Sutra, u utorak, 25. oktobra, Beograd će postati bogatiji za još jedan filmski festival; u pitanju je festival Slika u pokretu, koji će se održati u novoj zgradi Jugoslovenske kinoteke (u Uzun Mirkovoj 1), a u čijem su središtu ovdašnji direktori fotografije i njihovi dometi u aktuelnoj srpskoj filmskoj produkciji. Tim povodom smo razgovarali sa Predragom Bambićem, direktorom fotografije i predsednikom Srpske asocijacije snimatelja. O festivalu, profesiji, ograničenjima, planovima…
Kako je tekao i izgledao put od polazne ideje do same realizacije festivala?
Vreme u kome stvaraju savremeni autori vizuelnih narativa je doba izuzetno dinamičnog razvoja novih tehnologija koje su omogućile široku demokratizaciju medija. Dostupnost tehnologije je omogućila razvoj novih oblika vizuelne naracije ali je ujedno i otvorila prostor za lutanje u potrazi za adekvatnim izrazom. Sa druge strane, već duži niz godina u Srbiji ne postoji nacionalni filmski festival na kome bi se pokušalo vrednovanje rezultata i dometa stručnih i umetničkih dostignuća domaćih autora filmske slike. Uz podršku Ministarstva kulture, Filmskog centra Srbije i Kinoteke, koji su prepoznali takvo nastojanje, Srpska asocijacija snimatelja će pokušati da festivalom Slika u pokretu prezentuje radove i afirmiše dostignuća naših autora.
Koji su bili konkretni razlozi što se jedan ovakav festival u Srbiji nije desio i ranije?
Opšti tranzicioni nedostatak uređenosti društvenih i profesionalnih odnosa koji su omogućili urušavanje svih profesionalnih, estetskih i ostalih kriterijuma. Nedostatak svesti i uvažavanja važnosti znanja, kulture i kvaliteta koji se moraju aktivno nametati u borbi sa dominantnim šundom.
Osim fokusa na snimateljski rad, koje bi to još bile osobenosti ovog festivala i ovog njegovog prvog izdanja?
I pored činjenice da je ovo nacionalni festival kinematografske slike, žiri festivala je sastavljen od eminentnih predstavnika profesije – direktora fotografije iz Evrope, regiona i naše zemlje. Gosti su nam prethodni i sadašnji predsednik IMAGO-a, evropske asocijacije koja obuhvata 54 nacionalnih snimateljskih udruženja. Održaćemo i dve majstorske radionice (Timo Hajnanen i Milorad Glušica) kao i panel-tribinu (Najdžel Volters). Festival ćemo otvoriti srpskom premijerom američkog dokumentarnog filma Titlovi nisu potrebni.
Pripremajući ovaj festival, a inače, šta ste (iznova) saznali o položaju snimatelja i njihovog rada ovde i sada?
Uslovi i valorizacija rada na našim filmovima su najčešće u dubokom neskladu sa dometima pa je motivacija za vrhunske rezultate nedovoljna. Raspoloživa sredstva, ambijent i nagrada za uloženi rad su vrlo skromni. Uprkos tome, dostignuća naših snimatelja su često – čudesna.
Gledano na uzorku odabranih filmova, ali i šire, koje su to dominante i konstante u snimateljskim pristupima i dometima u srpskom filmu danas?
Scena na kojoj deluju autori kinematografske slike u Srbiji je deo globalnih tehnoloških i estetskih turbulencija pa je stoga izuzetno raznovrsna, kao i spektar estetika za koje su se autori slike opredelili. Savremena sredstva su omogućila razvoj niza novih estetika ali nisu isključila potrebu za promišljanjem izbora metoda vizuelne naracije.
Pre nekoliko godina režirali ste kratki igrani film Kraj; imajući u vidu i da se nemali broj filmskih snimatelja u svetu okrenuo i okreće i tom pozivu, da li ste time zadovoljili svoje porive i apetite na polju filmske režije?
Moj poziv je profesija snimatelja slike. Svoj poziv volim i posvetio sam mu čitav svoj život. Povremeno osetim potrebu da ispričam neku priču za koju mislim da bi i drugima bila zanimljiva a verujem da mogu da je saopštim na najbolji način. Kraj je bio dosta prikazivan i nagradjivan u Italiji, Italijanke ga dobro razumeju. 5. oktobar, srednjemetražni dokumentarni film iz subjektivnog ugla, koji sam napravio od svojih arhivskih dokumentarnih materijala povodom desetogodišnijice prevrata, pošto je dežurni cenzor odbio da ga prikaže na na Martovskom festivalu, završio je na lokalnim TV stanicama a na YouTubu ima preko 160.000 gledalaca uprkos tome što ostavlja gorak ukus. Albertov put, dokumentarni film, je nagrađen i dosta prikazivan u Poljskoj, a sledećeg meseca se prikazuje i na festivalu u Holivudskoj kinoteci (Egyptian Theater). Raduje me činjenica da moji filmovi svuda nailaze na vrlo pozitivan prijem publike. Imam ideje za zanimljive filmove ali je film skup proizvod pa je film teško napraviti bez finansijske podrške a tu nešto nisam vešt…
Razgovarao: Zoran Janković