SRB ENG

Luka Kurjački: Omiljeni domaći // „Biće skoro propast sveta“, „Video jela, zelen bor“, „Rudarska opera“

5. авг 2018 | Autor: Zoran Janković




Avgust u ovoj rubrici otvoriće Luka Kurjački, dramaturg i režiser, koji će nam ovom prilikom, predstaviti omiljene mu domaće filmove; izbor je pao na „Biće skoro propast sveta“ Aleksandra Saše Petrovića, TV film „Video jela, zelen bor“ i „Rudarsku operu“, a evo i zašto:

Iako mi je Živojin Pavlović jedan od omiljenih režisera, a Nevinost bez zaštite (1968, Makavejev) jedan od omiljenih filmova, jedan jedini film se ipak izdvaja kao meni najefektniji i pre svega najomiljeniji domaći film svih vremena – Biće skoro propast sveta (1968), Aleksandra Saše Petrovića; i u srcu i u duši – što bi se reklo – mog omiljenog domaćeg reditelja.

 

– Kao i u slučaju mnogih remek-dela, početna fabula ovog filma nastala je na osnovu priče iz novina, o ocu iz jednog srpskog sela koji je otišao u zatvor priznajući ubistvo svoje snahe, koju je zapravo ubio njegov sin. Pod punim naslovom dva stiha iz bećarca Biće skoro propast sveta, nek’ propadne nije šteta, film je takođe inspirisan Zlim dusima. Kombinujući siže romana Dostojevskog, početnu fabulu i situaciju koju je zatekao na mestu snimanja, sremskom selu čuvene ’68. godine: čehoslovački turisti koji su kampovali na polju pored sela i sovjetski tenkovima u Pragu, Saša Petrović se pre svega fokusirao na život individue – srpskog seljaka u tadašnjoj Jugoslaviji, svinjara Trišu u tumačenju slovačkog glumca Ivana Paluha (Ivan Palúch). Bogatu i višeslojnu priču tokom čitavog filma prati muzika romskih svirača bećaraca iz seoske kafane. Kao inače pozorišni postupak, ove pesme ne samo što daju ton i kritiku radnje filma, već i komentarišu misli i osećanja junaka, kao npr: „U mom selu nikad blata nema/samo sada i kad kiša pada…“, nakon silovanja i tuče tokom svadbe u seoskoj kafani. Zanimljivo je koliko su se uz romske svirače i ostali glumci naturšici uklopili uz glumačke zvezde, kao što je tadašnja međunarodna Ani Žirardo (Annie Girardot) i ovdašnji Mija Aleksić i Bata Živojinović. U jugoslovensko-francuskoj koprodukciji posebno je impresivna fotografija, koja, uz kratke replike i pomenutu muzičku pratnju, ne samo što „objašnjava“ događaje i motive zbog kojih nastaju, već i dodaje čitav novi nivo ovom remek-delu domaće filmske umetnosti. Ipak, uz vidne političke i socijalne elemente – kao i uvek kod Saše Petrovića – najvažnija je poetika i stanje glavnih junaka. Po mom mišljenju, situacija u Srbiji i kod prosečnog srpskog čoveka danas, nije se ni za trunku izmenila u odnosu na ono što je Petrović uhvatio i majstorski prikazao.

Prizor iz filma Biće skoro propast sveta.

Biće skoro propast sveta ne samo što preporučujem svima koje zanima svet oko sebe da pogledaju, već da ga pogledaju dvaput. Isto važi i za po ljubavi drugo, a objektivno rediteljski prvo remek-delo Petrovića, Tri (1965), maestralni omnibus po tri pripovetke Antonija Isakovića; kao i za verovatno njegove najpoznatije Skupljače perja (1967), pesmu kroz filmske slike.

Osim ovih, u skroz drugačijem tonu preporučujem i svoju omiljenu (uz Nacionalnu klasu) domaću komediju – Video jela, zelen bor (1991), u režiji Gorana Gajića. U trenutku kada se već video raspad Jugoslavije, a pre rođenja interneta, kako se film bliži kraju, sve apsurdnije i apsurdnije ismeva se digitalna komunikacija (u ovom slučaju putem video-kaseta između brata u Srbiji i brata u Nemačkoj) i još više ono čuveno „ne daj Bože da se Srbi slože“. Za kraj, kao svoj omiljeni domaći dokumentarac izdvojio bih Rudarsku operu (2006), Olega Novkovića i Milene Marković. Odigravajući se, poput Biće skoro propast sveta, u malom mestu u Srbiji, konkretno onom iz kog ko poslednji izađe treba da ugasi svetlo, još konkretnije u Boru (takođe sve vreme praćen muzikom lokalnog benda Duo Trojica), ovo je gotovo sasvim skriveni dragulj srpske filmske poezije. Zanimljivo je da je snimanjem ovog filma inspirisan i poznatiji Beli, beli svet (2010), a Rudarska opera je po meni i racionalno i emotivno višestruko vredniji i interesantniji za gledanje.

Pritzor iz Rudarske opere.

Ako je neko stigao da pročita tekst do kraja, ukoliko mu/joj treba informacija kako da dođe do pomenutih filmova, pišite na mejl: luka.kurjacki@gmail.com

Osim pomenutog, Luka Kurjački je radio i kao filmski i TV scenarista, pozorišni režiser, dizajner video-igara, kritičar, novinar, pomoćni kuvar i nastavnik govornog engleskog, a osim toga, on je i predavač Filmskog scenarija u radionici Kulturnog centra „Baraka“.

Zoran Janković