Nakon više od deset godina stvaralačke hibernacije, pred publiku je stigla nova režija Miloša Radovića – film „Dnevnik mašinovođe“. Početak distribucije filma u domaćim bioskopima je odličan povod za razgovor sa našim poznatim rediteljem/scenaristom.
Za početak, pitanje koje se ne može izbeći… Kako je došlo do toga da, između dve režije, napravite pauzu dužu od deset godina? Da li je u pitanju bio vlastiti izbor ili splet životnih okolnosti?
Deset godina je prava mera. Sve što je manje od toga je zbrzavanje i prepotencija. Ja ne znam reditelja koji je snimio više od tri dobra filma, bez obzira da li je snimio tri ili trideset. Jer ne možete sledećim filmom ispraviti greške iz prethodnog. U prirodi čoveka, u prirodi svakog ljudskog bića je da snimi ne više od dva, tri solidna filma. Ukoliko je talentovan. Ukoliko nije, ne može ni toliko. Prema tome, nije u pitanju vlastiti izbor niti splet životnih okolnosti, prosto – hteo sam da preskočim loše i da se ne trošim u prazno, već da snimim samo ta tri dobra. Nažalost, nije mi uspelo.
Ideja za Dnevnik mašinovođe se rodila na veoma zanimljiv način. Počela je, ako se ne varam, razgovorom između vas i našeg poznatog montažera Marka Glušca (1969-2012)… Ispričajte nam nešto o tome…
Marka Glušca nisam poznavao dobro, nisam nikada radio s njim. Jednog dana doturio mi je list papira sa kratkim tekstom, potpisan pseudonimom „Škarica“. Bio je to kratki opis života mašinovođa. Bezličan, ali ne i bezdušan. Opisivao je činjenično stanje na pruzi, ali nije bio administrativan. Bio je uzbudljiv, videlo se da je Marko otkrio film u tom tunelu. Nažalost, nije stigao da mi kaže kakav film je video – tragičan, smešan, romantičan, melodramski, mračan, svetao. Da ga ne bih naljutio, ja sam snimio sve, da može da bira. Tako je nastao film Dnevnik mašinovođe, u žanrovima tragi-komedije, melodrame, tragedije, drame, romanse, i ko zna kojim još.
Pretpostavljam da je, ispravite me ako grešim, vaš omiljeni glumac Lazar Ristovski od početka bio viđen za glavnu ulogu Dnevniku mašinovođe. Kako ste pronašli ostatak glumačke ekipe i da li su neke uloge bile podeljenje još u fazi pisanja scenarija? Posebno me zanima kako je došlo do toga da angažujete mladog i, praktično, potpuno nepoznatog glumca Petra Koraća? Kako je došlo do toga da u filmu zaigra pevačica Đurđina „Djix“ Radić (SevdahBABY)?
Lazar i sam često govori da, s obzirom da je on bio producent mojih filmova, ja nisam imao šta da mislim o tome ko će biti glumac u glavnoj ulozi. Znalo se ko će biti. Pisao za njega ili ne pisao, isto mi se hvatalo! Zato sam izabrao ono što je praktičnije – pisao sam za njega. A on mi je to vraćao vrhunskom glumom, bogatom produkcijom i galantnim honorarima! Mladog Petra Koraća pronašao sam u jednoj sekundi jednog kadra u jednom nebitnom filmu. Da nisam baš tog trenutka prošao pored televizora, moj film ostao bi uskraćen za jednog vanredno talentovanog glumca. Likom i darom, Petar Korać mogao bi se kandidovati za visoko mesto u umetnosti glume, ali on se nećka. Još uvek studira sociologiju i misli da su svetu potrebne važnije stvari od glume. Ja ga ubeđujem da nisu. Đurđina Radić je neodoljiva. Tako se kvalifikovala za film. Studije glume je nedavno završila i još uvek ne znamo šta je naučila. Biće neodoljiva još neko vreme, a onda će morati da nam pokaže šta zna!
Koje izazove vam je donelo snimanje i koliko se konačna verzija filma razlikuje od prvobitnog koncepta? Šta je od scena izbačeno iz filma i zbog čega?
Snimanje filma je trening za snagatore. To nije za običan, normalan svet. Najveći izazov u ovom filmu bio je kako sklopiti komediju sa tragedijom a da ne bude tragi-komedija, kako u melodramu uvesti smrt, kako ubiti najlepšu junakinju u prvih dvadeset minuta filma, kako objasniti gledaocima da od svih nesreća smrt nije najveća, kako snimiti topao film a da ne bude toplo samo u eksterijeru, već i u srcu. Bili su to veliki izazovi, neki i preveliki. Mnoge scene, mnoge dramaturške celine smo izbacili, ne zato što, same za sebe, nisu bile dobre, nego zato što se programski nisu uklapale. Ipak, videćete ih u seriji koju smo napravili.
Kada snimate film, da li unapred razmišljate o reakcijama publike? Snimte li film za druge ili za sebe, ili je u pitanju kombinacija jednog i drugog? Da li je danas u Srbiji moguće napraviti film koji je istovremeno kvalitetan i komunikativan?
Ne snimam film za sebe. To bi bilo suludo. Snimam film za gledaoce i plašim ih se. Svaki put kada se film prikazuje imam ogromnu tremu i često izbegavam prisustvo projekciji. Film gledam sa publikom samo kad moram, to jest kada me neko natera. Publika je inteligentna, ona sve vidi, sve razume, otkriva prevare odmah, ne zadovoljava se prosečnim. Kvalitetan, a komunikativan film je pleonazam – ne postoji komunikativan film koji nije kvalitetan. Da li publika voli loše filmove? Voli, ali dobre voli zauvek. Dobar, a svež primer za kvalitetan a komunikativan film je Dnevnik mašinovođe, u produkciji Zillion Filma, sa Lazarom Ristovskim u glavnoj ulozi.
Da li je u planu neki novi filmski ili televizijski projekat u vašoj režiji?
Počeo sam da razmišljam o novom projektu. Morao sam ovako brzo da bi bio gotov za deset godina.
Razgovarao: Đorđe Bajić