu. Film je od početka do kraja pogledalo skoro 450.000 gledalaca, dok je delove filma pogledalo skoro milion i po ljudi. To su brojke za svako poštovanje, zaključio je Popević.
Dimitrije Vojnov je reprezentaciju manjina u srpskom filmu objasnio sledećim rečima: „Važno je naglasiti da se od raspada SFRJ filmska produkcija svela na Srbiju. Film se beogradizovao, što je, između ostalog, dovelo do toga da se etnička pitanja zanemare.“ Vojnov je naveo i neke izuzetke, kao na primer film Stršljen, s tim što je istakao da je etnicitet u ovom filmu prikazan u kič-maniru. „Kako je vreme odmicalo“, dodao je Vojnov, „manjine su u srpskom filmu prikazivane sve političkiji korektnije, ali te filmove je retko ko hteo da gleda.“ Po mišljenu Dimitrija Vojnova, najveći značaj za LGBT populaciju ima lik Pece u seriji Ubice mog oca – ovaj lik je gej, ali to je prikazano na slojevit način, van uobičajenih negativnih stereotipa. Vojnov je istakao da treba snimati filmove i serije ove tematike koji nisu namjenjeni samo aktivistima, već što širem gledateljstvu, kao i to da strani filmski/televizijski sadržaji takođe menjaju percepciju srpskih gledalaca, ističući primer američkog sitkoma Vil i Grejs koji je u Srbiji tokom svog prvobitnog prikazivanja imao emancipatorku ulogu. Vojnov je pohvalio i Stevana Filipovića koji snima problemske filmove, ali istovremeno i filmove koji su komunikativni i imaju veliku gledanost. „U SFRJ nisu postojale manjine, već narodnosti“ istakao je Vojnov. „Termin manjina implicira da postoji većina, kao i da postoji problem na relaciji manjina-većina. Terminologija je veoma važna i na nju treba paziti. Homoseksualnost je ranije bila kriminalizovana i to je predstavljalo vid pritiska i kontrole režima nad neposlušnim.“
Zoran Janković je objasnio kako je film Miloš Branković pogrešno precipiran kao ostavrenje u kome su manjinske grupe prikazane na negativan način, a istakao je i sveži primer komedije Biser Bojane koja je istovremeno uspela da bude obojena homerotikom i homofobijom. Janković je rekao da je najkonsekventniji srpski gej film, uz odličnu Otvorenu mladog Momira Miloševića, banalno ostvarenje Diši duboko. Janković je izdvojio filmskog stvaraoca Milana Jelića kao važnu preteču – Jelić je još od 1960-ti, prvo svojim ulogama, a kasnije scenarijima i režijama, na dostojanstven način inkorporirao gej tematiku u srpski film. Osvrnuvši se na današnju situaciju, Janković je istakao: „Netrpeljivost je danas promenila obličje – formalna tolerancija postoji, ali ne i suštinska. Danas bi bilo nezamisliovo organizovati premijeru filma Marble Ass kao što je to upriličeno 1995. godine, kada su seksualne radnice/ i ransvestiti koračali crvenim tepihom u Sava centru.“ Janković je objasnio da se zbog beogradizacije srpskog filma likovi koji žive van Beograda takođe mogu podvesti pod manjine, kao i da su malobrojni filmovi u kojima su junaci Romi i osobe sa invaliditetom. Janković je istakao primer „izgubljenog“ filma Hamlet Aleksandra Rajkovića u kome su svi likovi romske nacionalnosti, te da je ovo otvarenje direktna referenca na čuvene Skupljače perja Aleksandra Saše Petrovića zahvaljujući kojima su Romi i ušli u srpski/jugoslovenski film. Kao pozitivne primere, Janković je istakao i filmove Želimira Žilnika o Kenediju Hasaniju, baš kao i Guču! U režiji Dušana Milića.
Uvek za razgovor na filmske teme raspoloženi Dragan Jovićević je rekao da su manjine tokom 1960-ih zanimale autore crnog talasa, dok su u glavnom toku manjine uglavnom prikazivane u komičnom, čak posprdnom ključu. Jovićević je istakao da se 1990-ih javljaju problemski filmovi u okviru srpske kinematografije, ali da manjine uglavnom nisu našle pravi izražaj u njima. Ti filmovi nisu bili dovoljno dobri i relevantni, nisu promenili ništa. Srećom, bilo je i izuzetaka. Jovićević je naveo filmove Made in Serbia i Život i smrt porno bande (oba u režiji Mladena Đorđevića) kao najreprezentativnije primere ostvarenja u kome je LGBT populacija prikazana na umetnički vredan način. Jovićević se osvrnuo i na film Pored mene: „Ovaj film preslikava našu društvenu nesređenost i haos, i važan je za društveno opismenjavanje“. Jovićević je aktuelni hit Stado naveo kao negativan primer, pošto je homoerotičnost u ovom filmu vulgarizovana.
Na tribini se govorilo i o komediji Jesen samuraja, za koju je scenario napisao Dimitrije Vojnov. Scenarista je objasnio da je lik Janka, koga u tumači Andrija Milošević, nije zamišljen kao homoseksualac – već da je u pitanju obesni lokalni moćnik koji voli da ponižava druge i koji je sklon seksualnom eksperimentisanju, te da nije „zli gej“ kako su ga neki doživeli u kritikama i komentarima. Takođe, Alabanac u filmu jeste prikazan kao kao kriminalac, ali istovremeno kao i čovek koji drži reč – što ga humanizuje i odvaja od stereotipa. Vojnov je istakao da je lik Snežane koncipiran kao snažan lik koji nije žrtva nijednog muškarca, usprotivivši se mišljenjima onih koji su film doživeli kao anti-ženski.
Naravno, bilo je reči i o filmovima Emira Kusturice na romske teme. Vojnov je istakao da i sami Romi vole Kusturičine filmove, ali i da ta igra sa fetišizacijom manjina može biti opasna. Stav prema Kusturici u Srbiji se u jednom trenutku promenio, pa su na njegov račun počele da stižu zamerke što „Srbe prikazuje kao cigane“ – iako on ima samo dva filma u kojima je fokus na ovoj manjini – Dom za vešanje i Crna mačka, beli mačor. Filipović je protiv karikaturalnog prikaza Roma i bori se protiv toga. Ali, problemi su sistemske prirode. Kada je radio na seriji Urgentni centar, Filipović je imao proboblem da pronađe glumca koji će tumačiti ulogu romskog doktora – ova rola je na kraju pripala Ivanu Jevtoviću koji nije romske nacionalnosti. „Glumci“, naglasio je reditelj, „često odbijaju da glume Rome i homoseksualce.“ Vojnov je na to dodao da filmski autori u Srbiji ne žele da javno priznaju da su homoseksualci. To je po njemu indikativno i samo ukazuje na konzervativnost sredine u kojoj živimo.
Razgovor je trajao puna dva sata, a priči se, pri kraju, pridružila i publika. Zaključak je bio da je neophodno stvaranje pozitivnih stereotipa, ali oprezno, pošto svaki stereotip može biti mač sa dve oštrice. Uz to, istaknuto je da je neophodno da manjinske grupe dobiju svoju odgovarajuću reprezentaciju u filmovima i serijama glavnog toka, ne samo u art-house ostvarenjima namenjenim uskom gledalačkom krugu i za prikazivanju na festivalima, te da je to jednin način se dopre do što šire publike i da se ista oslobodi negativnih predrasuda. Organizaciju tribine podržala je Kancelarija za ljudska i manjinska prava Vlade Srbije u okviru projekta Stvaranje tolerancije i razumevanja prema LGBT populaciji u srpskom društvu koji finansira Ministarstvo spoljnih poslova Kraljevine Norveške. Tribina je održana u Multi sali nove zgrade Jugoslovenske kinoteke
Đ. B.