SRB ENG

Momir Milošević, reditelj filma „Otvorena“: „Ideja se rodila kada sam ugledao fotografiju devojaka koje nisam poznavao“

28. сеп 2016 | Autor: Đorđe Bajić




Sutra, 29. septembra, na repertoar bioskopa stiže prvi dugometražni film Momira Miloševića. Tome u čast, upriličili smo za čitaoce portala Filmskog centra Srbije razgovor sa ovim mladim i perspektivnim rediteljem. Više o Otvorenoj i drugim filmskim temama u intervjuu koji sledi.

momir-milošević-jelena-puić-milena-đurović--foto-marija-momić

Na snimanju Otvorene: reditelj Momir Milošević i glumice Milena Đurović i Jelena Puzić (foto: Marija Momić).

Kako je došlo do toga da počneš da se baviš filmom?

Ne mogu se setiti prelomne tačke, sve je nekako spontano nadolazilo, još u ranom detinjstvu. Početkom osnovne škole sam osetio potrebu da govorim deci u okruženju šta da rade i kako da se ponašaju, a da ja sve to zabeležim kamerom. Tek sam kasnije shvatio da je to režija. Pisao bih dve-tri strane teksta na pisaćoj mašini koje bih delio odabranima u kraju u pokušaju da napravim predstavu, crtao sam postere, iznova smišljao kratke scene i ideje za filmove. Tokom turbulentnih devedesetih, moji prijatelji i ja smo održavali jedni druge energijom i kreativnošću. Ja sam od svih nas verovatno najviše verovao u to da ću jednog dana videti VHS kasetu svog filma u lokalnom video klubu. Nažalost, to više nije ostvarivo. Prvi film sam snimio 1998. godine. Zvao se Mrvica, bio je horor sa kućnom mačkom u naslovnoj ulozi i mojim drugovima kao njenim žrtvama. Te kasete više nema i njen nestanak je jedna od većih tuga u mom životu.

otvorena_poster_02

Koji autori i filmovi su uticali na tvoje formiranje, kao i šta te je privuklo baš žanru?

Postoje brojni filmovi i autori koje sam obožavao kao mali, uglavnom u vodama horora. Najraniji u mom sećanju su Stvor (The Thing, 1982) Džona Karpentera, Šou nakaza (Creepshow, 1982) Džordža Romera, Klovnovi ubice iz svemira (Killer Klowns from Outer Space, 1988), filmovi Tima Bartona, kao i filmovi B produkcije koji su se emitovali na Art kanalu čije sam naslove zaboravio, ali pamtim da sam bio opčinjen atmosferom koju su postizali. Takozvane survival horror video igre (kao, na primer, Resident Evil, Silent Hill ili Clock Tower) imale su veliki uticaj na mene, čak značajniji od mnogih filmova. Zapravo, ne mogu da tačno dokučim šta me je konkretno privuklo žanru. Jednostavno, postoji nešto u mom mozgu, te ideje koje se rađaju… Još kao dečak sam tragao za „nepoznatim iza zaključanih vrata“, video bih horor u naizgled običnim pojavama…

Prva stepenica u karijeri većine srpskih autora je FDU. Ti si krenuo drugim putem. Kako je došlo do toga da se školuješ u Londonu, a onda vratiš u Srbiju da snimaš filmove?

Od početka srednje škole sam redovno posećivao sestru u Londonu i grad mi je ubrzo prirastao za srce. Nešto u toj sredini me je jako privlačilo, to ne mogu u potpunosti opisati rečima, sam izgled mesta, miris, imao sam osećaj pripadnosti. Po završetku srednje škole sam pohađao jednomesečni kurs na Londonskoj filmskoj akademiji i tada se rodila ideja da nastavim. Uprkos raznim pritiscima sa strane od ljudi koji su smatrali da bih ipak trebalo da studiram u rodnom gradu, posle godinu dana pauze i par kratkih filmova – otišao sam ponovo u London uspevši da upišem glavni program na istoj akademiji. Period studiranja i života u tom gradu me je izgradio. Na filmskoj akademiji sam se na isključivo praktičan način upoznao sa procesom stvaranja filma u domenu svih sektora, bez filozofiranja. Povratak u Beograd je bio donekle uslovljen problemom koji sam imao sa vizom, ali i time što sam pun entuzijazma započeo filmski projekat Intenzivni udarac u glavu (Jackhammer Hit to the Head, 2012) sa kolegom i prijateljem, kasnije producentom. Nakon uzbudljivog iskustva snimanja tog filma sa poznatim glumcima, profesionalnom ekipom i solidnim budžetom, tokom proleća sam imao jedan depresivan period (jer sam smatrao da je film potpuni neuspeh) tokom koga sam, sveže ogorčen, poželeo da upišem FDU, ali na svu sreću nisam prošao. Nemam iskustvo sa studiranjem na FDU tako da ne bih da govorim mnogo o tom fakultetu.

otvorena

Postepeno si ušao u svet filma. Prvo si režirao kratke filmove, sve duže i duže , a onda je na red došla Otvorena, tvoj prvi dugometražni filmski rad. Da li si taj put namerno odabrao ili je u pitanju splet okolnosti?

Veoma strateški pristupam i godinama unapred planiram svoju karijeru. Mogao bih sada da kažem koji film ću snimati u starosti, u svojoj 68. godini. Ali, neću. Donekle se šalim, naravno. Ima tu nečeg sudbonosnog.

Jelena Puzić kao Alisa.

Jelena Puzić kao Alisa.

Kako se rodila ideja za Otvorenu? U pitanju je drama o buđenju seksualnosti koja postepeno prerasta u linčovski horor – gde si pronašao inspiraciju? Da li je potraga za glavnim glumicama bila komplikovana?

Inspiracija za neobičnu dramu u filmu je uglavnom došla iz običnih situacija i interesantnih odnosa, horor nekako simbolično upliva u sve to. Rodila se u trenutku kada sam ugledao crno-belu fotografiju dveju devojaka koje nisam poznavao. Momentalno sam ih doveo u vezu sa pričom koju sam smišljao kada sam imao devetnaest godina. Teško sam preboleo činjenicu da one na kraju neće glumiti u filmu, iako su jedno vreme učestvovale u pripremama. Organizovao sam kasting i takoreći iznova stao na noge kada sam shvatio da ću zameniti nezamenljivo.

Milena Đurović kao Sara.

Milena Đurović kao Sara.

Možda i ključno pitanje… Kako si uspeo da sakupiš sredstva za svoj prvi dugometražni film? Velika vrlina u Otvorene je kompetentnost u svim domenima produkcije. Kako ti je to pošlo za rukom? Imaš li neki savet za mlade autore koji žele da postignu maksimalne rezultate uz minimum novčanih sredstava?

Novac je obezbeđen tako što sam više od godinu dana ubeđivao prijatelja producenta da je ovaj film nešto jedinstveno na šta ceo svet čeka. Otvorena je, kako ljudi tvrde, kompetentan film verovatno jer sam ga smišljao znajući da mogu da ga izvedem bez para. Kada radite sa mizernim budžetom i sa minimalnom opremom najviše vremena treba uložiti u traženje lokacija, scenografsko opremanje istih. To je verovatno najbolji savet koji mogu da dam. Naravno mnogo je do kadriranja, a malčice, ipak, i do talenta. Ako baš želite da briljirate u gerila uslovima, s vremena na vreme se obratite glumcima čisto da znaju šta se događa u sceni.

Momir Milošević na fotografiji Ivane Rajić.

Momir Milošević na fotografiji Ivane Rajić.

Kako protiče priprema za tvoj sledeći film, već najavljeni Drugi Hristov dolazak?

Drugi Hristov dolazak je projekat koji sam iznova započinjao nekoliko puta. Prva verzija scenarija je imala svega dvadeset i kusur stranica, trenutna verzija ima sto dvadeset. A originalna ideja je nastala 2006. godine. Tako da scenario godinama mutira kroz jedan jako iscrpljujući životan proces pun neuspelih pokušaja i kreativnih kriza, ali ono najbolje u njemu kao i čitavoj toj priči tek sada isplivava na površinu. Prijaviću film na konkurs Filmskog centra Srbije, to je definitivno sledeći korak.

Fotografija u zaglavlju: Ivana Rajić

Razgovarao: Đorđe Bajić