U okviru takmičarskog programa 64. Martovskog festivala, beogradska publika će biti u prilici da pogleda svetsku premijeru dugometražnog dokumentarnog filma Daljine. Reditelj Nemanja Vojinović otkriva detalje o svom filmu koji je na programu u subotu, 1. aprila (Velika sala DOB-a, početak u 19 časova).
Imajući u vidi da i mnogi mladi Srbi odlaze u inostranstvo u potrazi za boljim životom, zašto se odlučili da svoj film ispričate iz vizure imigrantkinje iz Kube i njene porodice?
Oduvek sam želeo da posetim Kubu, da iz prve ruke upoznam zemlju Revolucije i mita o Če Gevari. Pogotovo što se posle toliko godina prkosa stvari okreću, želeo sam da vidim Kubu dok se drastično ne promeni. Nakon što sam upoznao nekoliko kubanskih porodica i proveo vreme sa njima, shvatio sam da je malo toga od kubanske revolucije ostalo u njihovim životima i da mnogi mladi Kubanci traže način da odu iz zemlje. Tek godinu dana nakon te posete su se desile neke slučajne stvari koje sam protumačio kao izazov i upustio sam se u avanturu snimanja ovog filma. Siguran sam da postoje zanimljive priče o imigraciji naših građana, ali one nisu došle do mene. Do mene je, igrom slučaja, došla priča o mladoj Kubanki koja je poželela da ostvari američki san. A priča je utoliko univerzalna jer se može smestiti u bilo koji deo planete.
Kako ste stupili u kontakt sa Indirom i da li je bilo teško ubediti nju i njenu porodicu da postanu deo filma? Da li vam je to što Indira ima glumačke pretenzije pomoglo ili odmoglo prilikom rada na filmu?
Indiru sam upoznao kad sam bio na Kubi, kao turista. Moj prijatelj Zlatko Pranjić (ujedno ko-scenarista filma) je poznavao Indiru od ranije i povezao me je sa njom da mi pokaže grad. Ispostavilo se da ona ne živi u Havani i da ne priča engleski. Kasnije kad sam putovao, upoznao sam njenu porodicu u Santa Klari, a njen sin Leandro je bio taj koji me je „kupio“. Indira je posle dolazila u Beograd, na festival Monodrame i pantomime sa svojom monodramom o Fridi Kalo i tada smo pričali o tome da bih voleo da snimam film o njoj i njenoj porodici. Za mene, odlučujući momenat je bio kad mi je pisala i rekla da odlazi u Meksiko da glumi u predstavi i da se neće vraćati na Kubu, već će tražiti azil u Americi. Plan je da sin ostane na Kubi sa porodicom dok se ona ne snađe. I tu počinje moj film.
Imajući u vidu da film nije sniman u Srbiji, već na Kubi i SAD, koliko je to zakomplikovalo produkcioni aspekt filma?
Sve je krenulo kao privatna investicija. Bez podrške porodice ne bih nikad uspeo da snimim ovaj film. Radili smo i Kickstarter kampanju za prikupljanje novca koja je bila uspešna. Na kraju smo dobili podršku od Filmskog centra Srbije za post-produkciju i tako da smo uspeli da zatvorimo finansijsku konstrukciju i završimo film. Svakako je dovoljno komplikovano producirati film bilo gde, a kamoli na Kubi i SAD, ali mislim da smo uspešno savladali taj izazov.
Koje biste svoje saradnike iza kamere istakli kao ključne i zbog čega?
Za mene je ovo bio prvi dugometražni dokumentarni film, tako da je to bio jedan veliki proces rada i učenja. Izdvojio bih dame iz svoje ekipe – producentkinju Andrijanu Stojković, koja je uvek bila tu da mi „otvori oči“ i pomogne sa pravim savetima, kao i montažerku Nadu Kostić koja se dugo i uspešno borila sa mnom, sa materijalom i sa montažom na španskom jeziku.
Ako uporedite život na Kubi i SAD sa životom u Srbiji, da li postoje određene sličnosti? Kojoj od ove dve zemlhe smo bliži po temperamentu i pogledu na svet?
Definitivno smo bliži kubanskom pogledu na svet. Amerikanci su individualisti, sve je podređeno profitu, običan čovek posle jednog ili dva posla odlazi kući i ponavlja svoju rutinu iz dana u dan. Na Kubi su, uprkos siromaštvu, stvari opuštenije i jednostavnije. Veliki broj članova porodice živi zajedno, u istoj kući, tako da su njihovi međusobni odnosi mnogo intenzivniji. Porodica je na prvom mestu. Onda novac, pa provod, pa sve ostalo. Zarađuje se koliko se mora i može, dovoljno za život. Bolje žive oni koji imaju privatan biznis, dok se ostali trude koliko mogu i čekaju da im porodica ili rođaci pošalju novac iz Amerike i na taj način sklapaju kraj sa krajem. Na primer, Indirina majka Ksiomara je profesorka filozofije i marksizma na Univerzitetu u Santa Klari, a ima mesečnu platu od 32 dolara.
Da li ste još uvek u kontaktu sa junacima vašeg filma? Da li je u planu da se jednog dana vratite njihovim životnim pričama, možda snimite još jedan film?
Moji junaci su se rasuli. Indira je Americi, jedan brat u Majamiju, drugi brat je trenutno azilant u Srbiji. Još uvek se čekaju papiri da bi Leandro mogao da ode u Ameriku kod svoje majke, tako da će uskoro na Kubi ostati samo bake. Sa svima sam u kontaktu, dopisujemo se, komuniciramo. Proveo sam dosta vremena sa njima, tako da ih smatram svojom kubanskom porodicom, a i oni su mene prihvatili kao svog člana, tako da je to odnos koji ne može tek tako da nestane, a nadam se da će naše prijateljstvo trajati još dugo.
Da li je rad na filmu uticao na vaša razmišljanja o imigraciji? Ostati ili otići?
Ostati ili otići, pitanje je sad. Nije lako ni jedno ni drugo. Mislim da se svakom mladom čoveku to pitanje mota po glavi, što je možda loše, ali ne treba ih/nas kriviti. Kad bi svako mogao da živi, iole pristojno i normalno, od sopstvenog rada to pitanje se ne bi ni postavljalo. Ovako – snađi se pa šta bude. I ovde je dovoljno teško, ali bilo gde napolju je još teže. Ne treba padati u očaj, svako mora da radi na sebi i bude bolji, pa gde te put nanese…
Da li pripremate nešto novo? Ako je odgovor potvrdan, otkrijte nam ono što smete i možete.
Pripremam novi dokumentarni film koji se dešava se na našoj najvećoj deponiji i bavi se životom i radom skupljača sekundarnih sirovina. Na prošlom konkursu za razvoj scenarija projekat je bio podržan, tako da to sad to istražujem i razvijam dalje.
Razgovarao: Đorđe Bajić