Ivan je nastavnik istorije u završnim razredima osnovne škole, neoženjen, zaljubljen u Spartu. Bez prijatelja, u školi razgovara samo sa nastavnikom matematike, strastvenim sportskim kladioničarem, i Profankom, koja je zaljubljena u Ivana i želi da mu rodi dete.
U razredu, u kojem se nimalo ne poštuju običaji herojske Sparte, Ivan biva izazvan i, sticajem okolnosti, ošamari učenika.
U promenjenoj i tranzicionoj Srbiji, u kojoj se iskren izliv emocija strogo kažnjava, za Ivana u školi više nema mesta. Na sednici Veća, odlučujućim glasom Profanke, Ivan biva suspendovan i, uz pomoć Direktora, premešten kao ispomoć u razrušeno planinsko selo u Bosni, u Republici Srpskoj, pored Banja Luke.
Na putu, u autobusu, upoznaje Jasminu, ženu sumnjive prošlosti, koja se, na poziv prijatelja Hazima, vlasnika motela, vraća iz Nemačke. Njeno ime, Jasmina, na osnovu kojeg ne može da se odredi nacionalnost, hrvatska, srpska ili muslimanska, pomoglo joj je da preživi rat, da preživi istoriju koju Ivan predaje.
Hoće li boravak u Bosni, u školi u kojoj ima svega osam đaka različitog uzrasta, u seoskoj sredini koju ne poznaje i koja je potpuno drugačija od gradske, u kojoj „ćuška“ detetu predstavlja vaspitnu metodu, a ne ugrožavanje dečijih prava, pomoći Ivanu da donekle razume život?
Njegova ljubav sa Jasminom, koju znatno stariji Hazim zove da bi se zapravo oženio njome, i Hazimov sin Senad, jedino muslimansko dete u razredu, kome Hazim ne dozvoljava da sluša srpskog učitelja, učiniće da Ivan shvati kako je istorija potpuno beznačajna kategorija, koja se stalno ponavlja i od koje nema koristi.
Jedan poljubac, u olujnoj večeri, u razrušenom selu, koje ni deset godina nakon rata nije obnovljeno, sa svim podelama koje su još uvek tu, i još jedan šamar koji Ivan biva prinuđen da udari učeniku, spajaju Jasminu i Ivana u zajedničkom bekstvu od stvarnosti, u prašnjavom autobusu, u kome ni on ni ona neće hteti da sednu pored prozora…
