Sve do ove godine Ivana Kneževića smo mirne duše mogli da predstavljamo ponajpre kao filmskog montažera; međutim, kako je upravo njegov scenario, Ostrvo, jedan od pobednika regionalnog konkursa kanala HBO za nove serije, Ivana Kneževića sada možemo da predočavamo i kao scenaristu u ozbiljnom usponu. Osim toga, Spomenik, njegov projekat iz domena VR filma je pozvan na prestižni market u Veneciji. Više, naravno, od Ivana Kneževića lično.
Šta je u ovom trenutku moguće znati o projektu serije Ostrvo?
Serija Ostrvo je trenutno u poodmakloj fazi razvoja. Formiran je izuzetan tim, i to što je nekad bio jedan jako zanimljiv pilot sada se pretvorilo u nešto što bi konačno moglo da započne neko balkansko Zlatno doba televizije.
Kako je tekao razvoj serije u saradnji sa HBO-om?
Ostrvo se razvija pod budnim oko development ekipe HBO Adria, i izuzetno sam srećan što mogu da radim sa takvim ljudima, i što je još bitnije da od njih naučim nešto.
I u našim i u svetskim okvirima uobičajeni je pravac kretanja od montaže ka filmskoj režiji, otkud Vi u scenarističkim vodama?
Mislim da je prirodno da montažer ima pripovedački impuls. Ako ga nema, onda nije dobar montažer. Ja sam samo taj impuls usmerio i u pisanje scenarija. Režija mi nije jača strana, set je jedno stresno i dosadno iskustvo. Prava magija je pre i posle snimanja.
Često sarađujete sa rediteljem Milošem Pušićem, kako izgleda i na čemu je prvenstveno zasnovana vaša saradnja?
Zasnovana je na sada već petnaestogodišnjem prijateljstvu. Imali smo sreću u nesreći da nam karijera nije pružila mogućnosti za redovnu poslovnu saradnju, te smo sigurno popili više piva nego što smo napravili rezova i napisali replika. To je među nama stvorilo retko kvalitetnu dinamiku jer nije bilo prilike da se sukobljavamo oko ozbiljnih stvari.
Na CineLink Drama nadmetanju u okviru aktuelnog izdanja Sarajevskog festivala učestvujete sa projektom serije Glicerin (u saradnji -upravo sa Milošem Pušićem), o čemu je tu reč?
Ideja za Glicerin se iskristalisala upravo kroz to druženje uz pivo i neke naše interne pošalice i fascinacije mitomanisanjem lokalne muzičke scene kao nečeg jako kvalitetnog i značajnog. Postoje ljudi iz naše neposredne okoline koji se kunu da je pank prvo nastao u Novom Sadu pa da su ga preuzeli neki pozeri iz Londona…Nama su te priče beskrajno zabavne, i samo se nametnulo da to u nekom momentu pretvorimo u scenario. Glicerin je priča o usahlom, neostvarenom pankeru iz malog grada koji misli da će da napravi revoluciju ako ponovo oformi svoj bend, a ne kapira da bend nikog više ne zanima, niti je ikada ikog zanimao.
U smislu davanja nekakvih referentnih tački raspoznavanja, koje i kakve (domaće i/ili strane) serije volite da gledate, šta Vas ushićuje, šta izbegavate?
Oduvek mi je bila bliska kontinuirana forma, počev od Dosijea X (The X-Files), prve serije koju sam zaista pratio i čekao termin na TV-u. To je bilo onako, pola procedural, pola kontinuirano, meni je to prijalo i mislim da je izuzetno uticalo na mene. Žao mi je što dosta vrhunskih serija ljudima proleće ispod radara. Bitka za CTRL (Halt and Catch Fire) je na primer jedan biser koji je daleko vredniji opšte histerije nego Ljudi sa Menhetna (Mad Men). Nedovoljno ljudi gleda Silicijumska dolina (Silicon Valley). Niko koga ja znam nije gledao Povratak u život (Rectify). Nepravedno zapostavljene a odlične serije. Iako sam, kao i svi, bio fasciniran Pravim detektivom (True Detective), u stvari izbegavam mini-serije. To mi je na neki način izdaja forme. Sa svakom serijom podsvesno želim neki potencijal da traje zauvek. Mini-serije su upravo ispunjenje onog stereotipa o serijama kao filmovima, samo dužim.
Recite nam nešto o VR projektu sa kojim ćete se predstaviti i nadmetati u Veneciji… Otkud virtualna realnost tu kao ruho?
Spomenik je VR dokumentarac o spomenicima podignutim posle Drugog svetskog rata u SFRJ. To je jedna stara ideja koja je tek sa eksplozijom VR-a dobila taj neki faktor koji joj daje neku dodatu vrednost. Mene VR kao medijum uopšteno ne fascinira. Naprotiv, mislim da je užasno ograničen, i da nije revolucija kojom ga predstavljaju. Ali Spomenik je film koji jedino ima smisla u VR. Ti spomenici nisu građeni da bi se gledali na fotografijama i u filmovima, građeni su da bi se stajalo u njihovoj senci. VR je jedini medijum koji barem može da aproksimira taj osećaj. Spomenik učestvuje na Venice Production Bridgeu kao deo inicijative Biennale College Cinema VR, i jedini je iz Srbije. Ostali VR projekti su iz SAD, Velike Britanije, Francuske, Italije i Holandije. Mi smo jedini predstavnici trećeg sveta, i to me izuzetno raduje.
Razgovarao: Zoran Janković
Foto: Nikola Minkov