Jovica živi na Kosovu, u srpskoj enklavi, u selu Sušiće, koje se nalazi u brdima, devet kilometara udaljeno od prvog supermarketa ili policijske stanice, u kome je dvadeset i sedam kuća i tridesetoro srpske dece, od kojih njih jedanaestoro Jovicini braća i sestre.
Jovica, kao najstariji sin, mora da se brine o porodici. Ova dvanestočlana porodica živi od socijalne pomoći i dečijeg dodatka. Sečom i prodajom drva, on može tek malo da doprinese poboljašnju kvaliteta života porodice. Zato mora da nađe drugi, bolji posao. Da bi radio u ugostiteljstvu, mora najpre da popravi zube, jer… oni su crni, pokvareni, devastirani karijesom. Ko bi još uposlio kelnera sa takvim zubima? Naravno, za nove zube je potreban novac, mnogo novca. A gde on da ga zaradi kada u enklavi posla nema? Albanski ne zna, da bi radio za Albance, niti Albanci zapošljavaju Srbe. Novi zubi, pasoš, odlazak iz enklave, bilo kakav posao, devojka, sopstvena porodica – to je put o kome Jovica sanja. Zvuči kao moguć put. Ali kako ostaviti desetoro braće i sestara i roditelje, kada svi zavise od tebe?
