Vredna Katarina Koljević uveliko priprema svoj novi kratki film. U pitanju je ljubavna drama Život traje tri dana u kojoj glavne uloge tumače Branka Katić i Slaven Došlo. Zamolili smo mladu rediteljku da sa čitaocima portala Filmskog centra Srbije podeli svoje utiske sa snimanja i najavi film.
Nakon filmova Sama (2014), Coming Back (2014) i Izgleda da smo sami (2015), snimila si još jedan kratki film. Imajući u vidu da su prva tri ostvarenja bili generacijski filmovi o ljubavi i prijateljstvu, zanima me koje tematske novine donosi tvoj novi film Život traje tri dana?
U ovom filmu odlučila sam da malo proširim tematski i idejni okvir kojim se bavim. Ovo je malo neobična ljubavna priča, koja se desi između mlađeg muškarca i žene u zrelim godinama. Fokus filma nije na razlici u godinama, već u samoj prirodi jednog odnosa koji može da opstane samo u jednom izolovanom okruženju. To je, takođe, susret dvoje ljudi iz različitih svetova i slojeva Beograda, koji koegzistiraju, ali se nekako ne primećuju. Mislim da, na žalost, stvarnost u kojoj živimo nagriza stvarne emocije i, što je još gore, pojeftinjuje ih. To donekle ima veze sa mojim prethodnim kratkim filmom, Izgleda da smo sami. To je veliki problem za film, a i umetnost generalno. Retko prepoznajemo emocije, a još ređe ih tačno tumačimo. Slažem se sa onim da filmovi treba da postavljaju pitanja i da nas teraju na razmišljanje ili promene u razmišljanju, a ne da daju odgovore i teze. Ovim filmom sam htela da postavljam sebi i drugima pitanja o tome kako izgledaju prave emocije kada se ogole i skinu se slojevi društvenih konvencija koje su deformisale našu predstavu o njima. Želela sam da govorim o pitanju hrabrosti u životu za koju mislim da smo je takođe mentalno zamenili sa nekim drugim nižim osobinama.
Po čemu se još novi film razlikuje u odnosu na prethodne?
Ovo je daleko veći zalogaj nego prethodni filmovi. Ostala sam verna pitanjima koja su me pokretala i ranije na filmu, ali sam odlučila da se njima bavim u nekim drugim okvirima, gde bih ih jasnije izvukla na površinu. Za ovakav pristup mi je bila važna mreža saradnika koji će dati svoj autorski doprinos i sa kojima će biti moguće polemisati o ovoj priči i načinu na koji bi se ona prikazala kroz različite aspekte filma. Montaža je odavno poverena Andrijani Krčmar, podjednako zbog njenog rada koji me zainteresovao svojom hrabrošću (Paradigma, Svetski rekorderi) i zbog sličnog razmišljanja o filmu koje nas je zatim i prijateljski povezalo. Direktor fotografije je Luka Trajković (Fajront), čija svedena estetika poseduje određenu začudnost i dubinu kojima sam težila u ovom filmu. Za kostim je bila zadužena Rialda Dizdarević, kojoj verujem unazad skoro na svim svojim kratkometražnim filmovima u ovom polju, kao i Damjanu Paranosiću što se tiče scenografije. Oni su oboje saradnici koji moje ideje uvek nadograde i donesu važan kreativni doprinos. Snimatelj zvuka je bio mlad i požrtvovani Luka Ožegović, a dizajn zvuka Dane Vlaisavljević, takođe saradnik kome ponovo verujem jer na polju zvuka daje veliki autorski doprinos. Organizaciju su radili Vukota Antunović i Jovan Vukašinović, mladi producenti (BEEF Production) koji imaju iza sebe mnogo kratkih filmova i koji su mi verni saborci od poverenja. Producenti filma su Tatjana Žeželj Gojković i Pavle Vučković (Plan 9) koji su hrabro ušli u ovaj projekat s obzirom na to da sam ja mlada i da je ovo tek moj diplomski film i puno mi pomogli. Verovali su u scenario, mene i moju ekipu i obezbedili nam odlične uslove za rad, to je meni puno značilo, jer su oni starije i iskusnije kolege koje jako poštujem. Glumačku podelu čine Slaven Došlo, Branka Katić, Miloš Timotijević, Marko Grabež i Milan Marić, koji su mi ukazali veliko poverenje i izašli u susret.
Još dok tekla potraga za finansijskim sredstvima potrebnim za snimanje, znalo se da će u filmu glavne uloge tumačiti Branka Katić i Slaven Došlo. Da li si uloge Svetlane i Bogdana pisala sa njima na umu, ili se ideja o kastingu iskristalisala tek nakon što je scenario bio gotov?
To je jedna od najlepših stvari u vezi sa ovim filmom. Da, uloge sam pisala imajući na umu baš njih dvoje. Inače kada pišem, uvek moram da imam lik i vizuelno u glavi pa često u fazi pisanja scenarija imam na umu tzv. „idealnu podelu“. Takođe sam zahvalna i srećna što sam radila sa Milošem Timotijevićem, koji mi je isto bio na pameti pri stvaranju priče i ponovo ukazao poverenje. Sa Slavenom sam sarađivala jednom ranije, na manjoj ulozi u film Izgleda da smo sami, a upoznala sam ga na snimanju Vlažnosti Nikole Ljuce, na kojem sam radila. Njemu se dopao scenario, a zatim smo se poklopili po senzibilitetu i nekim ciljevima kojima generalno težimo u ovom poslu i to mi je bilo važno. Negde se stvorila atmosfera poverenja i međusobne motivacije.
Imajući u vidu njene obaveze u inostranstvu, da li je bilo komplikovano obezbediti učešće Branke Katić? Da li je bio problem uskladiti termine?
Problema je bilo malo, toliko da mogu da kažem da ih ja nisam preterano osetila. Branki sam poslala scenario, bez preterane nade da ima šanse da zvezda poput nje pristane da radi kratki studentski film. Međutim ona se brzo javila i rekla da joj se dopala priča, da želi da se upusti u to. Na ovome moram da se zahvalim Branki, koja nam je neverovatno izašla u susret i uložila puno vremena i energije u ovaj film. Ona je pronašla vreme, kao i Slaven, da imamo dosta proba pre samog snimanja, dolazila je u Beograd nekoliko puta tokom maja i juna. Dopao joj se scenario i imala je poverenja u mene, iako sam mlada i neiskusna rediteljka. Krenuli smo na vreme, ja sam i nju i Slavena rano kontaktirala i to je dosta značilo oko same organizacije. Kada su svi pristali, to je bilo to, idealna podela koju sam imala u glavi od početka rada na scenariju i to mi je dalo vetar u leđa, ali i postavilo izazov, jer sam onda još više očekivala sama od sebe.
Kako je proteklo snimanje i u kojoj fazi se film sada trenutno nalazi?
Snimanje je proteklo zaista odlično, u jednoj lepoj radnoj atmosferi sa puno energije. Cela ekipa je radila punom parom, imali smo obezbeđene skoro profesionalne uslove zahvaljujući producentima Tanji Žeželj i Pavlu Vučkoviću i sredstvima dobijenim od Filmskog centra Srbije i SEE Cinema fonda, što je onda za celu ekipu, koju su mahom činile moje kolege sa fakulteta, bio podstrek da dobacimo što više u našim sferama. Srećna sam jer sam imala jednu skoncentrisanu atmosferu koja nije bila opterećujuća, kao i što je ekipa bila motivisana projektom, kao i energijom koju su pružili Branka i Slaven. Odabir ekipe mi je veoma bitan, isto koliko i podela, jer je snimanje filma kolektivni čin. Film je trenutno u fazi montaže, nakon čega sledi postprodukcija.
Znaš li okvirno trajanje filma i datum premijere?
Film bi trebalo da traje nešto ispod pola sata, a oko datuma premijere bi trebalo da se još utvrdi dogovor.
Primetio sam da imaš običaj da u svojim filmovima sarađuješ sa istim glumcima. Da li je u pitanju sticaj okolnosti ili podudaranje senzibiliteta?
Radi se o poklapanju senzibiliteta, ili možda više o poklapanju razmišljanja o svetu i filmu. Mislim da sam imala sreće da „odrastam“ kao reditelj i radim na fakultetu uz poverenje i podršku predanih i talentovanih glumaca kao što su Jovana Stojiljković, Marko Grabež, Vučić Perović, Strahinja Blažić, Slaven Došlo… Inicijalno nas je spojio fakultet, ja sam ih gledala na njihovim ispitima i u filmovima kolega, a zatim sam ih kroz rad upoznala. Srećna sam jer negde imam utisak da sam sa njima učila da se bavim ovim poslom, neposredno, i što je takođe važno mogla da uživam u režiji jer nas je spaja isti generacijski nagon za promenama. Mislim da je kontakt i rad sa glumcima osnovno oruđe režije i sa svim glumcima sam se trudila da stvorim atmosferu u kojoj postoji motivacija za istraživanje. Meni je bitno da sa glumcem imam zajednički jezik i van samog projekta, pa mi znači da nam se senzibiliteti poklapaju. Na taj način se najprijatnije stiže do najboljeg mogućeg rezultata. Sjajno je što se pojavljuje nova generacija naših glumaca koji su talentovani i hrabri i već zasluženo zauzimaju svoj prostor.
Za sve svoje filmove si sama pisala scenarije, samo si na jednom sarađivala sa drugim scenaristom (Coming Back). Koliko ti odluka da istovremeno budeš scenaristkinja i rediteljka olakšava rad na filmu, a koliko komplikuje? Da li si se nekada nosila mišlju da režiraš film po tuđem scenariju?
U početku mi je bilo prirodno da sama pišem, ali sam sve dalje od tog pristupa. To jeste značilo potpunu sloboda u fazi pisanja, međutim imam sve više utisak da mi pisanje sopstvenih scenarija oduzima slobodu u režiji. Energetski mi je neuporedivo zahtevnije da sama pišem i negde mislim da bih više eksperimentisala u režiji kada bih se ograničila samo na nju. I na ovom projektu sam imala saradnika u kasnijoj fazi rada na scenariju, mladu scenaristkinju Tisu Milić, koja mi je pomogla da se neke stvari konkretizuju i preciziraju. Pisanje i režija zahtevaju promenu odnosa prema sopstvenom delu i to je nešto za šta mislim da su potrebne godine iskustva, veliki talenat, energija i preciznost; to je ono što neko mora da pređe i postigne da bi bio autor, sem u slučajevima izuzetnih umetnika. Za svoje sledeće kratke filmove, a i dugometražni film, neću pisati scenario i to me veoma raduje, jer mislim da će mi prijati promena.
Kako napreduje razvoj tih novih projekata?
Trenutno razvijam ideje za još neke kratke filmove, ali je nešto krenulo da se kotrlja i na planu dugometražnog. Mislim da mi je potrebno da snimim još jedan ili dva kratka filma da bih stala na noge za dugometražni. Ali sam krenula da ga pripremam, zato što znam da je to izuzetno važno za reditelja.
Razgovarao: Đorđe Bajić