Upravni odbor Filmskog centra Srbije je nedavno usvojio predloge Konkursnih komisija FCS-a za dodelu sredstava na konkursu za sufinansiranje proizvodnje domaćih dugometražnih debitantskih igranih filmova u 2020. godini. U ovoj kategoriji, izabrani su projekti „Usekovanje“ reditelja Siniše Cvetića i scenariste Davida Jakovljevića i „Biće novih leta“ reditelja i scenariste Gvozdena Đurića. Tim povodom, razgovarali smo sa autorima koji su nam predstavili svoje projekte za debitantske celovečernje filmove koji nas tek očekuju.

Da li možete ukratko da nam predstavite vaše projekte? Pre svega tematski i žanrovski, ali i idejno?

David Jakovljević: „Usekovanje“ je drama o odrastanju, smeštena u jedan prostor, u jednom danu, za vreme slave na kojoj se okupljaju porodica i prijatelji. I onda se, pošto postavkom pokrivamo širok spektar likova, kroz njihove odnose pitamo šta je istina, da li ona postoji kao univerzalan pojam, ili je uvek subjektivna, ili prosto nedostupna; ima li upotrebnu vrednost, kako se njom manipuliše i zašto, itd.

Siniša Cvetić: Idejno, film predstavlja slojevitu analizu srpskog društva i pokušaj da se bolje razume šta smo mi bili nekad, kako je prošlost uticala na to šta smo danas, i možda da ponudi odgovor na pitanje šta bi trebalo da budemo.

Gvozden Đurić: „Biće novih leta“ je crnohumorna drama/komedija o porodici koja nakon što doživi finansijski krah provede deset dana u stanu dok njihove komšije i svi oni koji ih poznaju veruju da su na letovanju. Iako na prvi pogled glavni junaci ovog filma izgledaju kao zavodljivi manipulatori i osobenjaci koji su spremni na sve zarad ostvarivanja ličnog cilja, oni naravno nisu samo to. Tokom desetak dana koje članovi porodice Škrbić provedu zajedno u stanu na površinu isplivaju i njihovi pravi ljudski kvaliteti koji su godinama bili zakopavani ispod hrpe negativnosti koje su uglavnom produkt vremena i društvenog sitema čiji su deo.

Koliko dugo razvijate projekte i kada se pojavila inicijalna ideja?

David Jakovljević: Jedna od starih ideja koju smo imali u crticama: film na slavi. A sam proces je bio, što se mene tiče, rekordno brz, počeli smo u novembru 2019. i prva ruka scenarija je bila gotova za manje od tri meseca.

Gvozden Đurić: Projekat je razvijan od 2016. godine, kada je i podržan na konkursu Filmskog centra Srbije za razvoj scenarija. Nakon toga je predstavljen na Fest Forward pitching-u u Beogradu i Balkan Film Marketu u Tirani, gde je osvojio jednu od nagrada. Što se tiče inicijalne ideje, nakon što sam u novinama pročitao kratak članak o porodici koja se desetak dana skrivala u stanu odmah sam poželeo da se bavim tom pričom i da probam da shvatim ko su zapravo ti ljudi i odakle im dolazi motivacija za tako apsurdan čin.

U kojoj se trenutno fazi nalaze vaši projekti i da li imate okvirnu predstavu kada ćete ući u produkciju? 

Gvozden Đurić: Generalno, projekat je spreman za snimanje. Ipak, odluku o samom početku snimanja ćemo doneti u odnosu na razvoj pandemije izazvane COVID-19 virusom. Takođe, do kraja godine ćemo svakako konkurisati na rumunskom i hrvatskom fondu kada su manjinske koprodukcije u pitanju.

Siniša Cvetić: Trenutno smo u fazi pred-produkcije. Nakon što napišemo novu ruku scenarija krenućemo da kontaktiramo glumce. Ono što je meni važno jeste da što pre oformim ansambl sa kojim ću imati dosta vremena za probe. S obzirom da je film poprilično vođen karakterima, a ne toliko zapletom, mislim da je rad sa glumcima ključan za uspeh filma.

Pored nasleđa jugoslovenskog i srpskog filma, koje su još kinematografije ili, još preciznije, koje su poetike jugoslovenskih, srpskih ili inostranih reditelja imale uticaj na vaše projekte?

Siniša Cvetić: Ja sam veliki ljubitelj filmova koji se odvijaju u jednom prostoru, od home invasion horora do kamernih melodrama. Nismo imali konkretne uzore, štaviše svi filmovi koji imaju nekakvu sličnost sa našim filmom nam više služe kao antiprimeri. Voleo bih, ako je to ikako moguće da uspostavim neki svoj autentični stil, o čemu dosta razmišljam.

David Jakovljević: Ne mogu zapravo da navedem konkretne uticaje, jer nisu postojali, barem ne za mene. Nagledao sam se Kasavetesa u karantinu, pa vidim da će mi on biti uticaj u nastavku. Zanima me aspekt u kome mu se likovi stalno igraju, šta god radili i koliko god patili.

Gvozden Đurić: Kada su u pitanju filmovi na koje bih najviše hteo da referišem, to bi pre svega bila kombinacija nekih komedija Rumunskog novog talasa i američkih indie komedija. U oba slučaja humor koji proističe iz apsurdnih situacija je vezivno tkivo, dok je drama temelj na kojem se gradi kompletan film.

Da se nadovežem na prethodno pitanje, da li biste mogli ukratko da predstavite planirani vizuelni ton i stil filma?

Gvozden Đurić: Kada su stil i ton mog budućeg filma u pitanju, osnovna želja mi je da to bude spoj jednostavnosti i svedenosti, ali da se zbog toga ne izgubi ništa od duhovitosti ili uzbudljivosti. Možda zvuči otkačeno, ali iskreno bih voleo da vidim kako bi izgledao film „Mala mis Sanšajn“ (Little Miss Sunshine) kada bi ga režirao Korneliju Porumboju ili šta bi se desilo kada bi „Smrt gospodina Lazareskua“ (Moartea domnului Lăzărescu) režirao Aleksander Pejn. E upravo takav treba da bude moj film.

Siniša Cvetić: Kao i David, tokom rada na scenariju najviše sam vremena proveo razmišljajući o likovima i odnosima. Kada smo završili scenario shvatio sam da zapravo ne znam tačno kako želim da film izgleda. Različiti segmenti teksta su me na različite načine inspirisali, što me navodi da se neću držati nekog strogog koncepta. Bitne su mi emocije junaka i želim na to da se fokusiram. Pokušaću na jedan eklektičan način da režiram „Usekovanje“. Trudiću se da vešto kradem od reditelja koje volim, kao što su na primer Pol Tomas Anderson i Džon Kasavetes, ali i od dijametralno suprotnih, kao što su Cai Ming Lijang (Tsai Ming Liang) i Kristi Puju, sa idejom da od toga napravim neobičan i kinestetičan spoj.

Bez želje da Vas dovodim u situaciju da kritikujete, ali da li mislite da određene teme ili žanrovi, nisu dovoljno zastupljeni u savremenoj, srpskoj kinematografiji? Da li smatrate da vaši projekti možda odstupaju od nekih matrica domaćeg, savremenog filma?

Siniša Cvetić: Svaka kinematografija predstavlja ogledalo društva kom pripada. U tom smislu mislim da mladi autori danas vešto reflektuju strahove i fantazije naše Srbije. Od „Južnog vetra” koji govori o tužnoj kolektivnoj fantaziji bavljenja kriminalom, kao jedinim metodom za samoostvaranje pojedinca u Srbiji, do „Tereta”, koji pametno artikuliše izgubljeno antifašističko nasleđe, koje bi moralo da vaskrsne kako bi mogli kao narod da nastavimo dalje dignute glave. Kada bi se više novca ulagalo u film, to ogledalo bi bilo možda šire i oštrije.

David Jakovljević: Mislim da nije bitno koje su teme ili žanrovi zastupljeni. Bitno je da su zastupljeni dobri filmovi i da među njima postoji raznovrsnost. Ali to je ekstremno teško, jer smo siromašna zemlja, a produkcija nam je, kao i bilo gde u svetu, uslovljena tržištem, čiji su zahtevi uglavnom imbecilni i nehumani. I zato nije fer imati snishodljiv odnos prema domaćoj kinematografiji, jer se radi o nerazumevanju i kukavičkom slučaju delegiranja odgovornosti. Evo, sad smo mi dobili priliku, pa ćemo videti šta ćemo da uradimo.

Gvozden Đurić: Na ovo pitanje ne mogu da odgovorim, iako želim, jer ono bukvalno zahteva jedan ozbiljan esej. Odgovor u nekoliko rečenica ne bi bio potpun i ne bi imao pravu svrhu.

Da li biste predstavili još neke članove ekipe filma koji su uključeni u projekte?

Gvozden Đurić: U filmu će glavne uloge igrati Tamara Krcunović i Goran Bogdan.

Siniša Cvetić: Za sada nismo još uvek sigurni, ali mi je želja da što više mladih kolega uključim u realizaciju filma. Što se glumačke podele tiče još uvek razmišljamo.

Uzevši u obzir da je proces stvaranja i razvoja dugometražnog igranog filma veoma dugačak, da li trenutno radite na još nekom projektu? Da li biste mogli ukratko da nam predstavite šta je u pitanju?

Siniša Cvetić: U magacinu, kako ga David i ja privatno zovemo, ima dosta ideja. U opticaju je ideja da se radi jedan jugonostalgični mjuzikl, ali takođe imamo i napisan scenario, koji je Filmski centar Srbije već podržao na konkursu za razvoj scenarija. Reč je o filmu koji se bavi periodom naše istorije koji nikad nije obrađen u kinematografiji, film o hajducima u 16. veku.

Gvozden Đurić: Trenutno, na Midpoint TV Launch platformi moj kolega Uroš Tomić i ja razvijamo TV seriju „Agenti“ koju smo pre toga razvijali za HBO Europe[1]. Upravo je završena prva online sesija od 12 intezivnih i za nas vrlo produktivnih dana, a u septembru i novembru preostaju još dve sesije koje bi trebalo da se održe u Češkoj i Estoniji. Takođe, radim i na filmu i TV seriji „Liberta-rađanje grada“ koju spremam zajedno sa kolegom Žankom Tomićem.

 

[1] https://www.midpoint-institute.eu/news/201-midpoint-tv-launch-2020-announcing-projectselection?fbclid=IwAR3_NXEGbHG2rUeelvI5BJvBbKr3h2A3fUXDt_ExqrQzSFoJGZUUZqRYlfY)