Tokom 2016. pred ovdašnju festivalsku publiku su stigla dva filma na kojima je novosadski snimatelj Slavenko Smiljanić radio u svojstvu direktora fotografije – Sporazum i Ona je živa. Ovaj drugi početkom ove sedmice imao je i novosadsku premijeru, u okviru Festivala evropskog i nezavisnog filma Euroi-in. Više u razgovoru koji sledi.
Šta za tebe u snimateljskom smislu znači Ona je živa?
Ovaj film je za mene bio vatreno krštenje. Strahinja (Mlađenović, reditelj) pripremao je film, uključujući i fazu razvoja scenarija, ukupno dve godine, a do poslednjeg trenutka se nije znalo da li će se uopšte snimati. Iako je on ranije mnogo puta obilazio lokaciju, ja sam imao samo nekoliko dana da se upoznam s njom pre nego što je samo snimanje krenulo, tako da uopšte nismo imali knjigu snimanja. Strahinja je veliki broj kadrova „imao u glavi“, ali ja sam s vremena na vreme morao da popunjavam „rupe“ koje nije isplanirao, a da usput vodim računa o njegovoj estetici koja je u mnogome veoma specifična.
Imajući u vidu tu generacijsku razliku, kako je izgledala tvoja saradnja sa Strahinjom Mlađenovićem, rediteljem ovog filma?
Strahinja i ja smo se upoznali kada sam radio svoj diplomski film. Ja sam studirao vanredno na FDU u Beogradu i zbog toga nisam mogao toliko komunicirati sa drugim departmanima, pa su svi moji zadaci sa studentskih vežbi padali na mene. Kada je došlo vreme da uradim svoj diplomski film nisam hteo da ja ponovo budem u ulozi pisca scenarija i reditelja, nego da se koncentrišem na fotografiju što je moja profesija. Strahinja je onda napisao priču i režirao film i tokom tog procesa smo shvatili da smo veoma kompatibilni. I po karakteru smo dosta slični, obojica želimo da se bavimo ovim poslom zato što zaista volimo film. Kao što sam već rekao, moja profesija je filmska slika i u njoj želim što više da se usavršim. Strahinjine inovativne ideje (kao i većina ideja mlađe generacije) su bile prava prilika za to. Za jednu drugačiju i novu priču potreban je i jedan nov i drugačiji filmski jezik, a mene upravo to interesuje.
Film je očito nastao uz podosta produkcionih teškoća, koliko se to odrazilo konkretno na tvoj rad?
To se prilično odrazilo na moj rad. U startu nismo bili u mogućnosti da obezbedimo adekvatnu opremu, far, kran, stedicam, a Strahinja je zamislio jednu specifičnu atmosferu filma koja je zahtevala dosta pokreta kamere. Na kraju sam ja napravio far koji je dosta daleko od profesionalnog, a zbog veoma skromnog budžeta (360.000 dinara dobijenih na konkursu FCS-a za završne studentske filmove) nismo imali šarfera, tako da sam morao da „vozim“ i far i fokus istovremeno. Zbog tog budžetskog ograničenja smo bili tanki i sa rasvetom, tj. koristili smo malobrojnu raspoloživu rasvetu sa Akademije umetnosti u Novom Sadu, koja nije bila ni blizu dovoljna za tako komplikovano zamišljenu atmosferu, tako da smo morali dosta da improvizujemo. Nismo mogli da priuštimo ni stedicam operatera tako da sam ja morao i to da radim, a ko je ikad samo probao da snimi kadar sa stedijem zna koliko je to teško i koliko samo veštine treba da bi se snimio koliko toliko korektan kadar. Uprkos svim tim problemima celokupna atmosfera na setu je bila pozitivna, svi su davali sve od sebe iako nije bilo honorara i to je jedan od glavnih razloga zašto smo toliko ponosni na ovaj film, iako smo svesni da je daleko od savršenog.
Kako ste došli do odluke o upotrebi dominantnog kolorita i tih zasićenih i jakih boja u filmu?
Kao što sam već naglasio, Strahinja je zamislio specifičnu atmosferu i većina tog kolorita je već bila zapisana u scenariju. On i moj kolega, Vladimir Matuski, sa kojim delim ulogu direktora fotografije u filmu, dosta su teoretski pričali o bojama u filmu pre samog snimanja. Tako je i došlo do toga da film ima dva direktora fotografije – Vladimir je pre svega bio zadužen za postavku celokupne svetlosne atmosfere seta (što je bilo, da se ne vraćam ponovo na produkcijska ograničenja, već prezahtevno za jednog čoveka), a moje je bilo da se unutar tog sveta krećem sa kamerom. Namerno kažem „sveta“, jer Strahinja ima veoma čvrst stav da film nije samo puko ogledalo stvarnosti, stav koji je čitava ekipa spremno prihvatila. Bilo je važno da se svi saglasimo oko toga u samom početku, jer je dosta kreativnih odluka proizilazilo iz toga. Na primer, odlučili smo da nećemo opravdavati svaki izvor svetla u kadru, a to je odluka koju se i mnogo iskusniji filmski stvaraoce boje da naprave.
Kako u ovom trenutku stoje filmske stvari u Novom Sadu? Ima li vidljivijeg pomaka i napretka za filmadžije?
Mislim da se stvari u srpskom filmu pomeraju na bolje, sredstva su počela da se dodeljuju i mlađim autorima koji sve više dokazuju da imaju šta da kažu i da znaju kako, ali iskreno ne vidim neki poseban pomak u Novom Sadu. Ove godine je pored našeg filma snimljena i Apofenija po istom principu – bez honorara, sa štapom i kanapom. To pokazuje da i u Novom Sadu ima talentovanih i vrednih filmskih stvaralaca, istinskih ljubitelja filma i ja verujem da će baš zbog toga i ovde stvari početi da se menjaju na bolje. Možda se mnoge moje novosadske kolege neće saglasiti sa mnom, možda će reći da sam lud i da pričam gluposti, ali ja sam nepopravljivi optimista i verujem da će biti bolje. Jer čovek nema ništa od toga da ne veruje. Sećam se kako ljudi nisu verovali da ćemo kao završni studentski rad snimiti dugometražni igrani film, pa kako su bili još manje ubeđeni kada je u odluci konkursa izašla ta skromna cifra budžeta, ali mi smo film snimili.
Na čemu trenutno radiš i ima li već kakvih opopiljivijih filmskih planova u tvom profesionalnom životu?
Strahinja i ja imamo više projekata koje zajedno razvijamo i nastavljamo našu saradnju. Ja se u razvoj odmah uključujem nakon prve ruke scenarija jer su u pitanju pokušaji razvijanja filmskog jezika i estetike. Jedan od tih projekata pod radnim nazivom Žive mošti je rekapitulacija našeg prvenca. Na ovom filmu smo obojica mnogo naučili i dosta se razvili, što uopšte ne znači da smo zadovoljni. Mislimo da ta priča zaslužuje da bude ispričana na mnogo profesionalnijem nivou, na prvom mestu produkcijski, ali i sa naše strane. Scenario se rodio iz početka iz same suštine, sa razrađenim kontekstom i jezikom pristupačnijim široj publici, a polako smo razvili i filmski jezik i estetiku koja je suptilnija i, shodno današnjem vremenu, komercijalnija. Uporedo pripremamo nekoliko projekata, među kojima su žanrovska mešavina drame, trilera i fantazije koja se bavi kukavičlukom i konformizmom, kao i vampirski film o međuljudskim odnosima. Opet će neko možda reći da samo gubimo vreme, da su nam glave u oblacima, da konkursi dolaze i prolaze, ali ja mislim da ako zaista verujemo, ako su nam zaista bitne priče koje želimo da ispričamo i ako smo potpuno iskreni u tome, prilika će se pojaviti. Konstantno ulažemo naše vreme i lična sredstva u obilaske lokacija, isprobavanje svetlosnih uslova i kreiranje knjiga snimanja, jer kada se prilika pojavi treba biti spreman.
Razgovarao: Zoran Janković