SRB ENG

Momir Milošević o svom kratkom hororu „Videćeš večeras“: „Što publici ostane više prostora za maštanje, to je film kvalitetniji“

31. јула 2019 | Autor: Đorđe Bajić




Momir Milošević o svom kratkom hororu „Videćeš večeras“: „Snimaje ovog filma bilo kao mala adrenalinska bomba“

„Videćeš večeras“, novi film talentovanog Momira Miloševića, imao je sredinom juna kontrolnu projekciju u Dvorani Kulturnog centra i tom prilikom je, na zahtev gledalaca, prikazan dva puta zaredom. Milošević je pažnju filmofila skrenuo svojim dugometražnim prvencem „Otvorena“ (2016), a pre toga je režirao kratke filmove „Intenzivni udarac u glavu“ (2012), „Mrak“ (2014) i „Mrkli mrak“ (2015). „Videćeš večeras“ traje 23 minuta i predstavlja Miloševićev povratak kratkoj formi. U filmu glavne uloge tumače debitanti Mateja Dimitrijević, Sara Matić i Strahinja Popović. Oni glume tinejdžere Džonija, Đurđu i Špicu koji provode noć bez sna na Novom Beogradu, otkrivajući jezivu misteriju iz susedstva. Radnja filma je smeštena na početak dvehijaditih, a jednu od uloga tumači i poznati srpski glumac Slobodan Beštić.

Pre par godina režirao si zapažen dugometražni film „Otvorena“. Zašto si se sada vratio kratkom metru? Sila prilika ili kreativni izbor?

Kreativni izbor, u suštini. Naravno i okolnosti su navodile u tom smeru. Svakako smatram da je bitno da radim što više i stvaram kad god imam priliku. Koji će format biti, to je već drugo pitanje, mislim da forma treba da odgovara priči, i obrnuto. Kada krenem da razmišljam o nekom projektu, minutaža nije najvažnija. Radio bih sve i svašta, uvek sam verovao u eksperiment, pogotovo u današnje vreme kada postoji bezbroj opšte prihvaćenih načina da predstavite svoj rad, pored bioskopskih i festivalskih tokova. Prvo sam razmišljao o dugom metru za „Videćeš večeras“, u međuvremenu sam osetio da mogu biti zadovoljan i ovakvim ishodom.

Sa snimanja Videćeš večeras

 Koje su prednosti kratkog metra nad dugim, pored onih očiglednih, finansijskih?

Prvo na šta pomislim jeste da je sa kratkim filmom teže dosaditi publici, mada opet, gledao sam beskrajno dosadne filmove od 15-20 minuta, tako da nije to dobar razlog. Biće da je glavna prednost praksa, prilika da režiram, održim kontinuitet u radu, podjednako strastveno kao i kada bih radio dugometražni, i malčice jednostavnije za organizaciju. Posle snimanja ovog filma bio sam umoran kao i kada sam završio „Otvorenu“, čak me je snimanje „Videćeš večeras“ više iscrpelo jer je bilo kao mala adrenalinska bomba. Tako da na tom psihofizičkom nivou za mene nema razlike. Jedina prednost je čini mi se ta prilika da radim ono što želim, snimim nešto kraće u nedostatku sredstava da se upustim u dugometražni film. A pritom, interesantna je forma i mislim da je ne treba zanemariti ili tretirati kao minutažu zbog koje ste kao autor u gubitku sa idejom ili ostajete nedorečeni. Što više ostane publici zdravog prostora za maštanje, to je film kvalitetniji.

Kako je tekao rad na scenariju za „,Videćeš večeras“? Odakle si sve crpeo inspiraciju?

Scenario sam napisao efikasno, bez kreativnih blokada ili kočnica, jer sam prethodno dobro promislio i svario ideju i narativ u glavi. Inspiracije su razne, počev od motiva iz novele „Pakleno srce“ („The Hellbound Heart“) Klajva Barkera, ideje o hedonisti koji traži da iskusi najveće moguće zadovoljstvo kroz fizički bol, kako bi širio horizonte, i pritom strada. Glavna zamisao mi je bila da proživim jednu noć sa troje tinejdžera koji subotnje veče provode u blokovima Novog Beograda umesto u gradskim klubovima kao ostatak „normalnog“ sveta, i u toj noći, pokušavajući da reše mračnu misteriju, traže nevolju i upoznaju đavola u komšiluku. Namerno sam napisao dijalog tako da gotovo nema ekspozicije, želeo sam da publiku stavim u ulogu „slučajnog prolaznika“ koji se pridružuje tinejdžerima i od njih saznaje isključivo onoliko informacija koliko je realno da oni jedni sa drugima podele u tim okolnostima. Na taj način sam pokušao da stvorim jednu sofisticiranu atmosferu, trudeći se da zadržim jasnoću priče. Ono što me je posebno inspirisalo za rad na scenariju jesu nesvakidašnje situacije iz mog kraja, anegdote, i jedan incident vezan za lokalnog siledžiju.

Da li je Novi Beograd baš toliko zastrašujući kao što si ga prikazao u filmu?

Ja sam odrastao na Novom Beogradu i redovno sam fantazirao o neprijatnim i hororičnim situacijama koje se mogu dešavati u četiri zida, posmatrajući zgrade i prozore, tako da za mene ovaj kraj jeste zastrašujuć, jer sam sa tim idejama razvijao svest o njemu. Taj deo svoje mašte nosim svuda sa sobom, tako da dok turisti u Njujorku ne skidaju pogled Empajer stejt bildinga, ja gledam da li slučajno nešto vreba iza kontejnera. Postoje tu realne okolnosti sa kojima se čovek može sresti u svom komšiluku, u ovom slučaju bloku na Novom Beogradu, buka, nekad krajnje nedefinisana, pomešani zvukovi sa preglasnih televizora, fizičko i verbalno zlostavljanje, krici i urlici, natmurene i izopačene ličnosti, bizarne situacije, mračni ćoškovi, depresivni prizori zapuštenih terasa i stanova. Sa druge strane, ja iskreno pronalazim lepotu u svemu tome i uspevam da prilično strastveno i romantičarski doživim takav ambijent, crpim motivaciju i životnu energiju iz tog, sada sazrelog i racionalnog straha, koji je puštao koren u meni kroz čitav period odrastanja.

Zbog čega  si radnju filma smestio na početak dvehiljaditih?

Period u kom se dešava priča je ključan element filma. To je vreme samog začetka internet komunikacije i sajber osvešćivanja kod nas, dopisivanja i upoznavanja putem manje ili više sumnjivih foruma, prostor u kom devijantan pojedinac može beskrajno da kopa, istražuje i nadražujućim i katkad štetnim informacijama zadovolji svoju žeđ.

 Prvobitno je planirano da glavni junaci budu dvadesetogodišnjaci. Zašto si se na kraju opredelio za tinejdžere?

 Glumci su izvorno trebalo da budu u kasnim dvadesetim, agresivni, ograničeni, gotovo dvodimenzionalni. Međutim, kako sam zagrizao za pisanje scenarija, ubrzo sam shvatio da to nije ono što želim za ovu priču. Rešio sam da radim film sa harizmatičnim, naivnim i pomalo opasnim tinejdžerima. Njihova prizma mi je bila interesantnija, više sam se plašio okolnosti u filmu sa njima na umu, i hteo sam, samim tim što se film dešava na pragu novog milenijuma, da kroz njihovu adolescentnu energiju vratim sebe u taj period i prihvatim nostalgiju, koristeći sve to kao začin za boljitak filma.

 Kako je protekla potraga za mladim glumcima?

Preuzeo sam na sebe odgovornost da nađem glumce, otišao sam na nekoliko strana… Saznao sam kada se održavaju probe u Dadovu, čekao i fotografisao glumce, potom im najavio kasting. Išao sam i do Nenada Nenadovića, iz njegove grupe probrao njih petnaestak. Takođe sam otišao u Kulturni centar „Baraka“ i tamo zapazio nekoliko mladih ljudi koji su mi bili interesantni. Tamo sam upoznao Saru Matić. Ona mi je rekla je da je više od glume zanima režija, ali da želi da dođe na kasting. Strahinja Popović je „isplivao“ iz selekcije glumaca iz Dadova. Prvobitno sam glavnu ulogu Džonija dao jednom momku iz škole Nenada Nenadovića, ali je on proživljavao krizu nadolazećeg punoletstva i ideja o snimanju filma ga je previše opteretila, pa je odustao. Igrom slučaja mi je jedna od bivših saradnica koja razume moj senzibilitet preporučila da pogledam kratki film „Lijana“ i obratim pažnju na Mateju Dimitrijevića. Čim sam video Mateju, shvatio sam da je on pravi izbor za tu ulogu.

Sara Matić

Koliko si zadovoljan glumačkom saigrom Sare, Mateje i Strahinje? Da li su „kliknuli“ u kadru?

Ono što mogu da kažem jeste da su za mene oni pre svega ikonografski idealna trojka. Interesantno je da su po prirodi tri različita tipa glumca sa drugačijim stavovima i principima, ali su nosili sa sobom sličnu atmosferu. Bili su jako profesionalni, i uprkos ponekim nesigurnostima, bez ustručavanja su uskočili u projekat. Ponosan sam jer sam u pripremama stekao njihovo poverenje i zauzvrat dobio upravo ono u šta sam verovao a u šta su mnogi oko nas sumnjali, njih troje su uspeli da ostvare autentične filmske uloge, možda mi je to i najznačajniji deo rada na „Videćeš večeras“.

Momir Milošević; foto: Ivana Rajić

 Malu ali veoma efektnu ulogu u „Videćeš večeras“ tumači Slobodan Beštić. Da li je bilo teško nagovoriti ga da učestvuje u projektu, imajući u vidu kontroverznost lika koji tumači?

 Beštić je čim smo se upoznali, uz dve-tri ture piva, podelio sa mnom svoj stav, tačnije, otklon prema horor filmovima. Pogotovo nije želeo da učestvuje u filmu za koji bi se ispostavilo da je horor bez umetničkog pokrića. Pritom je sumnjao da tako mračan materijal (kako je on doživeo moj scenario) može da se ekranizuje a da ne deluje gnusno i eksploatatorski. Lik koji tumači jeste po prirodi kontroverzan, ali istovremeno prilično misteriozan. Beštić je želeo od mene da čuje sve detalje o liku koji je trebalo da tumači, uprkos činjenici da će ti podaci iz njegove „biografije“ biti sakriveni od publike. Beštića nije bilo lako ubediti da se priključi projektu, pa sam morao dosta toga da izmišljam na licu mesta kako bih ga ubedio. Ja sam u sećanju čuvao snažnu referencu, lice sa interneta koje me je davno inspirisalo, mnogo pre ideje o scenariju, referencu koja je isključivo vizuelna, i Beštićevo lice mi je za početak bila sjajna osnova za prostetičku nadogradnju zahvaljujući kojoj smo stvorili autentičan lik. Mislim da je glumački i svojom fizikalnošću apsolutno postigao ono što sam želeo za „Videćeš večeras“.

Otvorena: Jelena Puzić. Momir Milošević, Milena Đurović i Ivana Bogdanović

„Videćeš večeras“ je završen i imao je kontrolnu projekciju pred odabranom publikom. Šta dalje? Kako vidiš budućnost ovog filma?

 Nadam se da ću uspeti da sa filmom odem na makar jedan od renomiranih žanrovskih festivala u svetu. Postoji mogućnost da film postane deo jednog domaćeg omnibusa koji će imati bioskopsku distribuciju, pregovori su upravo u toku. Voleo bih da napravim seriju „Videćeš večeras“, imam razrađen koncept, tako da je ovaj kratkometražni film na neki način začetak mini-serije, prolog pre pilot epizode.

Pripremaš li već neki sledeći projekat?

Što se toga tiče, već neko vreme žongliram različitim idejama, uglavnom su u fazi scenarija, mada za neke već tražim lokacije i okupljam saradnike iako nemam ideju gde bih našao finansije. Trudim se da zadržim kreativnost i entuzijazam, uprkos neuslovima. Pokušao bih više da se okrenem ka inostranstvu, čak imam nameru da odem u Hong Kong i snimim jedan film tamo. Videćemo.

Momir Milošević na fotografiji Ivane Rajić

Već dugo radiš na projektu sa dugometražni film „Stara majka“. Scenario je utegnut, glavnr uloge podeljene… Gde se zastali sa realizacijom?

Moram da naglasim da jeStara majka“ projekat koji je praktično neostvariv bez podrške Filmskog centra Srbije. To je jedan meni izrazito značajan projekat, u koji godinama besomučno verujem i ne bih srljao u njegovu realizaciju nespreman ili bez dovoljnih sredstava. Doživljavam ga kao svoj prvi „veliki“ film. Nastaviću uporno da izlazim na konkurs, jer prosto ne nailazim na drugu opciju, i taj put mi, po svemu sudeći, jedino ima smisla. Trudim se da redovno pravim pomak na nivou projekta i scenarija dok ideja sazreva u meni, molim se da glumci naglo ne ostare, i negde duboko verujem da ću kad dođe taj trenutak stvoriti nešto nesvakidašnje.

Razgovarao: Đorđe Bajić
Naslovna fotografija: Damir Romanov