SRB ENG

Nenad Milošević, reditelj nagrađene „Druge linije“, o zadatku da se napravi dokument sa autorskim pečatom

28. маја 2016 | Autor: Zoran Janković





U eksplikaciji žirija Beldocsa koji je u srpskom takmičarskom programu nagradio Nenada Miloševića, stoji da njegov film Druga linija, između ostalog, biva pohvaljen za „temeljno istraživanje koje vraća u javnost najkreativniji period kulture Novog Sadavreme borbene avangarde“. Više o tom ostvarenju i njegovom autoru u razgovoru koji sledi.

Kako vidite svoju Drugu liniju sada, i  kako ste je doživeli u kontekstu ovogodišnjeg izdanja Beldocsa?

Rad na filmu Druga linija je počeo iz nemogućnosti da se o ovim bitnim i prelomnim vremenima, sa kraja 60-tih i početka 70-tih godina prošlog veka, pronađe, sazna i otkrije više. Na istraživanje koje je tada usledilo i na film koji se iz njega pojavio gledam kao na proces iz koga sam mnogo novog saznao i koji je uspeo okupiti jedan tim posvećenih, kreativnih pojedinaca koji se međusobno jako dobro razumeju i dobro funkcionišu. To je za mene bitan kvalitet koji je proizašao iz rada na ovom filmu i zato na njega ne mogu da gledam kao na samo svoj film. Kada je film Druga linija na festivalu Beldocs premijerno prikazan u ovogodišnjoj selekciji najboljih dugih srpskih dokumentaraca i kada smo se u prepunoj dvorani našli sa svim onim ljudima koje je naš film tu privukao osetili smo da je misija završena, da film kreće svojim putem i da je predanost dobila svoj smisao. Osećanja nakon aplauza koji su usledili teško ovde mogu opisati, tako nešto se, ako imamo sreće, dogodi možda samo par puta u životu. I nakon glavne nagrade festivala, mnogobrojnih pozitivnih utisaka, pažnje koju je film privukao i u danima nakon projekcije, zajednički je osećaj da smo dobili potvrdu da je film važan i da pomaže da se shvati zašto smo tu gde jesmo.

Druga Linija Oto

Šta je suština ovog vašeg filma i vašeg rediteljsko-autorskog pristupa?

Film je moćna umetnost, ali podrazumeva mukotrpan i timski rad. Film je i skupa umetnost i to samo povećava odgovornost autora. U izboru teme, načina na koji joj pristupa, odabira autorske ekipe i potrebi da se istraje bez obzira na sve prepreke koje, u uslovima naše kinematografije, nisu male, autor mora stalno potvrđivati svoju pozvanost da stvara. Pritisak odgovornosti koji sam ja imao dok smo radili na ovom filmu je na momente i paralisao. Film koji sam stavio pred sebe se činio ogromnim, neuhvatljivim. Govoriti o vremenu kada nisam ni postojao, kada niko iz ekipe filma još nije bio rođen, razgovarati sa akterima koji iza sebe imaju tako moćne biografije, sa pre svega tako snažnim individuama, istraživati polje umetnosti koje na prvi pogled skoro da odbija, ili blaže rečeno, ne pruža trenutno zadovoljstvo, a voditi i uvek motivisati, stalno donositi odluke, nositi film napred, jeste bilo izuzetno zahtevno. Sa druge strane, znao sam tačno šta tražim i šta je ono što mene nosi napred, a kada smo počeli to i nalaziti u umetnicima, njihovom iskustvu, sećanjima, radovima, a naposletku i u snimljenom materijalu, bilo je lakše. Potrebno je verovati prvom impulsu i intuitivno ga slediti, slušati i upijati sagovornike – aktere, biti otvoren za dijalog, debatu, suprotno mišljenje, slušati bliske saradnike i otvoriti im stvaralački prostor, prihvatati nove impulse i oduševljenja koja dolaze usput, stalno učiti jer si svestan da ne znaš, puno raditi bez očekivanja da će vam taj rad neko, nekako, nekada, nadoknaditi. To je nešto što je mene vodilo i što je pomoglo da se ovaj film pojavi.

Druga linija mapa

Koliko su se bolja prošlost i ta avangardna struja pokazale filmičnim kada je konkretan rad na ovom filmu otpočeo?

Zadatak je bio napraviti dokument sa autorskim pečatom. To nije bilo teško jer su istorijska avangarda i neoavangardna strujanja koja su sledila posle Drugog svetskog rata kod mene oduvek budila simpatiju. Njihova je filmičnost neporeciva, ali je problem bio u onom – dokument. Formalno sam bežao od talking heads filma u neko polje koje je dugo nudilo previše iznenađenja, a premalo prepoznavanja. Trenutak balansa se desio otprilike kada smo dovoljno zrelo ovladali materijom kojom smo se bavili i kada su iz materije krenula da se pojavljuju i pred autorsku ekipu izlaze filmska rešenja. Drugi formalni zahtev, koji mi je od početka bio jasan, je da mi u ovom filmu ne treba narator, da mi ne treba uloga svevidećeg znalca. Čak se i sami protagonisti u pojedinim momentima svojih prisećanja tako divno iznenađuju da je jasno da su oni ti koji treba da nas kroz film vode. Sve ovo je dodatno otežalo rad, ali je izazov bio toliko jak da su odgovori i poklapanja, ti epifanijski momenti, kada su konačno krenuli da se događaju, kada je film „kliknuo“, bili zaista divno iskustvo. Što se bolje prošlosti, i moga interesovanja za nju, tiče mislim da bi odgovore trebalo tražiti u Sarajevu, u mom nasilno prekinutom detinjstvu i potrebi da sebi objasnim konstantan osećaj nostalgije i nezadovoljstvo ovim što svakodnevno gledam, kao i nemogućnošću da vidim bolju budućnost, koliko god se trudio, radio, pokušavao, ulagao napore, naravno govorim o makro planu. Na mikro planu je jasno da nam niko ne može oduzeti tradiciju nevidljive umetnosti, tradiciju tihog i srećnog postojanja. A možda je odgovor i daleko jednostavniji. Prosto, Novi Sad u kome živim realno nije ni blizu Novom Sadu koji je živeo pre pedeset godina, to sada znam. I ovo ne treba dodatno pojašnjavati. Treba samo pogledati film.

Druga linija 4

Koje su to bile najkrupnije prepreke na koje ste naišli i nailazili tokom rada na Drugoj liniji?

Mislim da je najveća prepreka za svakog filmskog stvaraoca da pronađe svoju najbližu ekipu. Do opreme se nekako dođe, ljudi su ono što nedostaje. Obučeni, kreativni ljudi koji znaju da saradjuju i deluju u kolektivu kakav film zahteva. To je retkost u svim sredinama, ne samo kod nas, a posebno je tako u perifernom Novom Sadu, zapravo, gledajući u odnosu na Beograd, sve u našoj državi jeste periferno. Ovaj je problem bio više nego očigledan na početku rada na filmu Druga linija, pa se prvobitna ekipa do završetka snimanja intervjua sa protagonistima već dva puta promenila. Novac je, naravno, bio drugi veliki problem. Materijal je četiri godine čekao u fioci. Tek kada su u film ušli montažer filma Darko Maletin, umetnički direktor filma Daniela Dimitrovska i njeni asistenti Una Jankov i Dušan Vukmirović, mladi ljudi rođeni početkom devedesetih, film je počeo da se pojavljuje. Uspeli smo da napravimo dogovor o saradnji sa RTV Vojvodina, što nam je dalo potrebnu podršku. Sve dalje je išlo prirodno, glavom kroz zid, kako to u Srbiji jedino i može kada radite nešto do čega vam je stalo. Naposletku je, na našu veliku sreću, Filmski centar Srbije podržao film.

Želimir Žilnik o vremenu novosadske borbene avangarde.

Želimir Žilnik o vremenu novosadske borbene avangarde.

U kojoj meri je glavni tok kulture uopšte i moguć bez tog alternativnog otklona?

Pre bih rekao avangardnog. Alternativno više zvuči kao paralelna, samodovoljna linija koja baš i ne želi da se izravno suprotstavi. Dok o avangardnom volim da razmišljam kao stalnom, pokretačkom, progresivnom impulsu koji se otvoreno i s jasnim razlogom suprotstavlja dominantno prihvaćenom modelu ponašanja, stvaranja, delovanja, jer dominantno je ono što je ostvareno, sigurno, obezbeđeno i vremenom će postati i postaje dosadno. Upravo ga stvaralačka energija avangarde stavlja pod znak pitanja i primorava da se iznutra prilagodi vremenu koje je uvek novo. Meni se to čini kao jedini proces koji omogućava prirodnu društvenu i kulturnu dinamiku. Naravno, sve ovo u našem slučaju strašno komplikuju, na vlast navučene, statične figure nekompetentnih krokodila.

Druga linija film

Šta sada, šta dalje? Pomagali ste u realizaciji par filmova Sabolča Tolnaija, da li je režija igranog filma možda vaša naredna stanica?

Već određeno vreme radim na scenariju za dugi igrani i sada ću imati više vremena da se posvetim njegovoj razradi. Bilo bi lepo da se kreativni krug saradnika širi i da se filmovi nižu. Sabolč Tolnai i ja smo prijatelji još od akademije, još na klasi smo se prepoznali kao ljudi sličnog senzibiliteta i interesovanja. Veliki deo fascinacije novosadskom avangardom koja se oblikovala u film Druga linija je došao upravo od njega. Sabijev novi film Minotaur je nastao prema pripovetci Judite Šalgo, pesnikinje čijom je zaslugom tadašnja Tribina mladih, tih nekoliko godina, bila kuća novosadske avangarde. Da, definitivno bi bilo zanimljivo videti šta bismo mi to novo mogli smisliti.

Nenad Milošević, reditelj.

Nenad Milošević, reditelj.

Razgovarao: Zoran Janković