Mlada glumica Jelena Puzić, zvezda filmova Pored mene i Otvorena, otkriva svoje omiljene domaće filmove. Na njenoj TOP 10 listi našli su se filmovi Kusturice, Dragojevića, Šijana, Karanovića, Živka Nikolića… Evo obrazloženja…
„Obožavam da gledam Kustine i Dragojevićeve filmove; oni su reditelji karakterističnog izraza, neizmerno obrazovani, pravi renesansni umetnici. Pre svega, tu je Underground, koji je za mene pojam savršenog filma, sa svojom začudnošću, analizom istorijskog konteksta, mentaliteta, genijalnim tekstom i maestralnom glumom, ali i Sjećaš li se Doli Bel, jer, svakoga dana, u svakom pogledu sve više napredujemo.“
„Među top tri, nalaze se Lepa sela. Pre nekoliko brojeva, u Nedeljniku je izašao dodatak posvećen ovom filmu, pa bi on mogao da bude fusnota za obrazloženje. Nasuprot Lepim selima, stoje Anđeli, kao film u kome znam svaku repliku i koji mi je, od ranog detinjstva, usadio u glavu urbanu bajku. Nisam bila Marina, bila sam Bubi, pa i dan danas odbijam da poverujem da svi napori koje ulažemo da bismo dobili komadić plave sreće u crnom krugu mogu da ostanu bez nagrade.“
„Ko to tamo peva, Maratonci i Čudo neviđeno su klasici, koje gledam svaki put kada uhvatim na televiziji. Slična je situacija i sa Nešto između i Bolje od bekstva (ne gledam samo filmove sa strankinjama među nama brđanima, najozbiljnije). Tada, kao dete, prvi put sam se zaljubila u Žarka Lauševića, ali i naslutila da tu postoji neka ozbiljna priča, koju još uvek ne razumem, a vrlo me privlači. Dvadeset godina kasnije, uz ovaj film lakše je izboriti se sa svim katastrofama ovog posla, sada i ovde, a pritom je on i jedna od kockica u mozaiku koji se zove početak devedesetih, a koji, verujem, svi mi koji smo tada bili bezbrižna dečurlija, pokušavamo u svojim glavama, manje ili više uspešno, da sklopimo.“
„Ako treba da dodelim prvo mesto, dodeliću ga Crnom bombarderu, bez dvoumljenja. Čovek sam koji se pali na svaku vrstu akcije, utopijske ili ne; koji bi da menja svet; koji je mnogo puta lupio glavom u zid. Nekada mi bude žao što u ovoj modernoj eri nemamo jasnu predstavu o tome šta je izvor nezadovoljstva, iako smo svi nezadovoljni. Najčešće je to vlast, ali vlast je sada tako širok pojam, koji je nemoguće raščlaniti tako da dobijemo nedvosmislen odgovor na pitanje, kao što su Ko je kriv što od dvadeset predstava koje se pojave, bude jedna dobra? ili Ko je odgovoran za to što otpadaju skulpture sa zgrade pod zaštitom države, na Trgu republike? E, sad, ja bih se bez zadrške uključila u neki protest za rekonstrukciju te iste zgrade, a u ovim današnjim okolnostima (okolnosti vrlo dobro analizira Milan Nešković u predstavi Prometejev put), mi bismo bacili koju rolnu toalet papira i kud koji mili moji. Zato, (ne optužujte me za banalnost), kada na leđima osetim sto kila beznađa, ja obučem kožnu jaknu i odem u crnu rupu u kojoj sam Anica Dobra. I onda je sve u redu i Crni je korak ispred i, posle nekog vremena, mogu da se vratim i da u stvarnom životu probam da budem bar približno bezobrazna. Uostalom, prava žena je lovac na krupnu divljač. Shodno tome, ja sam se prihvatila zadatka da ovo sve napišem, iako su mnogi previše stručni ljudi pre mene obrazlagali svoje liste na istom ovom mestu. O mojoj listi sve najlepše, molila bih.“
Đ. B.