SRB ENG

NENAD PAVLOVIĆ: „TRAG DIVLJAČI“ SE BAVI VREMENOM KOJE VEĆINA LJUDI ŽELI DA ZABORAVI ILI DA OPOVRGNE KAO DA SE NIKADA NIJE NI DESILO

Intervju sa rediteljem Nenadom Pavlovićem

11. avgust 2021. | Autor: Jelena Jovanović



Nenad Pavlović je reditelj i kasting direktor. Kao kasting direktor radio je kako na internacionalnim projektima tako i ostvarenjima domaće kinematografije poput filmova „Ničije dete“, „Toma“ i „Južni vetar 2 – Ubrzanje“, te serijama „Senke nad Balkanom“ i „Južni vetar“. U aprilu ove godine Pavlović je završio snimanje debitantskog filma „Trag divljači“. Premijera filma, koji je u fazi postprodukcije, očekuje se 2022. godine, punih deset godina otkako je Nenad krenuo sa radom na projektu. O tome kakva je pozicija kasting direktora u Srbiji, koliko je trnovit put prešao da bi ekranizovao filmsku priču koja se temelji na nekoliko romana o porodici Jotić iz edicije „Divlji vetar“ Živojina Pavlovića, ali i iskustvima sa nedavno završenog 68. Pulskog filmskog festivala za Filmoskopiju govorili smo sa Nenadom Pavlovićem.

Na nedavno završenom 68. izdanju Pulskog filmskog festivala predstavili ste Vaš debitantski film „Trag divljači“, koji je u fazi postprodukcije, u okviru kategorije Filmovi u nastanku/Work in Progress – Pitch. Kakvi su utisci nakon prvog prikazivanja dela filma javnosti?

Pulski festival, sam po sebi, predstavlja uzbudljivu filmsku manifestaciju koja neguje tradiciju bogate jugoslovenske kinematografije, a odigrava se u predivnom i nesvakidašnjem ambijentu – Pulskoj areni. Tako da je samo učešće i prisustvo već dovoljno uzbudljivo za jednog debitanta.

Zadovoljan sam kako je proteklo predstavljanje filma, iako nismo dobili dodatna sredstva za postprodukciju. Svejedno, smatram da smo ostavili odličan utisak, dobivši vrlo pozitivne komentare na isečke iz filma koje smo prikazali. Prvi kontakt sa javnošću je nadasve dobar i ohrabrujući za dalji put.

Prisustvovali ste na festivalu i kao deo autorske ekipe filma „Južni vetar 2 – Ubrzanje“, koji je imao svetsku premijeru. S obzirom da ste na projektu radili kao kasting direktor, šta Vam je bio najveći izazov, u odnosu na seriju „Južni vetar“, budući da je ovaj filmski nastavak likovno otišao korak unapred?

Tako je, pored toga što je film nastavio sagu koja je postavila visoke standarde, takođe je otišao korak dalje na nivou likovnosti i kvaliteta produkcije. Trebalo je unaprediti sve elemente, što je, u mom slučaju, kreiranje glumačke podele. Najveći izazov bio je taj što je većina novih likova bugarske nacionalnosti, pa te uloge nisam mogao da rešavam instiktivno. Da pojasnim, tokom čitanja scenarija po prvi put, često imam prvi impuls ili ideju koji bi glumac bio idealan za podelu. Na primer, za najveću novu ulogu srpske nacionalnosti, boksera Mureta, instiktivno sam video Nenada Herakovića u podeli. Posle probnih snimanja sa nekoliko sjajnih glumaca, Hera je, na kraju, dobio ulogu, što mi je bilo posebno zadovoljstvo. Nije uvek prvi impuls idealan, ali često se pokaže kao ispravan.

U slučaju glumačke podele bugarskih likova, nisam mogao da se oslonim na taj instinkt, već sam morao da upoznam glumačke talente iz Bugarske, kojih zaista ima na pretek. Mislim da smo, na kraju, napravili izuzetan posao, angažujući fantastične glumce iz Bugarske, koji donose značajno osveženje srpskoj kinematografiji.

Kako vidite poziciju kasting direktora u domaćoj produkciji i šta Vam na profesionalnom planu, kao reditelju, ta iskustva donose?

Moram da napomenem da sam kao kasting direktor radio i na brojnim internacionalnim projektima snimanim u Srbiji i regionu. Poređenje tih iskustava je dijametralno suprotno. Stranci veoma poštuju poziciju kasting direktora, kao jednog od najvažnijih članova autorske ekipe, dok u Srbiji ta funkcija na filmu nije postojala do pre 10 ili 15 godina. Kod stranaca dobijate maksimalno poštovanje, iako ste uglavnom drugi ili treći kasting direktor (najčešće uz američke i engleske kolege), dok kod nas i dalje imate slučajeve da vas zovu na projekat, a onda kažu kako uopšte nisu planirali trošak za kasting kad su sastavljali budžet filma. Ja se zaista trudim da podignem to na neki viši nivo, koji smatram da ta profesija i zaslužuje. Na primer, mislim da je potpisivanje kasting direktora na najavnim špicama „Južnog vetra“ prvi slučaj takvog priznanja profesije kastinga u istoriji srpske kinematografije.

Kao reditelju mi je, naravno, veoma značajno iskustvo dugogodišnje saradnje sa glumcima kroz procese kastinga, putem upoznavanja njihovih karaktera, vrlina i mana, prednosti i slabosti, učenja kako ih opustiti ili naterati da se uozbilje, a naročito kako im dati pravu indikaciju u pravom trenutku.

Jednom prilikom ste izjavili: Dok ne snimim svoj film i dok me to ne ustoliči ili sahrani kasting će pretežno biti moja profesija. Sada ste, eto, na korak do toga, budući da je „Trag divljači“ u postprodukciji. Kakav je bio put Vašeg dugometražnog debija do ove finalne faze?

Sad, kad sam na korak od debija, nadam se da nikad više neću morati da se bavim kastingom, jer mi se, iskreno, odavno smučilo da to radim (smeh).

Put do filma je bio težak i trnovit, kao što je manje-više put svakog reditelja. „Trag divljači“ će izaći 2022. godine, što će biti punih deset godina otkako sam 2012. godine počeo da osmišljavam koncept priče, formiram ideju i pišem scenario. U međuvremenu sam prošao kroz razne faze, od prepravljanja scenarija, preko konkurisanja na razne fondove, potrage za produkcijskom kućom, do kontaktiranja glumaca i autorske ekipe. Imao sam i periode potpune malodušnosti u kojima sam maltene odustajao od čitavog projekta. Interesovanje mog dragog prijatelja i kolege Miloša Avramovića da se, kao producent, uključi u projekat i preuzme vođenje projekta sa svojom produkcijskom kućom „Režim“ povratilo me je iz očaja. Zajedno smo dobili sredstva na konkursu Filmskog centra Srbije 2017. godine i stvari su krenule nabolje. I dalje je bilo teško, ali ipak lakše uz podršku i veru dragih prijatelja i saradnika. Takođe, neprocenjiv podstrek sam imao od strane Bojane Andrić, direktora fotografije, koja je bila uz mene od samog početka, tokom svih ovih godina.

Ediciju „Divlji vetar“ čini nekoliko romana koji prate sagu porodice Jotić iz Istočne Srbije, od kraja 19. pa sve do 80-tih godina 20. veka. Koje su dodirne tačke scenarija na kom ste radili sa Đorđem Milosavljevićem i Dimitrijem Vojnovim sa pričom koju je oblikovao Vaš otac, Živojin Pavlović? I šta je nova građa „Traga divljači“?

Saga „Divlji vetar“ jeste fantastična osnova na kojoj sam gradio priču „Traga divljači“. Scenario se oslanja na nekoliko romana iz edicije „Divlji vetar“, počev od romana „Lapot“ čija se radnja dešava krajem 19. veka, preko nekoliko drugih dela koja porodicu Jotić i njihove sunarodnike opisuje u 70-im i 80-im godinama 20. veka – „Trag divljači“, „Vašar na Svetog Aranđela“, „Zid smrti“ i „Lov na tigrove“. Ipak, scenario filma se odmakao od književnih dela, što je prirodna stvar, jer se radi o dva različita medija. Iz Živojinovih dela sam preuzeo likove, njihove biografije, međusobne odnose, kao i mesta rođenja, odnosno porekla. Takođe, oslanjao sam se na društvene i političke okvire iz romana. Ali, zarad žanra filma i neophodnog uzbuđenja za gledaoce, počeo sam da dodajem trilerske zaplete i da produbljujem, odnosno pojačavam dramske situacije između postojećih likova. U procesu su neki od junaka dobili nove, drugačije osobine, a koscenaristi su osmišljavali i nove karaktere, kojih nema u Živojinovim romanima, tako da je sve zajedno dobilo strukturu povišenog žanra (elevated genre).

Budući da je radnja smeštena u izmišljeni grad Vranovac, da li je u filmu „Trag divljači“ ostala umetnička odluka da izbegnete i druge toponime ili postoje jasne reference na istorijski trenutak, tačnije 1979. godinu?

Vranovac je grad iz Žikinih romana iz „Divljeg vetra“. On je čak napravio geografsku mapu (koja je objavljena u nekim romanima), na kojoj je ucrtao Vranovac između postojećih gradova istočne Srbije (Zaječara i Knjaževca). Takođe, na toj mapi ubeležio je i druge izmišljene toponime, kao što su jezero Zmijanac, pećina Babji Vis na planini Goleš, sela Siokovo i Zlodol, itd. Neki od tih toponima ostali su prisutni u filmu „Trag divljači“.

No, na početku filma se prikazuje i Beograd iz tog vremena, sa baštom kafane Šumatovac, te zgradama Radio Beograda i Politike. U filmu postoje jasno definisane reference na vreme kad se radnja odvija – putem spominjanja Titove posete Kubi na Samitu nesvrstanih 1979. i njegovog, tada već primetno, oslabljenog zdravstvenog stanja, te referisanje na studentske proteste 1968. kroz čije značenje su definisana dvojica glavnih junaka. Zatim priča o prvom (i jedinom) jugoslovenskom serijskom ubici Metodu Trobecu iz Slovenije, uhapšenom 1978, te spominjanje čuvene policijske potere za Beogradskim Fantomom na Slaviji naredne godine. Tim putem sam mogao i da odam omaž mom kolegi sa klase Jovanu Todoroviću, reditelju filma „Beogradski fantom“, i oslonim se na informisanost publike stečenu zahvaljujući njegovom delu.

Protagonista filma „Trag divljači“ se, pretpostavljam, simbolično zove Jugoslav. Da li možete da nam otkrijete još neke simboličke ravni Vašeg ostvarenja koje iščekujemo?

Odlično pretpostavljate. Protagonista romana „Vašar na Svetog Aranđela“ je novinar beogradskog nedeljnika Panorama, čiji zadatak je da otputuje u Vranovac i napiše tekst o samoubistvu gimnazijskog profesora, počinjenom usled neuzvraćene ljubavi jedne od svojih učenica. Ime novinara u romanu je Nenad Bucalo.

Nakon što je jedan moj blizak prijatelj i kolega pročitao prvi tritment filma, u kome se glavni junak zvao isto kao i u romanu, savetovao me je da promenim ime protagoniste, da se ne bi zvao isto kao ja.

Poslušao sam ga i nakon dugog dumbanja preimenovao sam Nenada u Jugoslava Bucala. Razlog za taj izbor bio je, pre svega, u tome što su meni lično prelepa imena Jugoslav i Jugoslava, a u naredne 2-3 decenije im preti potpuno izumiranje iz grupe lokalnih imena.

No, naravno, daleko bitniji razlog je simboličkog karaktera. Činilo mi se savršenim da ambicioznog istraživačkog novinara, bivšeg šezdesetosmaša, naivnog i dečački nevinog idealistu, istinskog vernika u komunističke postulate i pravičnost države, u Tita i partiju, u ideje bratstva i jedinstva, kao i svrsishodnost službe Državne bezbednosti (UDBA), nazovem upravo imenom države o čijoj propasti je tema ovog filma.

Jugoslavljevo ime simbolizuje veliku većinu stanovnika istoimene države koji su slepo, bezrezervno i posvećeno verovali u njene ideale, ideje i zakone, sve dok se ta njihova vera nije raspršila kao da nikad nije ni postojala.

Poput njih, Jugoslav tokom filma postaje svestan sopstvene samoobmane i zaslepljenosti, koja kulminira na samom kraju, kada mu jedan od glavnih antagonista Miloje (Dragan Bjelogrlić) preporučuje da promeni ime.

U film ste uveli motiv lapota, kao skoro zaboravljenog običaja iz istočne Srbije. Ali, da li se lapot u „Tragu divljači“ odnosi samo na sam obred u kom sin ubija onemoćalog oca onda kada više ne može da doprinosi zajednici? Prema običaju, snaja je ta koja treba da zamesi pogaču koja pravda repliku koju saznajemo iz etnografske literature – Ne ubijam te ja nego ovaj hleb. Ko je, na širem planu Vašeg filma, zamesio tu pogaču, a ko drži malj?

Cenim što ste se ozbiljno pozabavili istraživanjem tema za ovaj intervju. Napomenuo bih da lapot ne možemo nazvati zaboravljenim običajem, zato što ne postoji nijedan relevantan (pisani) istorijski dokaz da se ritual lapota ikada zaista odigrao. Postoje samo narodna predanja ili mitovi. U našim naučnim krugovima, sukobljavaju se dva mišljenja – onih koji veruju u istinitost narodnog predanja i onih koji smatraju da je mit o lapotu zapravo bio samo poučna priča (ili pesma) iz naroda sa naravoučenijem o vrednovanju ljudskih života i porodičnih vrednosti. Moram priznati da mi nije poznat motiv da je snaja ta koja mesi pogaču, ali mislim da je upravo to dokaz o različitosti među mitovima na osnovu toga iz kog kraja, okruga ili zaseoka potiču.

No, da se vratimo pitanjima. Opet dobro pretpostavljate, obred ritualnog oceubistva u „Tragu divljači“ ima više, simboličko značenje, koje je opet vezano za istoriju propasti Jugoslavije, odnosno za uklanjanje staromodnih, prevaziđenih državnih struktura od strane nekih novih elemenata, za koje se samo ispostavilo da su daleko gori, mnogo brutalniji i nemilosrdniji od svojih prethodnika.

Šta želite „Tragom divljači“ da donesete domaćoj kinematografiji?

Nadam se da će film doneti osveženje među trenutno popularnim temama, koje se mogu razvrstati na moderne (policija, kriminal, tužilaštvo) i istorijske sa početka prošlog veka (kraljevske porodice, istorijske ličnosti i državna ustrojstva pre i posle Prvog svetskog rata).

„Trag divljači“ se bavi društvom i sistemom za vreme komunističke Jugoslavije. Dakle, vremenom koje većina ljudi kako u Srbiji tako i u bivšim republikama, želi da zaboravi kao da se nije desilo ili, još bolje i ako je moguće, da opovrgne da je ikada postojalo. To, naravno, nije moguće, zato što je u pitanju neizbrisiv i važan deo naše istorije i našeg nacionalnog bića.

Nasuprot njima, postoje ljudi koje nazivaju jugonostalgičarima, koji pak preterano i nesuvislo favorizuju to vreme blagostanja, najčešće banalnim, prizemnim sećanjima na vrednost „crvenog pasoša“, šopinga farmerki u Trstu, uspeha sportista, itd.

Ideja je da, kroz film, gledaoci (pogotovo mlađe populacije) steknu bolju sliku i uvid o tom vremenu, za koje verujem da može da im deluje izuzetno uzbudljivo i živopisno. Poenta je da taj istorijski period nije moguće relativizovati, jer ni tada kao ni danas, ništa nije bilo crno-belo.

Film se bavi pozitivnim i negativnim stranama vremena koje opisuje, prikazujući raznolikost kroz slobodu oblačenja, raskošne, živopisne kostime, neopterećenost političkom korektnošću, borbom za slobodu govora uprkos represivnom režimu, ali, sa druge strane, prikazuje i represiju istog tog režima, mešetarstvo, političke intrige i spletke, zločine i surovost.

Kakav je Vaš odnos prema tome što mladim filmskim stvaraocima nakon završenog fakulteta, gde uz dosta entuzijazma ostvaruju relativno „lako“ svoje prve projekte, realnost ubrzo saseče krila i koji savet imate za nas?

Prošao sam kroz isto sasecanje krila nakon fakulteta. Najvažniji savet koji pamtim, sa prvog predavanja kod profesora dramaturgije Nebojše Pajkića, odmah nakon upisa, glasio je: „Okej, sad kad ste se upisali, imate opravdanje svojim roditeljima za naredne četiri godine. Ali, šta ćete posle?“

Nisam tada razumeo suštinu njegovog komentara/pitanja, misleći da je naprosto bezgranično ciničan. Godinama kasnije, shvatio sam da je bio u pravu, kad me je surova realnost opaučila kao maljem po glavi.

Nadam se da je situacija danas ipak bolja nego li pre dvadesetak godina. Verujem da postoji nada za mlade autore koji danas izađu sa studija, da neće morati poput mene i mojih vršnjaka da giljaju po 10-15 godina na poslovima koji ih suštinski ne zanimaju, niti ispunjavaju. Voleo bih da nisam proveo prethodnih 12 godina u profesiji kasting direktora. Ali, opet, ako već morate da prođete tako nekim težim putem, odaberite nešto što vam najviše odgovara. Ja sam uvek voleo glumce i rad sa njima, pa sam se tu pronašao. Radio sam pre toga i na različitim televizijama u raznim programima, i na dokumentarnim formama (koje me tek ne zanimaju), i kao pomoćnik režije, dok se nisam na kraju skrasio u kastingu.

Za kraj, savet mladim autorima je – ne gubite nadu, niti veru u sebe i svoju vrednost, kao ni veru u kvalitet projekta koji želite da stvorite. Čak i kada deluje najteže i bezizlazno, važno je naći volju i snagu da se nastavi dalje, da se uvek radi na svom, ličnom unapređenju i da se nikada, ama baš nikada, ne odustaje.

 

NASLOVNA FOTOGRAFIJA: Emilija Stanišić

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, kao ni NFC Filmarta. Filmski centar Srbije i NFC Filmart se odriču odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.