Ovojutrošnja gošća ove rubrike našeg portala je Melina Pota Koljević, scenaristkinja, dramaturškinja i aktuelna urednica Filmskog programa u Kulturnom centru Beograda. Evo njenog izbora omiljenih domaćih filmova i propratnog pojašnjenja:
-Filmovi koje volim razlikuju se tematski od priča koje sam pisala za film zajedno sa Srdjanom Koljevićem („Klopka“, „Krugovi“, „Ivan“). Ali izbor filmova o kojem hoću da kažem par reči jesu vrlo uticali da zavolim film, i definitivno predstavljaju neku duhovnu matricu ka kojoj želim da idem u stvaranju priča.
U mom izboru ima dosta sklonosti prema odredjenoj vrsti intimističkih priča, ali i dosta ljubavi prema odredjenim rediteljima, kao što su Jovan Živanović, Jovan Jovanović, Zvonimir Berković, Kokan Rakonjac, Vladimir Pogačić. Ne mislim ipak da naklonost prema intimističkim pričama isključuje naklonost prema drugoj vrsti filmova.
I u akcionoj priči, kao i u nekoj intimističkoj, stvar je do rediteljskog osećaja za ritam, koji ima mnogo veze sa rediteljevim osećajem za muziku. Svi nabrojani reditelji su imali taj „muzički talenat“ u velikoj meri. Ako ga nemaju, onda osećamo vreme i u akcionom fillmu, isto kao i u nekom koji se bavi poniranjem u emotivni svet filmskih junaka.
Kao što mi je dok gledam svaki film potrebno da osetim zašto gledam tu priču, a ne neku drugu. I tog odgovora ili ima ili nema u filmu, uzalud sva kasnija objašnjavanja reditelja. Svi filmovi koje pominjem pripadaju filmovima koji taj odgovor i te kako nose sa sobom. Tu muziku neke lične priče koja je tako pažljivo ispričana da iako nije naša, postaje naša. Uvek kada ih gledam ima one magije koju tražim od filma – da me izdvoji od stvarnosti iz koje sam ušla u film, da me „uvuče“ u neku priču koja nije moja, koja mi je tudja, ali da zbog te priče svoju stvarnost, kasnije, doživim drugačije. I svi ti filmovi pripadaju ranom razdoblju jugoslovenske kinematografije, ali zaista mislim da na tim osnovama počiva mnogo šta od savremenih filmova. Treba ih gledati, da ne bi danas izmišljali „toplu vodu“.
Na prvom mestu, mislim da će tu biti zauvek biti „Čudna devojka“ (Jovan Živanović). Taj film stoji u mojoj hijerarhiji naših filmova kao prvi, zbog suptilno rešene emotivnosti filma koja me uvek ponovo izaziva da o njemu mislim posle gledanja. „Čudna devojka“ isto kao i „Nemirni“ (Kokan Rakonjac), isto kao i „Mlad i zdrav kao ruža“(Jovan Jovanović), isto kao i „Rondo“(Zvonimir Berković) , ili „Subotom uveče“ (Vladimir Pogačić) idu ukorak sa francuskim „novim talasom“, i na izvestan način svedoče o tome da je protok umetničkih ideja, ali i protok društvene misli išao tada vrlo neometano i produktivno po naš film.
Ono što volim kod svih tih filmova je prirodan, a istovremeno sofisticiran pogled na privatne živote koji su u ozbiljnim sudarima sa stvarnošću, koja ima različite oblike. Na izvestan način te lične priče, uvek mi deluju kao neka dobra referenca za odnos prema svakodnevici, prema današnjim različitim privatnim životima. I da, zauvek volim Milenu Dravić, Mihajla Pljaku Kostića, Dragana Nikolića, Aleksandra Gavrića, Voju Mirića, lakoću s kojom su „ulazili“ u likove koje su igrali, ne gubeći ništa od svoje aure.“
Zoran Janković