Nakon uspešne domaće premijere na 44. FEST-u i prikazivanja na brojnim festivalima u inostranstvu, zvanična bioskopska distribucija debitantske filmske režije Mirjane Karanović počinje 21. aprila 2016. godine. Iskoristili smo ovaj povod da sa filmskom autorkom porazgovaramo o njenom novom filmu, saradnji sa Borisom Isakovićem i reakcijama domaće i strane publike na Dobru ženu.
Koje sve kockice su morale da se slože, kako biste se odvažili da režirate svoj prvi film?
Mislim da su to pre svega bile „kockice u mojoj glavi“. Uvek sam do sada pratila nečije ideje i trudila se da doprinesem nečijoj priči. Ja volim da budem deo tima, volim da razgovaram i istražujem mogućnosti. Mislim da se kroz dijalog osvetle mnoge dobre i loše strane nekog koncepta ili ideje. Ali, nikada nisam mislila da bih ja mogla da budem pokretač, oslonac i vođa neke ekipe. Sada sam to uradila jer sam želela da priču, koja mi se tako dugo vrzmala po mislima, ispričam onako kako ja to vidim i zamišljam. To mi je bilo važno. Nisam od samog početka rada na Dobroj ženi znala da ću režirati, ali u jednom trenutku sam shvatila da ću, ako neko drugi to bude radio, biti najveći gnjavator i da bi tom reditelju bilo gotovo nesnošljivo da radi sa mnom. Zato sam odlučila da preuzmem odgovornost i sama se prihvatim režije.
Glavnih ženskih uloga nema mnogo u srpskom filmu. Zašto je to tako i šta treba uraditi da bi se to promenilo?
Većina scenarista i reditelja su muškarci i oni, uglavnom, pričaju neke svoje priče iz ugla koji je njima poznat i deo je njihovog sveta. To bi u budućnosti moglo da se promeni. Mislim da od ženskih autora najviše zavisi da li će biti više filmova koji će svet posmatrati iz ugla žene.
Zašto je bilo važno napisati i režirati Dobru ženu baš sada?
To je meni bilo važno. Rad na scenariju, finansiranje, pripreme za snimanje i postprodukcija su trajale četiri godine i ja sam u nekom trenutku mislila da će, kada se film pojavi, tema i priča ovog filma biti zastarela i prevaziđena. Ali, nije. Ne znam da li mi je zbog toga drago ili ne. Mislim da autori jednostavno imaju potrebu da se izraze i ispričaju neki sadržaj bez obzira na trenutak tj. vreme. Da li to komunicira i sa drugim ljudima je posebno pitanje. Vi ne znate da li će to ikoga zanimati. Jedino što možete je da date sve od sebe i da se nadate najboljem. Mislim da je to tako sa svime u životu.
Kako je protekla saradnja sa Borisom Isakovićem?
Poznajem Borisa veoma dugo. Mi smo prvi put saradjivali u predstavi Bure baruta pre više od dvadeset godina. Dok sam pisala scenario sa Stevanom Filipovićem pričali smo o njemu i znala sam da želim da on igra ulogu Vlade. On je odličan glumac i doneo je u film energiju i rešenja koja su unapredila scene u kojima je igrao. Veoma sam srećna što sam sarađivala sa njim.
Da li ste zadvoljni dosadašnjim prijemom filma od stane domaće publike? Pošto znam da volite da komunicirate sa svojim gledaocima, da li bi mogli da izdvojite neku rekaciju koja vas je posebno dirnula?
Veoma sam zadovoljna. Emocije su velike, ljudi su mi prilazili i čestitke nisu bile formalne. Svako je imao potrebu da mi kaže kako je film uticao na njih. Tako je bilo i u Beogradu i u Americi. Ljudi su, ipak, svuda isti. Obični ljudi. U maju ću ići po Srbiji i pričati sa publikom posle projekcija.
Da li su vas uspeh i pohvale na račun Dobre žene motivisale da počnete da kujete planove za sledeću filmsku režiju? Da li je u planu neka zanimljiva priča?
Sada imam iskustvo i samopouzdanje koje će me ohrabriti da ponovo razmišljam o nekom novom autorskom projektu. Ipak, trebaće mi vremena da pronađem novu priču koja će me obuzeti. Neću da žurim. Uživaću u radu sa drugim rediteljima.
Razgovarao: Đorđe Bajić