U produkciji RTS-a u toku je snimanje (dvodelnog) televizijskog fima Slepi putnik na brodu ludaka, u režiji cenjenog Gorana Markovića. Tim povodom smo o ovom novom filmskom i televizijskom ostvarenju porazgovarali sa Vuletom Žurićem, književnikom i scenaristom narečenog filma.
Šta u ovom trenutku u faktografskom smislu možemo da znamo o filmu Slepi putnik na brodu ludaka?
Dvodelni film, koji se u produkciji RTS-a snima povodom stogodišnjice smrti našeg velikog pisca govori o Kočićevim poslednjim danima, koje je proveo kao pacijent Duševne bolnice u okupiranom Beogradu. Priča počinje u danu kada je Beograd po drugi puta pao u ruke okupatora, u jesen 1915. godine, a završava se Kočićevom smrću, krajem avgusta 1916. Snimanje je počelo početkom oktobra, u Narodnom muzeju u Pančevu, koji „glumi“ Bolnicu za duševne bolesti na Guberevcu, ali i Guverman, iliti upravu okupatorskih snaga u Srbiji tokom Prvog svetskog rata. Goran Marković i Nebojša Bradić okupili su, rekao bih, vrhunsku ekipu i glumaca i svih onih koji predano rade iza kamere, koja je takođe, kako su mi rekli, poslednji „krik“ tehnike i proizvodnje. Kočića igra Igor Đorđević, a njegovog arhiprotivnika, Kostu Hermana, Svetozar Cvetković. Posebno mi je drago što se film snima u gradu u kome živim već skoro dvadeset godina. Bilo bi lepo da je moglo da se snima „na licu mesta“, u samoj Doktorovoj kuli, ali to zdanje vapi za hitnom obnovom. Ko zna, možda će ova naša priča pomoći da se nadležni smiluju i Beogradu i Srbiji podare još jednu u nizu važnih tačaka kojom bi se pružila šansa našoj kulturi sećanja.
Kako je došlo do ove Vaše saradnje sa Goranom Markovićem i kako je ona išla i kako ona teče?
Velika je čast i veliki izazov saradnja sa tako velikim i značajnim umetnikom. Povezao nas je urednik kulture na RTS-u Nebojša Bradić i čini mi se da smo na mesto susreta naših interesovanja i stvaralačkih preokupacija stigli iz dva smera. Gorana je interesovala tema ludila, ludnice i umetnika u ludnici, a mene Kočićeva tužna i tako simbolička sudbina. Naš zajednički rad je počeo od trenutka kada su se te dve priče spojile u jednu, i kada je Guberevac postao mesto na kome se te priče istovremeno odigravaju. A u tom radu sam pre svega uživao, jer je rad na pisanju scenarija proticao u ozbiljnoj, inspirativnoj atmosferi. Goran je uvek reagovao podsticajno, ostavljajući mi sasvim dovoljno prostora i što je jako važno, nije se libio da izrazi zadovoljstvo kada bismo došli do nekog dobrog rešenja. Snimanje uveliko traje i moj deo posla je završen. Sada sam opet ono što sam do sada i bio: pasionirani gledalac. I jedva čekam da vidim film.
Koji ugao priče i životopisa Petra Kočića ste izabrali kao krunski?
Hajde da se malo poigramo rečima, baš kao što je to radio i Kočić: „krunski“ ugao našeg živopisanja poslednjih dana velikog pisca je upravo njegova borba protiv Krune, one austrijske, carske i kraljevske, koja je bila jaram oko vrata našega naroda tokom okupacije Bosne i Hercegovine, a potom i Srbije. I svi koji su sa Kočićem delili sve oskudnija sledovanja hrane u Duševnoj bolnici tokom mučnih i turobnih ratnih dana, ali i njegov progonitelj i dželat, u našoj priči otelotvoren u liku Koste Hermana, znali su za piščevu posvećenost borbi protivu toga jarma, i ta posvećenost je porodila osnovni dramski sukob u ovome filmu.
Šta Vama lično i kao piscu Petar Kočić i priča o njemu danas predstavljaju na prvom mestu?
Kočić je jedan od onih tvoraca jezika bez kojih ne bi bilo savremene srpske književnosti, samim tim ni mene kao pisca. A taj jezik obezbeđuje tolike prostore slobode iz kojih često odjekuje smeh, bez koga nema umetnosti, pa tako ni ovoga filma. Iz toga je lako zaključiti da je Kočićevo književno delo danas veoma aktuelno, čime se potvrđuje njegova genijalnost, te razmere tragedije koja ga je zadesila.
Ovo je Vaše prvo iskustvo pisanja za film, kako ste se snašli, šta se pokazalo kao najkrupnija prepreka?
Pa nije baš prvo, jer sam pisao scenario za diplomski film Miloša Ajdinovića Mrtav čovek ne štuca. Ali, trebalo je, kao i uvek, pre svega, sažimati, što meni ne predstavlja nikakav problem. Pišući radio-drame, potpuno sam se oslobodio te neprijatne spisateljske sujete da ljubomorno čuva svaku svoju napisanu reč, slepo verujući i u svaki svoj zarez. Pisanje za film, za scenu, sasvim je drugačija igra od pisanja romana ili priča. Kada naučite da poštujete pravila te igre, onda je to pre svega uživanje.
Imate li još nekih planova u vezi pisanja za televiziju i film u doglednoj budućnosti? Možda biopik o Branku Ćopiću kao naredni korak?
Bilo bi lepo da priča o Ćopiću dospe na veliki ekran, pa da joj učestvujem u radu na jednom takvom projektu. Da li će se to i desiti, zaista ne znam. Ali, navijam da se desi.
Razgovarao: Zoran Janković