Kako smo vas već izvestili, Kosma, dugometražni dokumentarni film Sonje Đekić (tada Blagojević), nedavno je imao nacionalnu televizijsku premijeru, a uveliko su u toku radovi na njenom novom, ponovo dokumentarnom i celovečernjem filmu, Speleonaut. I pored zauzetosti ova rediteljka našla je vremena da nam predoči omiljeni joj domaći film.
Sonja Đekić nam je na tu temu rekla sledeće: „Ako je omiljeni onaj koji si pogledao najviše puta, sa najviše gledalačkog uživanja, onda bi to bio Davitelj protv davitelja u gustoj konkurenciji naslova, pre svih, mojih nekadašnjih profesora Markovića, Karanovića i Šijana. Ali ako me je neki osvojio na prvi pogled svojim posebnim izrazom i jedinstvenom lepotom, to bi bio kratki film Prozor u režiji Živka Nikolića. Nastao na talasu angažovane beogradske dokumentarne škole, buntovan koliko i nežan, bez ijedne reči, mogao bi se opisati i kao delo poetskog realizma, ali je za mene pre svega neverovatan spoj jednostavnog posmatračkog dokumentarizma i visoko estetizovanog portreta majke, film-ikona. Svakodnevica jedne mlade žene unutar seoske kuće u kojoj vladaju patrijarhalni običaji – svet guste tame naspram koje stoji njeno lice, i ono uokvireno tamnom maramom. Naizgled bez izraza i gotovo bez pola, to lice (trpljenja) postaje ogoljena forma koje svojim neprestanim kretanjem povezuje elemente ovog mračnog sveta i daje im smisao. U skoncentrisanom pogledu prepoznajemo vizuru deteta koje sa tihim obožavanjem posmatra svoju majku, svetlo ljubavi, i saoseća sa njenom teškom sudbinom žene na ovim prostorima, u vremenu koje je sada već davno prošlo. I onda, kad beštije zaspu, i kada se kao u bajci glavni junak oslobodi, oči se bude i u neočekivanom prizoru voza koji prolazi pored kuće nalaze čudo neviđeno, u isto vreme čarobno i rogobatno. Ovaj film sadrži sve obrise jednog posebnog autorskog sveta koji će se tek razviti, njegovu specifičnu teskobu ali i (gotovo) hepi-end kao dirljivu posvetu majci.“
Zoran Janković