Dejan Zečević je tokom 2015. godine je snimio čak dva igrana filma. Jedan od njih, naučnofantastični horor Procep upravo se prikazuje u domaćim bioskopima. Saznate više o ovom filmu, ali i drugim Zečevićevim projektima, uključujući i one televizijske.
Često snimate. Kako sve postižete, odakle vam snage i inspiracije?
Naišao je takav period, tako se namestilo. Imao sam i periode sa velikim pauzama. Deo moje karijere skoncentrisan na televiziju doprineo je tome da se u poslednje dve-tri godine pojavilo nekoliko projekata na kojima sam radio. Kao i većini reditelja, prva i osnovna ljubav su mi filmovi, ali svi znamo da filmovi ne mogu da budu deo naših karijera previše često. Ako imate film na svake dve-tri godine, to je odličan tempo. U nekom trenutku sam osetio da mi televizija i režiranje serija bolje leži od nekih drugih stvari kojim mi reditelji moramo da se bavimo da bi živeli od našeg posla. Snimanje reklama, na primer, nikako ne odgovara mom senzibilitetu. Kada se ukazala prilika da radim na televiziji, prihvatio sam je. Tako održavam tempo, u stalnom sam kontaktu sa glumcima i igranom strukturom. Toga u poslednje vreme ima više, što ne znači da neću i malo usporiti. Sve to zavisi od sticaja okolnosti. Sa jedne strane, postoje projekti koje sam razvijaš od početka, baviš se njima, učestvuješ u nastajanja ideje, a ima i projekata koje dobijete kao ponudu, koji su već u nekoj ozbiljnoj fazi razrađenosti, kao što je, na primer, bila serija Čizmaši u koji sam se priključio pred snimanje i nisam potrošio previše vremena na pripreme. Ne osećam preveliki pritisak te količine posla koja me je ophrvala. Prosto, lepo je raditi ono što volite.
Kako je došlo do toga da režirate Procep?
Dosta brzo se sve razvijalo. Pre nekih godinu i po dana, producenti Milan Todorović i Marko Jocić razgovarali su sa mnom i predložili mi da režiram njihov sledeći projekat bez neke ideje šta bi to tačno moglo da bude. Ja sam u tom trenutku imao samo jednu sliku u glavi: podrum, starica, ikona, na stolu leži američki astronaut. Odatle smo, od te jedne slike, jednog frejma, počeli da razrađujemo priču sa njihovim stalnim saradnicima scenaristima Milanom Konjevićem i Berijem Kitingom. Kada su u pitanju žanrovi kao što su horor i naučna fantastika ta vizuelna impresija je veoma važna. Mene kao reditelja, a poslednjih godina i kao gledaoca, mnogo više od mehanike horora zanima estetika horora. Mehanika horora je počela da me zamara, dok je estetika i dalje nešto što me veoma privlači. Tako da smo krenuli od nekih estetskih impresija i napravili scenario koji je u sebi imao različite zanimljive ideje od kojih su neke zadirale u naučnu fantastiku, ali je u osnovi projekat krenuo kao horor. Na kraju smo dobili kombinaciju ta dva žanra.
Procep je vaš prvi film na engleskom. Da li je to zakomplikovalo snimanje i kako je protekla saradnja sa stranim glumcima?
Neki žanrovski klišei i postupci bolje funkcionišu kada se izgovore na engleskom i kada u projekat, u krajnjoj liniji, uđu glumci koji dolaze iz kinematografija gde horor i naučna fantastika imaju dugu tradiciju. Tada sve deluje ubedljivije. Pošto se sasvim dobro služim engleskim, sam proces režije nije bio nešto posebno komplikovan. Ekipa je uglavnom bila domaća, malo samo mešali jezike, ali je to svakako bilo jedno veoma zanimljivo rediteljsko iskustvo. Drago mi je što sam u karijeri napravio i jedan film na engleskom. Ken Fori i Monti Markam su glumici drugačijeg senzibiliteta u odnosu na domaće, pa je bila interesantna njihova interakcija sa Draganom Mićanovićem i Denisom Murićem. Glavnu ulogu tumači Katarina Čas koja dolazi iz Slovenije, ali ima i iskustvo iz Holivuda. To je bila jedna zanimljiva kreativna situacija. U kreativnom procesu je dolazilo do sukoba, razmimoilaženja mišljenja. Nisam želeo da glumci koji imaju iskustva u nekom stilu izvlače gotova rešenja, bilo mi je važno da se upravo i sa tim poigramo, da neke stvari koje se podrazumevaju u takvoj vrsti filmova malo izokrenemo. Najviše energije smo Katarina i ja utrošili u pokušaju da glavni ženski lik bude drugačiji u odnosu na stereotip, tako i da smo priču započeli u drugačijem tonu, sa jednom porodičnom tragedijom koju njen lik nosi. Po meni je dosta važno što se na početku film „ofarbao“ jednom mračnijom atmosferom. Želeo sam da izbegne klišee horor filmova, da krenem u jednom tonu koji će da bude malo dramatičniji sa aspekta likova i atmosfere, da se „mekše“ uđe u tu priču. Glavni rediteljski zadatak u „tvrdim“ žanrovima je da se rediteljski, uz pomoć glumaca, izborite za ubedljivost. Postoji masa horor i naučnofantastičnih filmova koji poseduju sve potrebne elemente, ali dok ih gledate ne verujete da se to zaista događa, postoji otklon zato što reditelji beže u crni humor i parodiju. To je lakši put i njega sam želeo da izbegnem.
Katarina Čas je tokom snimanja slomila nogu. Kako ste se izborili sa tim hendikepom? U filmu se ne primećuje da je povređena.
Da, bila je to prilično nezgodna situacija. Njena povreda nam je zadala dodatne muke prvenstveno zato što smo imali na rasplaganju veoma kratak period za snimanje. Nije to bilo neki veliki lom, ali sasvim dovoljan da ona više ne može da koristi tu nogu i hoda. Katarina je insistirala da se izbori sa tim problemom. Našli smo dublerke, snalazili se. Pred kraj filma smo iskoristili tu njenu nezgodnu situaciju, pa je u scenario dopisano da je njen lik povredio nogu – u nekoliko scena pri kraju filma Katarina zaista šepa i puzi, sve je to bilo potpuno autentično. Kada se oporavila, dosnimili smo nekoliko scena koje nisu mogle da budu urađene sa dublekrom. Bilo je to jedno prilično iscrpljujuće iskustvo, ali na kraju je dobro ispalo. Film je jedna velika magija i laž, zahvaljujući tome smo ovaj problem uspeli da prebrodimo.
Koja je dalje sudbina Procepa?
Unapred se radujem prisustvovanju projekcijama na kojima će biti dominantno prisutna publika kojoj se ovaj film obraća. Za sada sam prisustvovao premijerama u Beogradu i Ljubljani koje su bile potpuno u redu, ali na kojima je bila „mešana“ publika. Ne treba da zaboravimo da je Procep prvenstveno proizveden za ljude koji vole horor i fantastiku. Film kreće u jednu lepu svetsku distribuciju. Kako čujem od producenata, postoji lepo interesovanje za film u inostranstvu. Napravljen je dil sa jednom world sales kompanijom, tako da film od Kanskog marketa kreće u ozbiljnu prodaju. Na drugoj strani, koproducent iz Koreje je već prodao film na nekim dalekoistočnim teritorijama. Očekujemo i učešće na festivalima na kojima sa nekad davno bio sa T.T. sindromom. Tako da verujem da će Procep videti veliki broj ljudi širom sveta.
Dokle se stiglo sa Izgrednicima, filmom koji ste snimili nakon Procepa?
Izgrednike smo snimili krajem prošle godine i taj film je podržan na konkursu Filmskog centra Srbije. Scenario je pisao Đorđe Milosavljević, a za produkciju je bila zadužena producentska kuća Biberče. To je jedan projekat koji sam ja dugo želeo da snimim i na čijem smo koncipiranju dugo radili. S obzirom da smo bili jedan od dobitnika na konkursu na kome su iz raznih okolnosti dodeljena prilično mala sredstva, pa su se svi dobitinički projekti „zaglavili“ u preprodukciji ili postprodukciji, čekamo potvrdu Upravnog odbora Filmskog centra Srbije da su nam odobrena dodatna sredstava za završetak. Za sada smo izmontirali sliku. Ostalo je da uradimo postprodukciju slike i tone, i nešto kompjuterskih efekata. Izgrednici su psihološka drama sa elementima trilera, film atmosfere. Bavi se sadašnjošću i socijalnim problemima mladih ljudi i nasiljem, ali kroz jednu malo drugačiju perspektivu. Ne kroz priče mladih ljudi koji su socijalno ugroženi, već kroz priču o troje mladih intelektualaca koji na fakultetu rade jedan diplomski rad, eksperiment koji pokušava da poveže prostornu sa socijalnom destrukcijom.
Sa mladom glumačkom trojkom (Radovan Vujović, Mladen Sovilj, Marta Bjelica) ste prvo sarađivali na serijama, zar ne?
Serije su fantastična stvar za reditelja zato što u jednoj prosečnoj seriji od nekih 12-15 epizoda prođe na stotinu glumaca. To je sjajno, pošto na kastinzima za serije i snimanju upoznate mnogo talentovanih mladih ljudi sa kojima kasnije možete da angažujete i za neki drugi projekat. Tako da sam ja sa Rašom, Martom i Sovom radio serije i tako smo se upoznali, počeli da sarađujemo. Naravno, pravio sam ja kasting i za Izgrednike, ali je na kraju naše druženje i saradnja na serijama dovela do toga da zajedno radimo i na filmu. Oni su napravili veoma interesantne uloge u Izgrednicima, sa njima glume Svetozar Cvetković, Predrag Ejdus, Branka Šelić… Mali je to film po broju likova, a zanimljivo je da zapravo prostor igra jednu og glavnih uloga. Po prirodi stvari rediteljskog posla gotovo uvek izdvajate junake iz prostora, izmeštate ih rediteljskim postupcima, stavljate ih pred publiku kao dominantnu stvar. U Izgrednicima su se junaci i prostor gotovo izjednačili. Tu ima nekoliko novih zanimljivih stvari na nivou onoga što sam ja do sada radio, a ne liči mi ni na nešto tuđe što sam gledao.
Razgovarao: Đorđe Bajić