SRB ENG

Marija Stojnić: „Radio vidim kao jednu oazu, gde vrednosti stvarlaštva ipak streme ka tome da podstaknu ono bolje i plemenitije u čoveku“

11. septembar 2020. | Autor: Zoran Janković




Odlukom žirija najboljim filmom Srpske takmičarske selekcija ovogodišnjeg izdanja Festivala dokumentarnog filma Beldocs u Beogradu proglašen je film „Govori da bih te video“, ostvarenje koji uveliko ima bogat festivalski život na međunarodnom planu. Tim povodom, razgovarali smo sa Marijom Stojnić, scenaristkinjom, rediteljkom, ali i producentkinjom pomenutog ostvarenja.

Film istražuje zvučne krajolike Radio Beograda, jedne od najstarijih radio stanica u Evropi, i višedecenijskog kulturnog svetionika grada. Kroz sinesteziju reči, šumova, muzike, tišine i svetla, film nas uvodi u svet radiofonskog zvuka koji čini da se sećamo, osećamo, promišljamo i razumemo svet i sebe. „Govori da bih te video“ portretiše radio ne samo kao laboratoriju radiofonskog zvuka, već i kao jedinstvenu laboratoriju duha i kreativne misli.

*Kako je izgledala evolucija ideje-vodilje u slučaju nastanka ovog filma? Da li je bilo nekih lutanja, nedoumica, premišljanja?

Inicijalna ideja, koja je nastala u trenutku kada su emisije Trećeg a zatim i Drugog programa Radio Beograda postale značajan deo mog dana, bila je istražiti esenciju radiofonskog zvuka, njegovu moć da transformiše naš osećaj prostora, misaone procese i percepciju stvarnosti, zatim ispita nevidljivu vezu između stvaralaca i slušalaca ovog programa. Do kraja realizacije filma, ta ideja se svakako brusila i prolazila kroz transformacije u smislu forme koja će je izneti, a dobila je značajno i na širini i sadržaju tokom snimanja i upoznavanja sa Radijom. Međutim, taj prvobitni osećaj, ta fascinacija stvaralaštvom Radio Beograda, ostala je ista i provela celu ekipu kroz kreativni proces koji je trajao četiri godine. Moralo se u tom procesu i arhivama i lutati i gubiti, da bi se našao pravi put da se iznese taj fenomen kojim se bavim, ali i ta lutanja i fragmenti su završavali u dijagramima i eksel tabelama, koje bi se opet na kraju rasklopile.

Stilski i vizuelni parametri, rediteljski jezik su definisani na samom početku. Takođe, u startu sam želela da se ograničim na uži deo programa, i znali smo da ne pravimo faktografski film ili pregled programa Radio Beograda, već jedan audio-vizuelni eksperiment o našem kolektivnom telu satkanom od zvuka, o gigantu koji skuplja i čuva i skuplja fragmente naših života kroz vreme.

Rađeno je na tri paralelna punkta – jedan je svakodnevni život na radiju kome smo pristupili opservacijski, drugi svet slušalaca, a treći, možda najkompleksniji, je zaranjanje u taj beskrajni okean radijske arhive, koji je za mene bio veoma intiman i zahtevan proces. Miloš Ivanović (producent) već je imao iskustva sa arhivom radija kroz projekat „Radiovizija“, znali smo na koja vrata je trebalo pokucati za pomoć, a većina ostalih članova ekipe je imala nekakvu vezu sa Radijom, svima je tema bila bliska i draga.

Već nakon prve faze snimanja i istraživanja arhive, postalo mi je jasno da koji god kriterijum da izaberem, ne mogu doneti neku „pravednu“ odluku šta je najznačajnije da završi u filmu. Na kraju sam dozvolila intuiciji da me vodi u odabiru i stvaranju same strukture filma i izbora sadržaja. U ovom filmu gde narativna linija nije linearna niti dominantna, na njegov sadržaj su direktno uticali realni dođaji na radiju, ali i neki moj osećaj tog trenutka u svetu i u nama. Saradnja sa montažerima takođe je donela nešto novo, Kristinin osećaj za humor, Ivanovo strpljenje za isprobavanje kombinacija. Proces je delovao kao sklapanje ogromne slagalice čiji se delovi stalno transformišu, i koji je mogao trajati u nedogled. Montaža zvuka se odvijala paralelno, a dizajn zvuka je bio katartičan proces koji je te delove dodatno oživeo i nadogradio, i Ivan Zelić je saradnik sa kojim bih želela da radim svaki svoj sledeći film. Svakako je trebalo strpljenja i upornosti, da se iznese i ispolira jedan toliko slojevit, nekonvencionalan film. Radionice na kojima je projekat prezentovan u početku, bile su mač sa dve oštrice, jer smo često usmeravani u nekom „sigurnom pravcu“. Ipak, imali smo sreće da na IDFA Summer School-u naiđemo i na sjajne mentore koji su nas ohrabrili da pratimo instinkt i da se igramo, pritom zadržavajući komunikativnost. Svesna da mi je ovo prvi rediteljski dugometražni film, vodila sam računa da isti ne bude isuviše hermetičan, ali sam odbacila tzv. narativne „recepte“ i klišee. Volela bih da moj sledeći film bude još komunikativniji, a da pritom bude umetnički beskompromisan i uspe da prenese kompleksna, slojevita značenja.

*Da li se radio (odnosno, zvučni pejsaži radija) opirao filmskom mediju?

Svet oko sebe doživljavam veoma sinestetično i za mene su filmske slike zvuka nastajale prirodno i sa lakoćom. Enterijer Radio Beograda je toliko impozantan i filmičan, njegova specifična arhitektura, ljudi koji tu rade, predmeti, zaista čine jedan živi šarenoliki organizam, vremeplov, koji je sa svojim linijama, teksturama, bojama, svetlom, raritetnim detaljima i simbolima vremena, vizuelno veoma darežljiv za snimanje. U opservacijskim delovima filma, koji su dobili svoj specifični kvalitet kroz objektiv Dušana Grubina, mi smo strpljivo posmatrali, i neprimetno bili prisutni. U „eksperimentalnijim” delovima sa arhivom, to su bile malo više rediteljske intervencije, često bi zvuk došao prvi i provocirao sliku, i onda bismo radili na načinu da realizujemo tu zamišljenu, često apstraktnu sliku, tj otelotvorimo to što bih ja zamislila da ide uz taj zvuk.

*Ima li žala za materijom koji eventualno nije ušao u završni oblik filma i hoće li se možda Govori da bih te video zaživeti i u formi dokumentarne serije?

Sigurno da ima dosta snimaka za koje mi je žao što nisu završili u filmu, ali to je normalno, tako je sa svakim filmom. Ne vezujem se preterano za materijal, spremna sam da se odreknem scena i kadrova ukoliko nemaju funkciju u filmu, ali ovde je situacija dosta specifična, jer je sniman materijal u značajnoj instituciji, u jednom vremenu, koji je relevantan i dotiče veliki broj ljudi. Tako smo sa sigurnošću prepoznali da su neki trenutci koje smo zabeležili interesantan, autentičan dokument, koji bi trebalo učiniti dostupnim i ovekovečiti. Nisam razmišljala o seriji jer smatram da taj format nije pogodan za izraz koji ovaj film nosi. Moj pristup ovom materijalu ne odgovara narativnoj strukturi i ritmu serije, dosta bi se izgubilo u snazi na malom ekranu, i prilagođavanje tom formatu bilo bi nasilno i neprirodno.

Film i njegova prateća dela ostaće sinestetično, senzualno iskustvo, koje je neodvojivo od prostora i prirodno se uklapa u bioskopsku salu ili u za tu priliku posebno osmišljen muzejski prostor. U planu za srpsku premijeru na Beldocs festivalu bila je i izložba-instalacija sačinjena od izabranih mateirjala koji nisu ušli u film, koja je zbog epidemiološke situacije trenutno na čekanju, ali se nadam da će se stvoriti uslovi za njenu realizaciju kada film bude imao bioskopsku distribuciju u Beogradu.

Dušan Grubin, Marija Stojnić, Miloš Ivanović.

*Sada kada je film gotov i kada je stigao i pred ovdašnju publiku, šta je zaista radio tog tipa i šta bi u nekoj najpovojnjoj varijanti trebalo da predstavlja?

Radio za mene predstavlja kulturni svetionik, i neku vrstu utočišta, ali ne u smislu eskapizma, već u smislu mesta gde se neguju neprolazne vrednosti u ljudskom stvaralaštvu. Kao neka vrsta zvučne agore, prostor u kome kultura, umetnost i kreativna misao žive, mesto na kome se i igra i stvara nešto novo, ali koje nas takođe podseća i opominje. Volela bih da ovaj film inspiriše ljude koji možda još nisu otkrili magiju radija, možda ovo bude njihov inicijalni kontakt, i da da vetar u leđa stvaraocima, uz svest koliko je to što stvaraju važno i nužno, u moru infodemije, ali i bučnih sadržaja koji ne pružaju ništa oplemenjujuće, i koji neretko dergradijraju čoveka. Radio vidim kao jednu oazu, gde vrednosti stvarlaštva ipak streme ka tome da podstaknu ono bolje i plemenitije u čoveku.

Parafraziraću jednu od mojih omiljenih Godarovih rečenica, iz intervjua nakon premijere filma The Image Book u Kanu: ljudi previše govore o onome što se dešava, a malo ko govori o onome što se ne dešava. A ono što se ne dešava moglo bi voditi u katastrofu…”

*Da li su autori i oni koji rade i stvaraju zvučne sadržaje tog profila zbilja svesni moći tog domena, ali i njegovih stvarnih dometa?

To je dobro pitanje za stvaraoce programa. Nakon razgovora sa nekim autorima, zaključila sam da ipak možda nisu do kraja svesni koliko je radio danas slušan. Kao i sam radijski program, i njegovi slušaoci su mahom nenametljivi ljudi, koji možda nisu toliko vidljivi, ali ih nije malo. Sa druge strane, divni ljudi koji stvaraju i rade na radiju, svim silama se bore za kulturu i za umetnost, i nadam se da sam im ovim filmom proučila koliko su nam važni, iako ih ne gledamo na naslovnicama. Radio je jedan nenametljiv, prirodan medij, i zato se za njim vapi, i zato je prekopotreban, jer tretira ljude sa poštovanjem, dostojanstvom. On je intimni saveznik i stub kulture, koji u epidemiji usamljenosti, stvara osećaj zajedništva. Postoji i veliki broj mladih autora koji se interesuju za ovaj vid stvaralaštva i komunikacije.

*Da li bi bilo moguće ono što vidimo u ovom ostvarenju predočiti i u igranoj formi?

Možda, ali to ne bi bio ovaj film i sigurno ne ovaj reditelj. Lično ne pravim toliku distinkciju između dokumentarnog i igranog, u mom radu ta dva se nekako uvek stapaju, ali više u smislu estetike nego postupka. Važnija je mislim razlika između onog što je autorski dokumentarni film, i reportaže i televizijskih formi, a u dokumentarizmu se to često meša. Ljudi, procesi i ambijenti koje smo zabeležili su toliko autentični i toliko spontani i bogati, da ja ne vidim kako bismo tu atmosferu mogli da pretočimo u iole ekonomičnom igranom filmu, niti sam o tome razmišljala. Kada čujem da ljudi film porede sa igranim, za mene je to lepa stvar i znači da smo uspeli da stvorimo sinematičnu magiju u filmu. Do toga se došlo i kroz saradnju sa studijom Living Pictures i Stefanom Orlandićem u postprodukciji slike i kolor-korekciju Nemanje Jovanova koja je precizno naglasila duh, atmosferu filma. Ali ne vidim smisao u bilo kakvoj igranoj rekonstrukciji toga što sam htela da pokažem, ovaj film nema takvu strukturu, niti bi to bilo autentično.

*Nazire li se već ideja ili možda čak već sada i jasno artikulisan plan za naredni film?

Moram priznati da je ova godina i pandemija koja je promenila svet dosta uticala na to kako razmišljam o produkciji i filmu, kao i o temama za nove filmove, u smislu toga što osećam da me trenutno vuče i da je u skladu sa vremenom, ili naprasno, više nije. Pored jednog mog autorskog projekta za koji se trenutno razvija scenario, kroz našu produkcijsku kuću Set Sail Films, zajednički osnovanu sa producentima Milošem Ivanovićem i Andrijanom Sofranić Šućur, trenutno radim na nekoliko dokumentarnih projekata kao kreativni producent.

Scenaristkinja i rediteljka ovog dugometražnog dokumentarnog ostvarenja je Marija Stojnić, koja je uz Miloša Ivanovića i producirala film. Dušan Grubin je direktor fotografije, za montažu su bili zaduženi Kristina Poženel i Ivan Vasić, a dizajn zvuka potpisuje Ivan Zelić. Koproducenti su filmska kuća Set Sail Films i Restart iz Hrvatske (Vanja Jambrović i Tibor Keserza). Projekat je podržan od strane Filmskog centra Srbije na konkursima za razvoj i produkciju, Eurimagesa (Euroimages Lab Project Award), Filmskog Instituta Doha 2018, za postprodukciju, a film je podržala i finska medijska kuća YLE.

 

Zoran Janković