Film Ime: Dobrica, prezime: nepoznato danas će premijerno biti prikazan u takmičarskom programu Filmskog festivala u Montrealu, dok će ga domaća publika gledati u bioskopima početkom novembra. Daleko više u razgovoru koji sledi; naš sagovornik je Srđa Penezić, scenarista i reditelj.
Kako je izgledao put Dobrice od prvih faza nastanka do ove premijere u Montrealu?
Film je nastao veoma organski. U vreme kada smo se dogovorili da probamo da napravimo neki film, ja sam još uvek živeo u Los Anđelesu, a Vesna (Golubović) i Slavko (Štimac) su bili u Beogradu. Mi smo veoma dobri prijatelji, i pričali smo često o tome da nešto uradimo zajedno još od vremena kada sam ja radio na svom animiranom dugometražnom ostvarenju Film Noir. Više godina, bile su to samo priče, i stvari su počele da se menjaju tek kada sam odlučio da se vratim za Beograd. Mi imamo slične poglede na film, tako da nam je bilo relativno lako da se dogovorimo šta da radimo. Kada mi je Vesna rekla nešto kao „vredi raditi jedino ako je u pitanju nešto pozitivno“, ja sam se odmah setio priče koju sam imao na dnu jedne od fioka mog radnog stola. Predložio sam im da radimo to, oni su prihvatili, i tako je počeo rad na Dobrici. E sad, pošto mi nismo baš mnogo pametni i sposobni kada je u pitanju biznis pravljenja filmova, važno je napomenuti da filma sigurno nikada ne bi ni bilo da nije bilo Filmskog centra Srbije. Naš ceo plan je bio da napravimo što bolji scenario i damo ga na fond, pa ako prođe, prođe. Na naše veliko čuđenje, dobili smo pare da film napravimo. Pošto nas je pre svega zanimalo da napravimo što bolji film, i pošto je scenario ispao mnogo bolje nego što smo se nadali, odlučili smo da film radimo na način koji nam je dozvoljavao što više kreativne slobode. Počeli smo snimanje čim smo mogli i nismo stali dok ga nismo završili.
Da li je nastanak Dobrice van medijske pažnje bio svestan izbor i da li je i šta je Dobrica dobio zahvaljujući tim i takvim okolnostima?
Nije to bio svestan izbor. Niko od nas nije osoba kojoj je važno da se pojavljuje u medijima, pa nam nije ni palo napamet da takvu pažnju tražimo. Glavna stvar koju je film time dobio je da su svi ljudi koji su na njemu radili mogli da posvete svoju punu energiju onome što se na kraju vidi na ekranu. Na snimanju smo funkcionisali kao prava porodica. Mnogi od glumaca su sa Slavkom igrali više puta (poneki čak i njegove roditelje). Miru (Mirjanu Joković) znam od njenih prvih dana u Los Anđelesu, a sa Dikom (Bogdanom Diklićem) sam zajedno pisao domaće zadatke još na prvoj godini FDU. Sve je to učinilo da film deluje dodatno toplo i olakšalo je glumcima posao.
Koji aspekt Dobrice vam je najznačajniji?
Ono što je meni najviše značilo je da sam imao priliku da bolje upoznam članove ekipe. Još od rane mladosti sam uvek mislio da su naši ljudi među najzanimljivijim na svetu, ali mi se uvek činilo da se to dosta slabo odražava na profesionalizam. S obzirom da sam prvi put radio sa našom ekipom posle više od trideset godina, bilo mi je drago da vidim da sve ove godine nisam bio u pravu. Ljudi su nas prihvatili kao deo ekipe, i tako se ponašali. Ako je trebalo da se ostane duže, a nije bilo para da se to plati, niko nam nikada nije rekao ne. Sve u svemu, jedno divno iskustvo.
Pojasnite nam postupak koji je korišćen da se prikaže Dobričino odrastanje, u tu svrhu ste upotrebili isečke iz Štimčevih ranijih uloga (Vuk samotnjak, Salaš u malom ritu, Specijalno vaspitanje…)… Da li je taj zahvat bio nužnost i kako ste uklopili materijale iz različitih izvora i raznih era?
Što se tiče toga da li je ovaj zahvat bio nužnost, verovatno nije, ali je bio od velike važnosti za nas. Pošto je film pripovedački, ovaj deo je izuzetno koristan za nas da upoznamo glavnog junaka od najranijih dana i da objasnimo kako i zašto je on postao ono što jeste. To daje filmu jedan sporiji ritam na pocetku, koji je za nas kao pripovedače bio dosta bitan. Sekundarno, ali takođe važno, jeste da je ovakav pristup nešto što do sada niko nikada nije uradio, pa nas je jednostavno zanimalo da li je i do kog stepena nešto ovako uopšte moguće. Tokom rada smo shvatili zašto se drugim autorima činilo lakše da snime par scena, pa onda bukvalno čekaju da glumac odraste da bi mogli da snimaju ostatak filma, ali tad je bilo kasno da bilo šta menjamo. Najbolji odgovor na pitanje kako smo uklopili materijale iz starih filmova je „teškom mukom“, pogotovo kada se ima na umu da se radi o svega nekoliko minuta filma. Postoji par ljudi u Beogradu koji još uvek proklinju sebe što su pristali da obave ovaj posao, i mene što sam ih naterao da to urade. Oni su morali da urade rotoskopiju za svaki od frejmova u svakom od kadrova koji u filmu koristimo. Onda je valjalo snimiti pozadine, poneki put snimiti i prednji plan, pa sve to uklapati u sliku, ujednačavati boju, dodavati zrno i slično. Sve je ovo odložilo završetak filma praktično godinu dana, što je nešto što nam ni jedan koproducent nikada ne bi dozvolio, ali mi zato i nismo imali koproducente.
Postoji li (na planu motiva, tema, tona, ideja…) nekakva veza između Film Noira i Dobrice?
Ne čini mi se da ima mnogo sličnosti između ova dva filma. Možda bi moglo da se kaže da je u oba filma obrada tona izvedena izuzetno dobro i da je za to potrošen dosta veliki deo budžeta, što je nešto što se kod nas jako retko radi, kao i da je u oba filma velika pažnja posvećena muzici. Ipak, ako bi čovek morao da traži neku sličnost, rekao bi da je ono što ova dva filma spaja apsolutna posvećenost pripovedanju. Znači, pričanje priče je imalo potpunu prevlast u bilo kojoj odluci vezano za film, i kada je u pitanju kadriranje, scenografija, muzika i bilo koji drugi aspekt ovoga filma.
Kako je izgledao rad sa glumcima u ovom filmu, budući da Mirjana Joković i Slavko Štimac nanovo igraju zajedno nakon dvadeset godina, a Slavko Štimac je, uz to, i jedan od inicijatora, producenata projekta i saradnik na scenariju?
Pravo da vam kažem, kada su glumci u pitanju, glumačka ekipa je nadmašila sva moja očekivanja. Setio sam se da sam nekada davno pročitao izjavu nekog američkog trenera kada je otišao u Etiopiju da trenira njihove maratonce. Rekao je nešto kao „Kada sam ih video, rekao sam sebi, skloni se i pusti ljude da trče“. Tako sam se osećao i ja. Ti ljudi su toliko talentovani i pametni, da sam ostao bez reči. Ne mogu ni da nabrojim koliko puta mi je neko od glumaca našao rešenje za scenu sa kojom sam imao problema, popravio dijalog i slično. Jedna od glumica me je jednom pitala da li sam siguran da mi ne treba još jedan dubl. Rekao sam joj ne, a u sebi pomislio „pa ova žena kao da ne zna koliko je fenomenalna“. Pošto sam naše filmove retko gledao tokom proteklih tridesetak godina, Slavko i Vesna su obavili dobar deo izbora glumaca. Oni su mi predlagali glumce i davali mi njihove filmove da gledam, a ja sam se uglavnom pametno slagao sa njihovim predlozima. Na snimanju sam se uglavnom držao onog doktorskog saveta – „pre svega, nemoj da naškodiš pacijentu!. Trudio sam se, znači, uglavnom da ne smetam ljudima koji su se rodili da rade ono što rade i davao savete samo kada sam mislio da su neophodni.
Šta očekujete od nastupa filma u Montrealu i kada će Dobrica i pred publiku u Srbiji?
Pravo da vam kažem, ne mnogo. Divno je što ce ljudi iz druge kulture imati priliku da vide naš film. Pogotovo mi je drago da će film biti prikazan i sa engleskim i sa francuskim titlovima. Ipak, ovaj film je pravljen prvo i pre svega (a rekao bih čak i jedino) za naše tržište (znači ono što se sada dosta nespretno zove region). Realnost je da smo svi mi koji ovde pokušavamo da se bavimo filmom u nekom kulturnom getu. Tačno se zna kakav film se od nas očekuje, i nema milosti za one koji pokušavaju da naprave nešto drugo. U našem filmu se ne pominju zverstva u nekom ratu koji je odavno završen, nepravde načinjene manjinama i slično, a naš narod je prikazan u veoma pozitivnom svetlu. Drugim rečima, nagrada na zapadu neće biti. Što se tiče prikazivanja kod nas, premijera je zakazana za 2. novembar u Sava Centru. Posle toga počinje prikazivanje filma širom Srbije. Šta da vam kažem. Nadam se da će se ljudima film dopasti.
Razgovarao: Zoran Janković