SRB ENG

„KINEMATOGRAFIJA ČUVA KOLEKTIVNA SEĆANjA“

Intervju sa Nikolom Popevićem urednikom filmske redakcije RTS-a

09. jun 2020. | Autor: Filip Grujić



Nikola Popević je glavni urednik filmskog programa Radio-televizije Srbije i razgovarali smo o programu RTS-a, značaju domaće kinematografije, planovima za budućnost, ali i promenama koje je sproveo za ovih sedam godina koliko vrši funkciju urednika.

Filmski program RTS-a je raznolik – od starih klasika, nagrađivanih autorskih filmova pa do domaćih televizijskih premijera. Na koji način se pravi i bira filmski program? Koji su kriterijumi?

Pre svega je potrebno shvatiti da je RTS kao Javni servis u mnogočemu u specifičnom položaju na našoj medijskoj sceni. Očekuje se da programska ponuda bude takva da pruži ono što bi se moglo nazvati edukativnim i kvalitetnim, ili bar priznatim u smislu da je reč o nagrađivanim ili filmovima nekog od slavnih autora. S druge strane, zbog prirode finansiranja RTS-a iz više izvora i potrebe da postoji značajan priliv od marketinga, ponudu je potrebno proširiti komercijalnim filmovima čiji kvalitet može oscilirati u nekom strogo umetničkom pogledu, ali su i oni, takvi kakvi su, deo fenomena zvanog film i imaju svoje mesto. Uostalom, postoje ozbiljni kritičari koji prate i DTV produkciju i žanrove na koje se često gleda sa dozom nipodaštavanja i predrasuda. RTS za sve to ima već razrađene i prepoznate termine.

Rukovodim se time da je na program potrebno staviti ne samo ono što publika ŽELI da gleda, ono što OČEKUJE, već na kraju krajeva i ono što bi TREBALO da vidi ili barem da pokuša, ako ni zbog čega drugog, zato što se radi (na primer) o nekom svetski priznatom autoru. Filmski i strani serijski program Radio-televizije Srbije je pre svega PONUDA, a na gledaocu je da li će prihvatiti išta iz nje. Bitno je pravilno razumevanje analize gledanosti. Iznošenje pogrešno interpretiranih i tendencioznih brojeva koje narod uglavnom i ne razume, jeste hvaljenje kratkog daha i guranje gledališta u sve uže programske okvire koji se prate jer su „popularni“ i o njima se „priča“. Za filmski program za koji se očekuje da ostvari rejting u konkurenciji prozaičnih sadržaja komercijalnih televizija važno je razumevanje gledaoca kao mislećeg bića koje ponekad prosto želi da se zabavi, uzbudi, nasmeje ili prosto opusti. S druge strane, imperativ je da postoji program koji je komercijalnim pa i nebrojenim kablovskim kanalima nezanimljiv jer ne znaju ili ih mrzi da saznaju kome se obraćaju. To je bitan deo gledališta, ti filmski sladokusci pa i ozbiljni poznavaoci, koji osim na RTS-u neka dela nemaju gde da vide. U tom segmentu mi gledanost nije značajna, ali svaka hiljada njih govori da širom Srbije, a često se zaboravlja da veliki gradovi gde je kulturna ponuda raznovrsnija nisu čitava Srbija – da u svakom mestašcetu postoji neko ko voli i poznaje film.

RTS je neretko i producent filmova, televizijskih drama i serija. Da li mislite da se dovoljno para izdvaja za kulturni program i šta biste voleli da se promeni na bolje?

Redakcija filmskog i stranog serijskog programa se bavi akvizicijom već gotovih filmova i njen je uticaj na produkciju minimalan, tako da mogu izneti samo svoje mišljenje „sa strane“. Čerčilu se pripisuje da je tokom rata, kada su budžeti za kulturu bili smanjeni, izjavio: „A zbog čega onda ratujemo?“ Bez obzira na autentičnost te izjave, navodi na razmišljanje. Kultura, kao i sve ostalo, deli istorijsku sudbinu naroda i neki će stvaraoci raditi, bez obzira na to u koliko teškim uslovima živeli. Takva se dela pamte. Međutim, kultura ne sme biti „moneta za potkusurivanje“, niti smatrana manje bitnom, kao nešto što služi za zamajavanje. Ako zanemarimo svoju kulturu, brzo ćemo prihvatiti tuđu jer je kultura i potreba; zbog toga, nemojmo se jednoga dana zapitati ko smo i šta smo.

S tim u vezi, da se vratim na kinematografiju, smeta mi što se pojavljuju filmovi snimljeni sa ciljem da se okušaju na stranim festivalima, vrlo artificijelni u pričama i izrazu jer se obraćaju jednoj zamišljenoj stranoj publici, bez obzira na ono što je realno, lokalno, blisko ljudima koje predstavlja. Ali vidno je da takva dela kratko traju, čak i na televiziji gde film najduže „živi“, rejtinzi sa svakom reprizom postaju sve niži. Duboko sam uveren da je najvažnije doprineti kulturi države i regiona u kome živimo, pratiti moderne kinematografske trendove i implementirati ih ovde koliko je to moguće, ali bez gubitka onoga što je u nama i što nas okružuje. Izmaštani svetovi su ili eskapizam ili što bi rekli mladi – fejk.

Imali smo prilike da gledamo restaurirane domaće klasike, poput „Davitelja protiv davitelja”, „Maratonci trče počasni krug”… Koliko je važna domaća kinematografija za jednu državu?

Delimično sam već odgovorio na ovo pitanje, ali bih dodao da se radujem što je srpska kinematografija još uvek živa i pojavljuju se filmovi (i serije) koji steknu kultni status. Oni žive ne samo u reprizama, nego se pretvaraju u kulturne ili potkulturne fenomene, utiču na svakodnevni jezik, muziku, modu… Primera ima sijaset, doskočice iz „Malog Buda“ ušle su u govor, dok je „Južni vetar“ širi fenomen, ne samo u domenu replika koje se citiraju, nego i muzike na spoju andergraunda i mejnstrima, moderne u izrazu, ali sa lokalnim zvukom, a kojoj su film i serija dali vetar u leđa.

Kinematografija takođe čuva kolektivna sećanja. Sramota je za narod burne i tragične istorije koliko toga nije ovekovečeno na filmu ili je bilo potrebno mnogo vremena da se nešto na te teme snimi. Srećom, stvari idu znatno na bolje, film o Jasenovcu, film o Košarama… Istorija odavno ne sme da postoji samo u knjigama i udžbenicima, a film je snažan medij za održavanje kolektivnog sećanja, jer zaborav je nešto tužno i neoprostivo.

Često sarađujete sa Filmskim centrom Srbije. Kakav vid saradnje možemo očekivati u budućnosti?

RTS vrlo često otkupljuje i prikazuje filmove koje je podržao FCS. Sporazum o saradnji postoji već nekoliko godina. Trenutno su u toku pregovori oko ponovnog uspostavljanja stalnog termina za domaći dugometražni dokumentarni film. Takođe se sastavlja i spisak filmova nastalih u manjinskim koprodukcijama, gde je Srbija imala nekog udela. Nešto od toga naći će se na programu.

Taj spisak je, uzgred budi rečeno, odlična stvar i podsećam na svoju ideju o podsajtu na stranici Filmskog centra Srbije koji bi bio baza podataka o svim filmovima koje je FCS podržao – koji je njihov trenutni status, u smislu na kojim se TV kanalima ili filmskim platformama može naći, ko drži prava, do kada; a za ljude iz industrije kontakti osoba zaduženih za prodaju. To bi znatno olakšalo posao ljudima koji se bave otkupom licenci za srpske filmove, ne samo u Srbiji, nego i šire, po regionu, za platforme namenjene dijaspori, itd. Bitno je iskoristiti svaki način za širu dostupnost srpskog filma.

Tokom karantina smo imali priliku da, istovremeno i po prvi put, gledamo film „Dnevnik Diane Budisavljević” na RTS-u i HRT-u. Da li postoji neka vrsta komunikacije u regionu, da li pratite programe vaših kolega iz regiona, ali i Evrope? Da li postoji neka vrsta programske šeme kod stranih kolega koju biste voleli da prisvojite?

Odgovor je uglavnom „ne“ zato što svaka država, ma koliko nam geografski i jezički bila bliska, ima svoje specifičnosti; reč je najpre o lokalnoj medijskoj sceni, pubilici, navikama, itd. Mnoga iskustva spolja neprimenjiva su kod nas, mada mogu poslužiti kao opšte smernice. Raduje me što socio-politička klima postaje takva da je saradnja moguća i sa zadovoljstvom je „Dnevnik Diane Budisavljević“ bio stavljen na program – film za čije sam sufinansiranje glasao kad sam bio u tadašnjoj komisiji Filmskog centra Srbije. Čak smo ispoštovali klauzulu ugovora da film na RTS-u bude prikazan posle HRT-a, pustili smo ga sat vremena kasnije. Pozivam kolege iz Hrvatske radio-televizije da se slična programska akcija organizuje sa filmom „Dara iz Jasenovca“ koji priprema Predrag Antonijević.

Imali smo priliku da gledamo i „Moj jutarnji smeh” na RTS-u. Koje nas premijere očekuju u skorije vreme?

Ne bih odavao previše jer ipak su neke stvari u domenu poslovne tajne, ali spomenuću „Ajvar“ Ane Marije Rosi, „Bandite u potrazi za mamom“ Koste Ristića, „Reži“ Koste Đorđevića, „Asimetriju“ Maše Nešković, itd. Biće i brojnih premijera stranih filmova, naravno.

Da li pratite kratkometražne filmove? Da li će za njih biti prostora na nekom od programa?

Van emisije „Zapamti me“ za kratke forme programska šema kanala RTS-a nema termine za kratkometražne filmove. Zanimljivo, posle mog (inače odlično prihvaćenog, o čemu postoje dokumenti na sajtu RTS-a) ekspozea Programskom savetu povela se rasprava o tome da bi trebalo uvoditi i taj format i prvi koraci bili su ostvareni početkom ove godine uspostavljanjem saradnje sa Martovskim, tj. Festivalom „kratkog metra“. Nažalost, pandemija je to odložila. Ali biće i toga.

Čini se da je dokumentarni film kod nas u usponu. Naši filmovi su dospevali na prominentne inostrane festivale i osvajali nagrade, poput IDFA-e u Amsterdamu. Da li je domaća publika zainteresovana za dokumentarne filmove?

Uspostavljanjem stalnih termina za dugometražni autorski dokumentarni film formirala se i publika koja ih prati. U Srbiji pažnju privlače filmovi sa političkim temama, ali i oni koji se tiču prirodne sredine, kvaliteta ishrane, neobičnih ličnosti i pokreta širom sveta. Volim da istaknem da u moru kablovskih kanala specijalizovanih za dokumentaristiku ovakav format praktično ne prikazuje niko, nalazi se maltene isključivo u ponudi Radio-televizije Srbije, a često je reč o nagrađivanim autorskim delima.

Srpski dokumentarni film je našao svoje mesto u programskoj šemi i iskreno se nadam da će tako biti i ubuduće, uprkos velikom smanjivanju televizijskog budžeta, a što je posledica pandemije.

Na poziciji odgovornog urednika filmskog programa ste već skoro sedam godina. Šta se promenilo za to vreme i da li možemo očekivati još neke promene?

Najviše sam ponosan na činjenicu da sam obezbedio licence za najveći broj jugoslovenskih i srpskih filmova ikada. Skoro čitavi katalozi jugoslovenskih filmskih studija sada su pod „jednom kapom“: Avala film, Centar film, Zeta film, Bosna/Sutjeska film, Jadran film, kao i veliki broj manjih, plus nezavisni producenti kao i RTS-ova produkcija… Obezbeđen je zaista fascinantan broj ostvarenja i gledaoci u brojnim terminima, svakodnevno, imaju priliku da pogledaju bar jedan „domaći“ film. Veoma je značajno očuvanje tog filmskog blaga, prezentirati ga publici i to ne samo najkomercijalnije naslove, a ostale prepustiti zaboravu. S tim u vezi, RTS se trudi da uvek dođe do najboljih raspoloživih kopija i redovno obaveštavamo gledaoce o premijerama restauriranih i remasterovanih filmova. Svestan sam činjenice da su neke kopije veoma loše, ali tu dolazimo do dileme da li da filmovi čame neprikazani čekajući „bolje dane“ ili da cirkulišu takvi kakvi su i da jednoga dana budu prikazani potpuno osveženi. Ne volim kada stvari stoje i trunu, smatram to hvatanjem linije manjeg otpora i zato se svi raspoloživi filmovi nađu na programu u različitim programskim celinama.

Uveo sam tzv. velike cikluse slavnih režisera. Za razliku od dosadašnje best of prakse, gde su uglavnom bivali birani najznačajniji naslovi, sklon sam tome da opus autora prikažem što kompletnije, čitavu filmografiju, ili, ako to iz kojegod razloga nije moguće, da akcenat bude na ranije ili manje poznate radove. Time pojačavam ekskluzivnost programa Javnog servisa jer su i to filmovi koje je veoma teško, ako ne i skoro nemoguće naći. Spisak velikih imena obrađenih na ovaj način, bez lažne skromnosti, impozantan je. Imali smo Ingmara Bergmana, Akija Kaurismakija, Vima Vendersa, Kena Louča, Fransoa Trifoa, Džima Džarmuša, Milča Mančevskog, Andreja Tarkovskog, Sergeja Ejzenštajna, Kšištofa Kišlovskog, Andreja Zvjaginjceva, Aleksandra Sokurova, Fatiha Akina, Čarlija Čaplina, Marija Bavu, Gorana Paskaljevića, Emira Kusturicu, trenutno je na programu Akira Kurosava, a posle njega biće prikazana kompletna filmografija Anjes Varda. Još je veći spisak onih koji su imali manje cikluse.

U želji da pariram specijalizovanim filmskim kanalima uglavnom orijentisanim na program američkih mejdžora, na kanalima RTS-a, u sve udarnijim terminima, moguće je videti neameričke žanrovske filmove, francuske, španske, engleske, skandinavske, južnokorejske… Postala je tradicija da se za svaku Novu godinu napravi kraći presek vrlo zanimljive i bujajuće moderne ruske produkcije, gde je sada jasno koliko ti filmovi mogu da stoje rame uz rame sa svojim zapadnim parnjacima. Sve to, uz činjenicu da je ponovo uveden redovni format filmskog maratona, za koji smatram da obezbeđuje zavidno mesto kanalima Radio-televizije Srbije u celokupnoj medijskoj ponudi. Rejtinzi nisu izostali, poslednjih godina od prvih pedeset filmova po gledanosti na godišnjem nivou, svega nekoliko bude pušteno na komercijalnim televizijama.

Što se planova tiče, imam ideju za jedan pomalo radikalan format prikazivanja filmova na linearnom programu terestrijalnih televizija, videćemo šta na to kaže „njegovo veličanstvo novac“. Nadam se najboljem.

 

FOTO: Goranka Matić

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, kao ni NFC Filmarta. Filmski centar Srbije i NFC Filmart se odriču odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.