Senka Domanović (1982, Beograd) je filmska rediteljka, a njen kratkometražni igrani film „Mi nismo pokrenuli vatru“ nedavno je prikazan na 17. Filmskom festivalu Slobodna zona u Beogradu. Dokumentarni film „Okupirani bioskop“ premijerno je prikazan 2018. godine i trenutno je na repertoaru u okviru programa Sale srpskog filma u Kombank dvorani. Na 66. izdanju Festivala kratkog i dokumentarnog filma „Okupirani bioskop“ je osvojio gran-pri za najbolji dugometražni dokumentarni film. Pred predavanje na Fakultetu dramskih umetnosti, gde Senka Domanović trenutno pohađa master iz dramaturgije, pričali smo o mogućnostima promene, pitanju identiteta, nasleđa, ali i o tome kako bira teme za svoj rad.

Zanimljivo je da se i „Okupirani bioskop“ i „Mi nismo pokrenuli vatru“ u svojoj srži bave pitanjem menjanja društvene paradigme. U uvodnim sekvencama filma „Mi nismo pokrenuli vatru“ pojavljuje se rečenica – naoružati modernog čoveka ne znači stvoriti ubicu, već dati mu priliku da se odbrani

U filmu „Okupirani bioskop“ pokušala sam da artikulišem i istražim dinamiku jednog društvenog procesa i da sebi i drugima dam odgovor na pitanje: šta je bila vizija, a šta je rezultat same akcije okupacije bioskopa. „Mi nismo pokrenuli vatru“ je zapravo napisan pre „Okupiranog bioskopa“, ali je sticajem okolnosti tek kasnije snimljen. Sam tekst je nastao kao želja da anarhistički diskurs upotrebim kao metaforu borbe za slobodu, ličnu i kolektivnu. Tada su nas mediji konstantno zastrašivali pretpostavkom da Srbiju čeka grčki scenario kao posledica narastajućeg javnog duga. Zato i Viktor (Alban Ukaj) dolazi iz Atine – trebalo je da postoje dokumentarni snimci iz Atine, ali to se na kraju nije desilo. Zanimljivo je pitanje šta je terorizam, jer često ljudi direktne akcije povezuju s terorističkim napadom, iako su razne vrste takvih praksi legalizovane kroz istoriju, a bitno je da se naglasi da je uvek važno šta je namera koja stoji iza određene akcije, da li je progresivna ili destruktivna. U „Mi nismo pokrenuli vatru“ zanimljivo mi je bilo pitanje šta je sredstvo borbe, a u „Okupiranom bioskopu“ pitanje šta je rezultat borbe i šta očekuješ da dobiješ od nekog procesa.

Čitao sam roman Igora Štiksa „W“ koji obrađuje sličnu tematiku: kod njega se sukobljavaju salonski marksista koji ne podržava nasilje kao vid borbe i glavna protagonistkinja, pripadnica borbenih redova anarhista. Međutim, razlika između vaših priča jeste što je kod njega sve jasno opisano od početka do kraja, a ti se koristiš in media stress  principom – puštaš gledaoce na pola priče, ne objašnjavaš i ostavljaš nas da tragamo za znacima i konstruišemo sopstvenu priču…

U „Mi nismo pokrenuli vatru“ interesovao me je hronotop slučajnog susreta, kao i šta od informacija protagonisti mogu da razmene u kratkom periodu i da li je jedan dan dovoljan za bilo kakvu ličnu promenu. Znala sam da će da se susretnu, razmene nešto i da se raziđu, bez želje da stvaram klasičnu emotivnu identifikaciju sa likovima. Više sam želela da gledaoca misaono angažujem. Ona (Milica Stefanović) je neko ko je iz klasno pozicioniranog background-a, viša srednja klasa, ima oca u državnim strutkurama, radi od 9 do 5, a on nema kuću. Njega sam htela da pozicioniram kao nekoga ko je na putu, za koga ne znaš gde je počeo i gde će se završiti, dok je ona ograničena svojim poreklom. Radni naziv filma je bio „Nasleđe“ jer je njegovo nasleđe političko i ideološko, a njeno lično.

U nekom trenutku glavna protagonistkinja govori da radi od 9 do 9 i da u takvim okvirima nema prostora za revoluciju…

Zapravo ona kaže da ljudi (a i ona) rade 12 sati dnevno i da u takvom svetu najčešće nemaju vremena za borbu, da oni prvenstveno čekaju da odu na svoj zasluženi godišnji odmor gde će bar privremeno zaboraviti da su u ropstvu. To je zatvoreni kapitalistički krug iscrpljivanja i neke male nagrade koju na kraju dobiješ u vidu godišnjeg odmora. Ovakva životna dinamika je najpre svojstvena ljudima srednje klase.

Danas se govori da nema više ideologija za koje se živi, a vidimo da Viktor na neki način živi ideologiju. Da li je takav život moguć? 

Nema vertikale u post-ideološkom društvu – teško je živeti u praksi bilo šta do kraja, bilo koju ideologiju. Ukoliko si skeptičan do kraja, to je dosta usamljenička pozicija, ako ideološki nemaš vertikalu onda si disperzivan, nemaš referentni okvir – iako je apolitičnost izuzetno politična, ona zapravo znači da podržavaš status quo. Da li je moguće živeti život Viktora u praksi? Jedna novinarka mi je postavila pitanje da li revolucionari uopšte imaju vremena za ljubav aludirajući na scenu u šumi, sekvencu u filmu u kojoj protagonisti vode ljubav u jedno prilično izmeštenom, gotovo snolikom okruženju. Smatram da imaju, ali da svaka borba zahteva žrtvu, a ta žrtva često zahteva i izostanak primarne porodice. To je čest slučaj kod svih koji su strastveno posvećeni nečemu, jednostavno odustanu od porodice i stave posao, umetnost, u ovom slučaju borbu na prvo mesto.

Scenario si pisala u saradnji sa Katarinom Todorović. Kako je izgledao zajednički proces?

Katarina i ja smo bile egalitarne, krenule smo u pisanje priče od nule. Mislim da je važno da meni bude jasan ritam, jasni likovi, da želim da napišem sama to, da ne bi gubili vreme na dodatnim pitanjima jer postoje osetljive faze rada kada lutaš, bolje da sam dođeš do zaključaka, jer si uveren da je to pogodno. To sam kasnije shvatila i od tada praktikujem da priču postavim sama. Moraš da znaš šta tebe kao rediteljku interesuje, pošto znaš da ćeš biti u tom procesu godinama, važno je da znaš da će te ta tema držati sve vreme i da nećeš imati problem s njom, da ti neće dosaditi – moraš da imaš svoju temu.

„Okupirani bioskop“ je dokumentarac. U središtu radnje je priča iz 2014. godine kada je bioskop „Zvezda“ postao privatno vlasništvo i onda su filmski radnici i radnice, kao i NVO sektor odlučili da okupiraju bioskop i ne dopuste privatizaciju. Kada se pravi takav jedan dokumentarac koji u svojoj srži ima ozbiljan sukob između dve frakcije, kakva je pozicija tebe kao rediteljke? Da li ti imaš svoj stav u odnosu na to?

Imam, iako ja nisam bila iskusna, učila sam uz snimanje filma, osvešćivala i svoju i tuđe pozicije. Zauzela sam stav, ali sam se trudila da ne učestvujem u raspravama da ne bih svoju poziciju inkriminisala. Moraš da se držiš sa strane i budeš posmatrač, ali se vrlo brzo ispoljilo kakve su pozicije. Nisam doživela da Zvezda treba da bude samo bioskop i tako sam došla u nezgodnu poziciju da se ne slažem sa svojim bliskim kolegama. Pokušala sam objektivno sve da sagledam, ali trebalo mi je vremena da se sve slegne. Bilo je eksplicitnih i implicitnih sukoba i stalno si morao da probijaš granice jer smo Siniša i ja bili intruderi s filmskom kamerom. Postojao je strah od toga kako će se reprezentovati taj pokret. Čini mi se da je film uticao na proces koliko je i proces deo filma i čini mi se da je ipak dao neku refleksiju i da je taj dijalog između filma i okupacije trajao dugo.

Da li se film prikazivao u bioskopu Zvezda?

Nije.

Zašto?

Pa, zbog nemilosti u kojoj sam se našla u odnosu na kolege (smeh). Svako ima svoj subjektivni doživljaj procesa, ali postoji nešto što su zaista rezultati nečega što se desilo, faktografija nečega što ne može da se prenebregne. Zvao me je Luka Bursać jednom sa idejom da napravimo projekciju, mislim da je to bio period kada sam film privodila kraju, međutim nakon premijere filma projekcija se nikada nije desila. Istina je da nisam ni ja njih zvala kasnije, ali postoji i dalje ta želja da film o okupaciji bioskopa Zvezda bude prikazan u Zvezdi. Bilo bi lepo napraviti konačno tu projekciju, možda na neku godišnjicu, desetogodišnjicu recimo (smeh)…

Na kraju filma ostaje utisak da je veoma teško da grupa ljudi bez jasne podele uspe da se dogovori oko nečega i sad tu dolazimo opet do toga da ispada da je nužno da je neko uvek glavniji od nekoga da bi stvar funkcionisala. Ali, to je upravo ono protiv čega su se u početku i borili. Pred kraj filma Ivan Velisavljević izjavljuje da to što je okupacija bio pokušaj koji nije uspeo do kraja ne znači da ne treba opet pokušavati… 

Došlo je do toga da se privatizuje okupacija. Činjenica je da su ljudi koji su se interesovali za politiku i bili politički zainteresovani želeli da Zvezda bude neka vrsta agore gde će se razgovarati o svemu – hteli su, kao i svaka NVO da stvore društvenu grupu, da obuče ljude i pomognu strateški i logistički u nekim stvarima i da ta grupa nastavi da razvija neke vrednosti koje su uspostavljene tim činom. Ali se između sebe nisu složili kakva čija uloga treba da bude, očekivanja su izneverena… Ekipa koje se žrtvovala da bude u bioskopu nije uspela da se pronađe u tom modelu i okviru i radila je stvari po inerciji, reprodukovali su neke stvari koje su uobičajene u svakom sistemu, odnosno jednu vrstu hijerarhije. Postojala je prilika da se stvori nova društvenost, da se uspostave odnosi po nekoj drugoj logici, horizontalnijoj… Ali nije.

Takođe, pitanje je koliko su ljudi spremni da se suoče sa histerijom koja vlada u svakoj vanrednoj situaciji i da prevaziđu taj nivo euforije. Ako nakon katarze ne postoji struktura i artikulacija koja treba da dođe dan posle – onda katarza postane sama sebi cilj i u tome se često izgubi energija koja je potrebna za stvaranje novog mikrosistema.

Šta bi ti volela da je od Zvezde ostalo?

Volela bih da su tu ušli svi koji su imali interesa, na primer ljudi sa filozofskog, da su oni ravnopravnije ušli u celu priču već bi bio neki korak jer bi se desilo da na nivou univerziteta, studenti Filozofskog fakulteta i studenti Fakulteta dramskih umetnosti naprave zajedničku platformu koja još do tad nije viđena.

Za kraj se vraćamo na početak i pitanje mogućnosti. Viktor ima jedan put o čijim smo mogućnostima pričali. Isto pitanje je i za Zvezdu – da li je takav sistem funkcionisanja moguć? Ili je on dobar samo u ideji?

Moguć je, da, ali da bi se desile neke velike promene mora da se desi odricanje od privilegija koje je uvek neprijatno. To bi značilo da se odrekneš svojih pozicija da bi uspostavio nešto novo. Da bi promenio paradigmu čini mi se da je, nažalost ,potrebno da se dogodi veliko stradanje, nešto što će se ticati velikog broja ljudi. Zvezda je mogla da postane novi prostor društvenosti, imala je tu mogućnost. Ključno je da bez obzira na klasnu pripadnost i socijalni kapital ljudi ustanove zajednički interes, a da bi se desilo to „poravnanje“ neophodno je da se bolje pozicionirani ljudi odreknu svojih privilegija. To se uglavnom događa i viđa u trenucima velikih kriza. Tako je bilo uvek kroz istoriju.