Nenad Polimac, već dugi niz godina najznačajniji i najcenjeniji filmski kritičar u susednoj nam Hrvatskoj, u slučaju svog Leksikona YU filma prihvatio se zadivljujuće zahtevnog posla – da u izdanju umerenog obima (oko 360 stranica) i u prijemčivoj i široj publici očito prvenstveno namenjenoj formi probere i osvetli najsvetlije primere visokih dometa kinematografije nekada nam zajedničke domovine. Ovaj njegov leksikon nanovo podseća da se na tom uzorku od oko 900 celovečernjih filmova ima svašta nešto vredno i zanimljivo probrati i (nanovo) isprobati.
Polimčev Leksiokon YU filma (objavila Naklada Ljevak) stoga jeste dodatno zanimljiv slučaj – u klimi osetnog manjka relevantnih izdanja na temu istorije filma na ovim prostorima, ovo je odvažan pokušaj da se obično visokoparni diskurs o filmu kao mediju, fenomenu i važnom delu sveukupnog kulturnog nasleđa, pa i značajnom delu nacionalnih, društvenih i ličnih kulturnih identiteta, naravno, uz poštovanje ozbiljnog tona, promišljenog pristupa i dostojanstvenog i nepobitno rečitog izraza, vrati u vode filmofilije kao temelja za uživanje u filmu i za porive za ličnim angažmanom na polju filmskog stvaralaštva. I upravo tako – ovaj i ovakav Leksikon YU filma na prvom mestu jeste praznik i svojevrsni spomeni filmoljublju sa SFRJ pedigreom. S tim u vezi je i polazno ustrojstvo ove knjige – Polimac počev od ere poratne izgradnje zemlje i novoga društva pa sve do samog osvita krvavog raspleta te nekadašnje YU bajke i uranilovke u isti mah bira i podseća samo na ono neporecivo valjano, značajno i do dana danasa zanimljivi filmoljupcima i/ili izučavaocima dometa i opsega jugoslovenskog filma. Naravno, fokus na neosporno kvalitetnom i relevantnom delu zajedničke filmske zaostavštine ovih prostora u dobroj meri pojednostavljuje kritičarski pristup i stvara u krajnjoj instanci nepotpunu sliku o filmu, filmskom zanatu i filmskim strastima i navikama, ali istovremeno to sužavanje fokusa jeste potrebno ne samo ekonomisanja prostorom radi, već i kako bi se ovo izdanje izdvojilo i spasilo balasta potencijalno pogubne demokratičnosti u zamahu i pristupu. Nenad Polimac je iskusno, verzirano i nepogrešivo nadahnuto pero, te Leksikon YU filma nijednog trenutka ne biva poligon za uvežbavanje olako ili neoprezno izrečenih i pripisanih superlativa, a autor na ovako svesno omeđenom prostoru uspeva da ubedljivo odredi i objasni značaj i specifičnost svakog od ostvarenja koji su na kraju našli svoje mesto u ta dva glavna a laskava odeljka ovog izdanja (u pitanju su potceline Najbolje od YU filma i Bez njih se ne može, a tu su i kraći eseji prilično jasnih i znakovitih naslova: Filmske legende, Žanrovi, Uspon i pad YU tržišta, Filmske radionice, Gosti iz svijeta, Crni film i „olovna vremena“ i Praška škola)
Sasvim iznenađujuće, sa napisanim i istaknutim u ovoj knjizi, uostalom i sa samom Polimčevom selekcijom, pa i okvirnim pristupom da se polemisati; uz to, odsustvo određenih naslova u neku ruku može i da zbuni, baš kao što bi se dalo debatovati i sa konkretnim pozicijama određenih ostvarenja u te dve udarne i najprestižnije kategorije, ali polemičnost ionako jeste i mora biti u srži svakog razgovora, analize i disputa o filmu, koji se kao medij i nakon sto i kusur godina ipak prvenstveno doživljava sa subjektivne tačke gledišta i ponajpre sa pozicije emocija i intelekta, sa, pak, krajnje individualnih i varljivih kategorija. Što se naglašenije polemičnosti tiče, nje je ipak ponajviše u završnom tekstu u Leksikonu YU filma, nazvanom Umjesto pogovora, gde Polimac hitro i ekonomično vaga ispravnost uvreženih sudova kada su u pitanju finese i/ili razlike između filmske prošlosti i sadašnjeg stanja filmskih stvari u državama izniklim nakon propasti SFRJ. U tom delu knjige možda je i najlakše uočljiva žurnalistička priroda i ove knjige i u njenom nastajanju primenjenog (autorskog) pristupa; lišen ionako obično jalovog i samodovoljnog akademizma, a zadržavajući jasan intelektualistički i seriozan pristup, sa sve pomalo iznenađujućim formatom i krajnjim pakovanjem, dosta nalik coffee table izdanjima, Leksikon YU filma Nenada Polimca, da naglasimo, kao pun pogodak, može biti posmatran i kao ubedljiv mamac za neke skore filmske reprizne ili premijerne filmske večeri. Sa ili bez kokica pride.
Zoran Janković