Premijerom na festivalu u Vrnjačkoj Banji ostvarenje Ona je živa upisalo se na listu završenih i javno prikazanih dela u ovoj srpskoj filmskoj 2016, a mi smo, dok traju planovi i pregovori oko distribucije i narednih festivalskih pohoda, porazgovorali sa Strahinjom Mlađenovićem, scenaristom i rediteljem ovog filma.
Otkud baš Ona je živa kao izbor za master-film?
Sve je krenulo od kratkih priča Gorana Petrovića. Goran je po mom mišljenju naš najbolji aktivni pisac i ja sam oduvek osećao veliki afinitet ka njegovom stvaralaštvu, u isto vreme me je duboko potresalo i duboko smirivalo. Kada se pojavila mogućnost da zajedno dramatizujemo zbirku njegovih priča Razlike, odmah sam bez razmišljanja prijavio to kao master projekat. Dugometražna forma se nametnula sama po sebi i nisam hteo da pravim nikakve kompromise. Pretpostavljam da mi je ushićenje povodom saradnje sa Goranom pomoglo da prevaziđem strepnju od finansijskih okvira koja pritiska svakog mladog studenta i bez puno razmišljanja uđem u realizaciju projekta. Negde u procesu pisanja, Goran i ja smo se ipak razišli u pogledu ideje i estetike planiranog filma zbog toga što nijedan od nas nije bio spreman da napravi kompromise, toliko su nam značile naše priče. To nije bio sukob, više kao prijateljski dogovor da ovaj put ipak ja pokušam da napišem svoj autorski scenario. Već tokom pisanja dramatizacije Goranovih priča u scenariju su sve više krenule da se pojavljuju moje, dodate scene, tako da, kada se saradnja prekinula, mene je na neki način ispod površine već sačekao moj autorski scenario. Nastavio sam da radim na njemu uz velikodušnu i strpljivu pomoć profesora Živka Popovića i došao do konačne verzije koja i dalje mnogo duguje Goranovim pričama, jer bez njih ne bi ni nastala. Nakon toga su se određene stvari jednostavno poklopile, dobili smo podršku Filmskog centra Srbije, starije kolege glumci su pristali da nam pomognu bez honorara, i na kraju nam je Radio televizija Vojvodine pomogla da završimo postprodukciju.
U kojim stilskim referencama treba tražiti ključ za razumevanje onoga što si nameravao da prikažeš u ovom svom debitantskom filmu?
Film se kroz arhetipski sukob erosa i tanatosa bavi tematikom usamljenosti. Ja sam se još na početku rada na scenariju odlučio za visoku estetizaciju i stilizaciju, jer sam želeo da u potpunosti prenesem usamljenost kao osećanje, a ne njene spoljašnje manifestacije. Zbog toga se ovaj film može više okarakterisati kao film stanja, nego film radnje i stilski svrstati u art-house, iako ja lično nemam pozitivan stav prema tom načinu etiketiranja (ili bilo kom, zapravo). Sve što sam hteo je da priču u potpunosti ispričam filmskim jezikom, jezikom slika kao emocija, to jest, da napravim neku vrstu rendgenskog snimka ljudske duše.
Ona je živa u jednoj značajnoj stvari unikat – film koji nastoji da priču ispriča iz ženske vizure a za koji je zaslužan muškarac; otkud to?
Mene interesuju odbačeni i zaboravljeni ljudi, njihovi „mali i nezanimljivi“ životi. Takvi su u suštini bili i likovi iz Goranovih priča. Odlučio sam se za žene kada sam krenuo da razvijam svoj autorski scenario, jer to još dodatno pojačava tu odbačenost i zaboravljenost u kontekstu našeg društva. Ukoliko žena ostane bez muža, nebitno da li ovaj umre ili je jednostavno napusti, društvo očekuje da ona ostane sama sa svojom tugom do kraja života. Ukoliko krene ponovo da izlazi, da se doteruje, šminka, traga za novim partnerom, odmah naleti na osudu jer, tobože, ne poštuje svog pokojnog muža. S druge strane, muškarcima se to ne zamera. U ovome rečenom ima malo hiperbole, ali premalo za realnost 2016. godine. Mi izdajemo umrlice živim ljudima.
Kako sagledavaš mesto ovog svog filma, kako unutar konteksta filmova koji nam stižu iz Novog Sada, a koji su mahom od te art-house fele, tako i u smislu srpskog filma danas?
Kao što sam već napomenuo, ja ne volim tu art-house etiketu. Mislim da svaki reditelj bira estetiku filma koja najviše odgovara onome što želi da kaže. Sa druge strane, slažem se da su filmovi manje ili vise komunikativni. Ali to se takođe ogleda samo u tome da neki filmovi zahtevaju „aktivno gledanje“, tj. pojačanu pažnju gledalaca. Mislim da publika nije glupa, da može sve da shvati i razume, samo je pitanje šta joj se servira. Neki filmovi se guraju u stranu, dok bioskope preplavljuju domaće kopije američkih filmova. Što se mog filma tiče, svestan sam da je on na prvi pogled mnogo zatvoreniji i da na momente mnogo traži od gledalaca. Ali ta odluka je takođe doneta na samom početku – s obzirom da je to i dalje moj studentski film, pa samim tim i nije ciljano ni na kakvu veliku zaradu, od početka sam odlučio da neću praviti nikakve kompromise. Moj jedini cilj je bio da iskreno prenesem ono što je čučalo u meni, što me je bolelo i mučilo. Koliko sam u tome uspeo, na gledaocima je da procene.
U Vrnjačkoj Banji je prikazan i Sporazum, na kom si sarađivao u svojstvu asistenta reditelja, a koji je stilski i sadržinski posve drugačiji od Ona je živa…
Priča Sporazuma u potpunosti je drugačija od tematike koja mene zanima i kojom ja imam potrebu da se bavim. Ja sam bio angažovan u svojstvu asistenta reditelja kako bih pomogao Predragu Radonjiću da ispriča priču onako kako on to želi. Takođe, estetika filma je isto tako Predragova odluka, ali to ne znači da je estetika filma Ona je živa „moja estetika“. Kao što sam rekao, svaka priča zahteva drugačiju estetiku, a moja namera nije da se ponavljam.
Koji su dalji planovi za Ona je živa i spremaš li već nešto sasvim novo?
Čekamo odgovore od još nekoliko festivala gde smo konkurisali sa filmom. Takođe sam u pregovorima za malu distribuciju u zemlji koju ću pokušati da realizujem krajem ove ili početkom sledeće godine. Na kraju će film biti emitovan i na Radio televiziji Vojvodine, počevši od marta 2017. godine. Projekat koji trenutno pripremam je priča o kukavičluku i konformizmu ispričana kroz žanrovsku mešavinu drame, trilera i fantazije, pod radnim naslovom Oblak. Scenario je gotov nakon dve godine rada na njemu. Planirana je manjinska koprodukcija sa Slovenijom, s obzirom da je u pitanju srpsko-slovenačka priča. Iz samog filma Ona je živa razvila su se dva projekta. Jedan je dugometražni dokumentarni film o jednom od stanara unutrašnjeg dvorišta u kojem smo snimali film, poznatog muzičara koji je izgradio karijeru u Nemačkoj nakon čega se vratio da penziju provede u svom, po njegovim rečima, „magičnom dvorištu“. Ideja je krenula da se razvija još tokom snimanja filma Ona je živa, dok je u pauzama zabavljao ekipu neverovatnim pričama i dogodovštinama iz njegove karijere, i trenutno i za to čekamo rezultate konkursa za sufinansiranje dugometražnog dokumentarnog filma. Drugi projekat, koji je tek na početku razvoja, dugometražni je igrani film čija je građa direktno proizašla iz filma Ona je živa. U pitanju je scenario baziran na liku Majke, kao rekapitulacija priče o samoći. Usled osećaja da nisam još sve rekao o toj temi, s obzirom da je to bio moj prvi film, u studentskoj produkciji, cilj je da se priča ispriča na mnogo višem nivou, sa pojačanim kontekstom i mnogo otvorenijom komunikacijom sa publikom. Scenario pod radnim nazivom Žive mošti je u nastajanju i planiram tek da konkurišem na konkurs za razvoj scenarija.
Razgovarao: Zoran Janković