Srpski kratki animirani film „Eho“ Koste Rakićevića i Boriše Simovića nastavlja svoj festivalski pohod, a Kosta Rakićević nam je izašao u susret i uz kraća pojašnjenja predočio i preporučio pet ličnih mu favorita iz fundusa srpske i jugoslovenske kinematografije:
– Pogledaj me nevernice (1974), Srđan Karanović – Ne mogu da umanjim oduševljenje svaki put kada gledam ovo 38-minutno remek-delo. Sjajan scenario i hrabar koncept da se film snimi isključivo sa naturščicima definitivno su urodili plodom i, ako mene pitate, zabetonirali kultni status ovom TV filmu. Volim da kažem da je Ves Anderson „malo dete“ za ovo.
Čaruga (1991), Rajko Grlić – Snimanje ovog filma je započeto u istoj zemlji kao i kod gore pomenutog filma, da bi se završilo u dve nezavisne republike. Ali to nije bitno. Ja sam rodjen u Jugoslaviji i za mene je ovo domaći film. Iako neki mogu da kažu da dramaturški nije dovoljno jak, ono sto je meni bitno i zbog čega volim ovaj film je tematika, sjajna atmosfera i osećaj da film jednostavno „pliva“ u svakom pogledu- sjajni, nadrealno izgradjeni likovi na čelu sa bravuroznim Ivom Gregurevićem, scenografija, kostimografija. Bregovićev soundtrack mi odzvanja u glavi svaki put kada prolazim Slavonijom.
Sjećaš li se Dolly Bell (1981), Emir Kusturica – Jedan od naših najkompletnijih filmova, i verujem jedno od najboljih debitantskih ostvarenja na svetskom nivou. Ne reagujem preterano na politički aspekt filma, ali smatram da je taj deo izveden potpuno šmekerski. Zrela, prelepa priča o odrastanju, sazrevanju, o porodici. Film koji je ljubavno pismo filmskoj traci.
Lepa sela lepo gore (1995), Srđan Dragojević – Definicija antiratnog filma, i po mom mišljenju najbolji film vezan za tematiku tragičnog raspada SFRJ. Savršen balans tragedije i komedije, delo koje je uspelo da iskomunicira sa publikom na mnoštvo nivoa i zasluženo ostvarilo veliki uspeh. Snimljen u ratnom periodu, u ratnoj zoni, u potpunom ludilu- autentično kao i ceo taj nesrećni rat.
Dok su oni leteli na Mesec (2015), Boriša Simović – Kratki film na kome sam učestvovao na mnogo načina, zapravo jeste jedan od mojih omiljenih domaćih filmova. Gledao sam ga poslednji put pre mesec dana, nakon perioda od skoro 2 godine- i dalje mi prija. Vizuelno raskošan, ritmički meni blizak, sa pričom na mnogo nivoa, upotpunjenom sjajnim soundtrackom Fish In Oil-a. Što se domaće kinematografije tiče, ovo ostvarenje je moj sinonim za filmsku poeziju.
Zoran Janković