SRB ENG

Tamara fon Štajner: „Srećna sam što je moj film politički nekorektan“

11. јан 2017 | Autor: Zoran Janković





U danima pred nama Controindicazione, izvanredni srpsko-italijanski dokumentarni film naše rediteljke Tamare fon Štajner, premijerno prikazan na Beldocsu, i zvanično će otpočeti svoj međunarodni festivalski život na Filmskom festivalu u Trstu. To je, naravno, više nego dovoljan razlog za razgovor sa ovom autorkom o ovom njenom filmu i o još par važnih tema.

controindicazione-plakat

Kako je izgledao put od zametka teme do same realizacije?

Ideja se rodila na poslednjem danu snimanja mog prethodnog dugometražnog dokumentarnog filma Delinquent, koji je sniman u najozloglašenijem sicilijanskom zatvoru.  Nakon ovog iskustva i probijanja jedne institucionalne barijere, činilo mi se da nema više izazova u smislu koja je institucija nedostupnija, a u koju se mora zaći kamerom. Na poslednjem danu snimanja čula sam za ovaj zatvor za mentalno obolele osobe i delovalo mi je da je izazov opet tu. Nakon toga je usledio zahtev Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Italije za dozvolu za snimanje. S obzirom na to da je isto ministarstvo bilo nadležno za dobijanje dozvole za moj prethodni film, procedura mi je bila poznata, a od dozvole me je delilo oko godinu dana strpljivog čekanja koje je vezano za spori italijanski birokratski aparat. Film je snimljen od privatnih para jer, poučena iskustvom iz zatvora, brzo sam shvatila da se fondovski novac teško može sliti u jedan neizvestan i u najmanju ruku škakljiv projekat koji počiva na postulatima obzervacionog filma u pravom smislu te reči, a to je nepostojanje scenarija, nemanipulacija protagonistima i izostanak prefabrikovane rediteljske ideje. U krajnjoj liniji, ko želi da finansira mačku u džaku? Nakon snimanja usledila je montaža i nedostatak sredstava za obradu slike i zvuka. Tu nam je u susret izašao Filmski centar Srbije koji je podržao ovaj film sredstvima za postprodukciju i na tome sam im beskrajno zahvalna.

tamara-von-steiner-02

Koliko je bilo teško izboriti te nužne i, pretpostavljamo, brojne dozvole za snimanje tako osetljive priče pa još u tom (para)zatvorskom kontekstu?

Autori uglavnom polaze od pretpostavke da se u državnim institucijama zatvorenog tipa dešava nešto nedopustivo i nezakonito i da država ove institucije krije kao zmija noge, pa samim tim se ni ne usude da traže dozvole za snimanje. Činjenica je zapravo da se u ovim institucijama ne dešava ništa van zakona, ali mnogo toga van ljudskosti. Država ne smatra da je psihijatrija per se skandalozna i da je svakom zdravom ljudskom biću van pameti tretman koji se sprovodi nad pacijentima, a koji možemo videti u ovom filmu. Na žalost, ovakav tretman je uobičajen, zakonit, poželjan, propisan, i naziva se lečenje.

Šta čini okosnicu čitave priče na kojoj počiva Controindicazione?

Veoma je važno napomenuti da osnovni cilj nije bio da prenesem na platno sled događaja, ideju ili priču, već sopstveni osećaj u stomaku koji sam imala sve vreme boravka u zatvorskoj ludnici. Želela sam da ono što sam ja osećala pet nedelja, vi osetite na 75 minuta. Upravo to se i dogodilo: nakon srpske premijere, usledio je razgovor sa publikom. Ljudi su bili besni, agresivni, šokirani, u neverici, preplaveljni nizom upečatljivih emocija, upravo onih koje sam ja preživljavala tokom snimanja. Niko od njih nije bio tužan, sentimentalan, sažaljiv, saosećajan. Svi su bili razjareni. Transfer koji se dogodio je jako interesantan, evo i zašto. Naime, veoma je upečatljiva činjenica da ljudi koji žive u zatvorskoj ludnici nisu vlasnici sopstenih života. Šta god da urade, situacija je nepromenljiva. Mogu biti poslušni ili neposlušni, uzimati lekove ili ih odbijati, seći vene ili se ulizivati lekarima. Potpuno je svejedno, ishod je isti: oni nikada neće napustiti ovu instituciju jer njihov život ne pripada njima. Njihov život pripada farmaceutskoj industriji. I zašto smo mi onda tako besni kada njihov život nema nikakve veze sa nama? Ili ima? Da li smo mi vlasnici sopstvenih života? Da li naše delanje poboljšava naše živote, menja ih, upotpunjuje? Mi možemo učiti i završavati škole i fakultete ili klošariti, možemo vredno raditi ili krasti, možemo graditi ili rušiti, ali to neće imati nikakav uticaj na naš život. Jer naši životi nisu u našem vlasništvu. Mi smo ljudski resurs: vlasništvo korporacija koje su iznad države, iznad čoveka, iznad prirode. Te korporacije su industrija hrane, industrija obrazovanja, farmaceutska industrija, ratna industrija, seksualna industrija, verska industrija, bankarska industrija, tehnološka industrija… Mi smo njihov kamen temeljac i krajnji konzument. Controindicazione govori o samo jednom segmentu, i to u njegovom ekstremnom obliku, obliku koji je lako detektovati. Kada bi čovek koji je živeo pre samo pedeset godina pogledao dokumentarac o našem sadašnjem životu, svakodnevnom životu savremenog čoveka XXI veka, mislim da bi se u najmanju ruku rasplakao od muke, kao što je nama muka kada gledamo zatvorsku ludnicu. Verovatno bi se pitao kako smo to sebi uspeli da dozvolimo.

Junaci filma Controindicazione.

Junaci filma Controindicazione (foto: Aleksandar Mijailović).

Da li ste uspeli da dođete do odgovora na pitanje kako je onako nešto uopšte moguće u inače političkom korektnošću opčinjenom Evropom?

Politička korektnost ne podrazumeva delanje u korektnom smislu već zabranu govora o nekorektnim stvarima koje se zbivaju oko nas. Izmišljena je ta  kovanica „politička korektnost“ kako bi bila stavljena brnjicu svima onima koji žele da govore o zločinima koji se dešavaju u ime lepih manira. Hoću reći da ukoliko ta Evropa kreira ratove, bombarduje, porobljava, pravi izbegličke logore i truje sopstveno stanovništvo putem hrane, vode i vazduha, politički korektno je ne govoriti o tome. S toga, ovaj film je izuzetno politički nekorektan, što mene kao autora čini veoma srećnim.

controindicazione_4

Na koje načine ste zauzdavali otvoreniju emociju i ostajali na putu promišljenije staloženog pristupa u kontekstu istinskog očaja i nepatvorene patnje koje ste kamerom i pričom pratili?

Kada se uopšte upustite u ovakav poduhvat, u samom početku mora da vam bude jasno da za emocije tu nema mesta. U zatvorskoj ludnici sam snimila ono što publika može da vidi na filmu. To je bio moj cilj. Ja nisam došla tamo da se bacam na psihijatre i oslobađam ljude ludačke košulje niti da suze ronim nad njihovom sudbinom, već da snimim film i da putem njega, sve vas koji ste ga gledali, pozovem na pobunu. Svaki čovek mora da izabere način na koji će se boriti protiv sveopšteg ludila u kojem se nalazimo. Jedan ekolog će zasaditi stotinak stabala i tako doprineti svetu a jedan reditelj će snimiti film o ekološkoj katastrofi i nadati se da će njegov film negde, kod nekoga, započeti neku revoluciju. Ceo svet je u plamenu. Umesto da kontempliramo nad sopstvenim egocentričnim prazninama čini mi se da je uputnije da izaberemo oruđe i stranu. Bitka već odavno traje dok se mi uljuljkavamo sitnim konzumentsko-konformističkim privilegijama koje su šargarepa o štapu na sigurnom putu ka giljotini.

tamara-von-steiner-01

Da li ćete i u narednim rediteljskim epizodama ostajati verni tom spoju polazno italijanske teme i srpske ekipe, kako to uopšte funkcioniše i, s tim uvezi, na čemu filmskom trenutno radite?

U Italiji sam snimila dva dugometražna dokumentarna filma iz prostog razloga što sam tamo živela četiri godine. Čovek ima potrebu da komentariše prostor koji ga okružuje tako da su iz te potrebe nastala ova dva filma. Srpska ekipa je tu bila više nužda nego izbor, iz razloga što na Siciliji ne postoje profesionalci u oblasti filma i bilo mi je logičnije da nastavim saradnju sa ljudima sa kojima sam ranije sarađivala u Srbiji nego da se prepustim sicilijanskom amaterizmu. Taj srpsko-italijanski spoj je doneo neka veoma interesantna vizuelna rešenja u filmu i još interesantnije iskustvo na samom snimanju, tako da mi je zaista žao što  nismo snimili making of  koji bi zasigurno bio spektakularan. Sada sam u Srbiji, tako da mi je fokus na ovom prostoru. Na poslednjem Konkursku za stimulaciju razvoja scenarija za dugometražni igrani film Filmskog centra Srbije, dobila sam sredstva za razvoj scenarija za igrani film pod nazivom Glad. Scenario je pisan po motivima naše epske pesme Zidanje Skadra a smešten je u realne istorijske okvire prve srpske nezavisne države Bele Srbije, u drugu polovinu IX veka. Idejno, scenario se bavi pojmom napretka i žrtvom koja je potrebna da bi se išlo u korak s vremenom. Mi se već neko vreme nalazimo na istorijskoj prekretnici uvođenja novog svetskog društveno-političko-ekonomskog poretka koji se zove neoliberalni kapitalizam. Tada, s kraja devetog veka, na Balkanu je došlo je do društvenih potresa današnjih razmera koji se ogledao u uvođenju feudalizma: zemlja, koja je bila sveta, zajedničko i opšte dobro, prelaskom u feudalni sistem postaje privatno vlasništvo nekolicine. Danas se to isto dešava sa čovekom, uvođenjem neoliberalnog kapitalizma. Iako istorijski, film Glad je veoma savremen jer kroz priču iz naše prošlosti, ispičaću veoma aktuelnu priču o našoj sadašnjosti i budućnosti.

 Razgovarao: Zoran Janković