Nedavno promovisan temat „Žene naše kinematografije 1“ nudi deo odgovora na pitanje ko su rediteljke i scenaristkinje u istoriji jugoslovenskog filma, a da njihovo ime nije Soja Jovanović. Temat je nastao uz podršku programa „LOKOMOTIVA – lokalna omladinska inicijativa“ koji realizuju udruženja „HMM…“ i „BalkanIDEA Novi Sad“, dok iza realizacije temata stoji upravo magazin Iz Off-a sa sedištem u Novom Sadu. Upravo tom prilikom, za Filmoskopiju je govorila glavna urednica onlajn magazina Iz Off-a Mina Petrić, inače studentkinja IV godine dramaturgije na Akamediji umetnosti u Novom Sadu.
Za Filmoskopiju, Petrić je govorila o funkcionisanju magazina koji vodi, o položaju žena u savremenoj kinematografiji, samom tematu ali i o centralizaciji umetnosti te direktnim posledicama kada su u pitanju mladi umetnici van institucija i Beograda.
Onlajn magazin Iz Off-a bavi se filmom, pozorištem, ali i lokalnim umetnicima iz Novog Sada, gde je i sedište samog magazina. Na poziciji si glavne urednice, da li bi mogla da nam predstaviš autorke i autore vaše redakcije, kao i ideju samog magazina te način vašeg delovanja?
Iz Off-a je specifičan po tome što ga ne čine kritičari/ke ni teoretičari/ke, već ljudi koji nastoje da se bave filmskom i pozorišnom umetnošću. Za nas teorija i praksa nisu (niti mislimo da ikada treba da budu) razdvojeni i poželeli smo da napravimo prostor u kom možemo da postavljamo pitanja, učimo, istražujemo i zabavljamo jedni druge. To je Iz Off-a. Mi smo mladi filmski/pozorišni radnici/e, koji što zbog mladosti, što zbog centralizacije kulture ili drugih faktora obitavaju na margini profesionalnog života – u off-u. Na poziciji glavne urednice sam se zatekla, jer, neko je morao da radi i taj posao. Najnovijom promenom strukture, odlučili smo da svaka rubrika dobije svoju urednicu, pa tako dramaturškinja Marija Pejin (koja se kako kaže „bori za pravo na umetnost koja se ne isplati“) uređuje rubriku off-grid (vaninstitucionalne trupe, feministička analiza, Novi Sad), master dramaturškinja Divna Stojanov (bavi se pozorišnom teorijom, veruje u fame i hronopije uređuje offstage (pozorišna kritika i analiza), a ja, studentkinja dramaturgije (danju pišem sitkom po radnom zadatku, noću dramu radi balansa) uređujem off-screen (filmska i TV kritika i analiza) i koordiniram rad svih članova. Naš organizator Miloš Milošević prvi je došao na ideju da se u okviru organizacije OFF Novi Sad pokrene i onlajn magazin. Zoran Otrupčak stalni je dizajner magazina, a autorke i autori su: Verica Arsić, filološkinja, vrednica („feministkinja, komunistkinja, mačkarka“), Andrija Rašović, filmski reditelj (ubrali smo ga na crnogorskom primorju, odlično uspeva u internet-ravnici), Katarina Blažić, studentkinja scenske arhitekture (naša najmlađa članica), Ivana Antić, master primenjene muzike (i šegrtkinja fizičkog teatra), Nikola Đonović, student dramaturgije (između žanrovskog filma i puta na Havaje izabrao bi prvo) i Mina Milošević, studentkinja dramaturgije (feministkinja, levičarka, „uvek na strani gledalaca sa poslednje galerije“). Vaninstitucionalnost nam pruža veliku slobodu da promišljamo, ne podrazumevamo autoritete, ne podilazimo modi i bavimo se temama koje su nama važne. Pišemo s radošću.
Magazin Iz Off-a stvara pod okriljem organizacije OFF Novi Sad. OFF je nevladina i neprofitna organizacija koja nastoji da „afirmiše upravo autorsku, angažovanu, aktuelnu i alternativnu umetnost“. Pored toga, na sajtu organizacije navedeno je da sami stvarate ono što želite da vidite. Kakve su prepreke u ovakvim nastojanjima i kome prvenstveno želite da se obratite kada su u pitanju publika i čitaoci?
OFF se u prvom redu bavi distribucijom. Mnogo je filmova koje Novosađani nisu imali priliku da vide u bioskopima, a koji su pokrenuli diskusiju u regionu. Zato se OFF potrudio da u Novi Sad dovede naslove kao što su: „Muškarci ne plaču“, „Moj jutarnji smeh“, „Srbenka“, „Teret“, „Okupirani bioskop“, „Ivan“, „Ne gledaj mi u pijat“, „Druga strana svega“… U ovom gradu stasavaju generacije mladih filmskih i pozorišnih radnica i radnika još od 1974. kada je otvorena Akademija umetnosti. Mi moramo biti u stalnoj komunikaciji sa savremenim regionalnim stvaralaštvom, a kako se ta briga ne može prepustiti bioskopima niti Kulturnom centru Novog Sada, OFF je odlučio da je preuzme na sebe. Međutim, OFF-ovu publiku ne čine samo studenti, a promenu i osveženje koje je doneo Novom Sadu primetila sam tek znatno nakon što je krenuo sa radom. Jer, osim što pušta filmove, OFF organizuje i razgovore nakon filma, koji su, mislim, podjednako važni. Na to se naslanja i rad magazina Iz Off-a, koji, nastoji da pozove čitateljku/čitaoca na promišljanje. Želimo da naša publika bude podjednako iz struke i van nje, odnosno, da tekstovi svima budu razumljivi i zanimljivi. Zbog toga se držimo dalje od ofucanih fraza, višesložnih stručnih reči i uživanja u sopstvenoj erudiciji, već se trudimo da pišemo jednostavno i prijemčivo.
U okviru magazina objavili ste izvanredan temat „Žene u našoj kinematografiji“ koji predstavlja, do sad skoro potpuno nepoznata imena žena koja su delovale u okviru filmske i pozorišne umetnosti, ali i šire. Publikacija je nastala upravo iz saznanja da, osim Soje Jovanović, skoro ni jedna druga filmska radnica nije ostala upamćena u mejnstrim izvorima, iako su mnoge bile ne samo aktivne umetnice već i veoma značajna imena u vremenu njihovog delovanja. Razlozi su nam jasni, te bih voleo da čujem, na koje sve načine možemo tu činjenicu da promenimo i doprinesemo, ne samo u traganju za filmskim radnicama koje su stvarale u prošlim vremenima već i autorkama koje danas stvaraju i postižu izvanredne rezultate?
„Žene naše kinematografije“ upravo su pokušaj, koliko da se odužimo prethodnicama, toliko i da pomognemo savremenim filmskim autorkama. Fakulteti nas ne uče imenima kojima je temat posvećen, kao da ona nisu važna, i deluje kao da je istorija filma na ovim prostorima, skoro isključivo muška. U prvom broju ovog temata bavile smo se (Marija Pejin, Divna Stojanov, Mina Milošević, Verica Arsić i ja) samo rediteljkama i scenaristkinjama, zato što nas je zanimalo pitanje autorstva, odnosno, ko je taj koji ima moć da stvara. To je političko pitanje, koliko i umetničko. Mi i dalje živimo mit o (muškom) autoru kao geniju (i jedinom koji ima pravo na genijalnost), dok je žena kroz istoriju jugoslovenskog filma, pa i sad, često samo telo u kadru. Važno je tu poziciju preispitati, jer se stvaralaštvo neminovno nastavlja na autorkino gledalačko iskustvo. Upravo to je, na primer, Loru Malvi 1973. godine nateralo da u potpunosti odbaci narativni film. Malvi je prepoznala da je slika žene na filmu oblikovana (fetišistički) od strane muškog autora, za potrebe muške publike. Naravno, kasnije i ona postavlja pitanje – a šta je sa ženama u publici, kao što se i mi pitamo – a šta je sa autorkama? Odbacivanje narativnog filma nikako nije rešenje. Za nas, rešenje je upravo preispitivanje pozicije sa koje se filmska priča pripoveda. Nije isto da li ženski lik oblikuje autorka svojim iskustvom, ili ga autor tek tumači. Sa muškim likovima je drugačije, jer šta radi (skoro) cela istorija svetske književnosti nego nam pruža lepezu muških likova koje su pisali muškarci? Savremenim autorkama saznanje o tome da ne počinju od nule, već da su njihove, naše, prethodnice već izborile za drugačiji pogled, može da pruži usmerenje, a u najmanju ruku ohrabrenje. Za sve koji misle da je ta bitka već dobijena: „Žene ne mogu da se bave umetničkim stvaranjem, jer su one predodređene da stvaraju život“, to je misao jednog profesora, koja je izrečena prošle godine pred punim auditorijumom. Sve dok ovakve informacije dolaze do studenata, a pogotovo studentkinja, umesto fakultetskog programa u koji su uvrštene Vera Crvenčanin, Zora Dirnbah i mnoge druge, imamo još puno da radimo… Sa pozicije vaninstitucionalnosti, doduše, mi možemo samo da skrećemo pažnju i upozoravamo, a institucije su te koje moraju da prepoznaju ovu nepravdu.
Nedavno sam se našla u razgovoru sa svojim profesorom (koji nije profesor iz prethodne priče, već dobar profa) koji se začudio kako su žene to danas na filmu marginalizovane, kad ih je u konkursnim komisijama više od muškaraca. Otvorila sam zatim nekoliko poslednjih odluka o finansiranju projekata dugometražnog filma pri Filmskom centru Srbije i izračunala odnos žena i muškaraca. Naravno, da bismo ove brojke smatrali merodavnim, morali bismo uzeti u obzir mnogo veći uzorak, kao i druge parametre, ali verujem da se ne bi dobio drugačiji rezultat. Da li su žene obeshrabrene da rade, da li misle da im ne pripada pozicija reditelja koja podrazumeva strogost i autoritet (a ne mora biti takva, kako nas uči Vera Belogrlić!)? Da li nemaju prilike da rade na filmovima sa velikim budžetima pa beže u autorski film? Da li ih produkcijske kuće zaobilaze?… Milion je pitanja.
Da li postoji još neko ime koje nije ušlo u prvo izdanje publikacije, a koje je svakako vredno pomena a da je ostalo izvan radara, takoreći, u potpunosti van istorije?
Svakako da postoji. Tim ćemo se imenima baviti u budućim istraživanjima, jer planiramo da izdamo još nekoliko brojeva temata „Žene naše kinematografije“. Pored rediteljki i scenaristkinja, pisaćemo tom prilikom i o drugim filmskim radnicama. Ali, pre svega, osećamo da nismo ni blizu iscrpele rad autorki koje su tema prvog broja, a to su Vera Crvenčanin, Vera Belogrlić, Zora Dirnbah, Oja Kodar i Suada Kapić. Stoga, nastojimo da dođemo i do drugih njihovih radova, koje bismo analizirale i bar na taj način ih učinile dostupnijim zainteresovanoj publici.
Na koji način ste vršili izbor samih biografija kada je u pitanju prvo izdanje temata? Kojom metodologijom istraživanja ste se služili i s kim ste sve sarađivali tokom pripreme ovog izdanja?
Autorke o kojima želimo da pišemo odabrale smo spram ličnih afiniteta. Iz različitih izvora, svaka je čula za poneko ime. Naravno, pet autorki koje su ušle u temat ne čine konačan spisak koji smo tom prilikom napravile, ali nastojale smo da taj spisak proširimo. Prvi instinkt, a to beše još pre nego što smo znale da ćemo izdati temat, bio nam je da pretražimo internet i COBISS-ovu bazu kako bismo došle do literature koja bi dala pregled ženskog filmskog stvaralaštva, ili bar popis značajnih imena, a kako bismo svoj spisak autorki proširile. Ćorak. Zatim smo danima obilazile biblioteke i prevrtale sve knjige o JU filmu, kao i indekse autora. Ponegde bi bila pomenuta Soja Jovanović… Obratile smo se poznanicima/ama iz sveta filma, profesorima i profesorkama, ali i institucijama. Veliku zahvalnost dugujemo biblioteci Jugoslovenske kinoteke i Ivanu Stamenkoviću koji nam je poslao pisanu građu o naših pet odabranih autorki. I ona je štura, naravno, ali je početak. Trudile smo se da dođemo i do radova odabranih autorki, nešto smo uspele da pronađemo, a nešto ne. To su svakako i dalji koraci našeg rada – kontaktirati institucije i biti istrajna u nastojanjima da se željeni materijal pogleda. U tom nas je smislu dosta ograničila i epidemija koronavirusa, jer nam je smanjila pokretljivost, a mnoge institucije bile su i zatvorene za javnost.
U samoj publikaciji pomenuto je da je do nekih radova bilo veoma teško doći. Na promociji temata bilo je reči i o potencijalnom pravljenju arhiva radova (TV emisija, drama i filmova) pomenutih autorki. Šta je sve potrebno uraditi da bi tako nešto bilo moguće realizovati i koja vrsta podrške vam je u tom poduhvatu potrebna?
Ideja o arhivi radova došla je iz publike. Mi, kao autorke mladog magazina koji je i dalje u procesu formiranja, pritom vaninstitucionalnog, nismo ni pomislile da bismo takvu inicijativu mogle da preuzmemo na sebe. Ali ideja je fenomenalna i vrlo inspirativna. Pitanje arhive dodatno dobija na težini kada se setim anegdote o kojoj sam pisala u tematu „Žene naše kinematografije“. Naime, Vera Belogrlić režirala je 34 epizode po 45 minuta emisije „Na slovo, na slovo“ za TV Beograd. Televizija je te emisije marljivo izgubila i tek su Verine arhivatorske sposobnosti sačuvale u kredencu njene kuće sva scenarija, muziku i mizanscenska rešenja „Slova“. To joj je omogućilo da trinaest emisija „Slova“ snimi ponovo, u koloru. Danas je Verina zaostavština sigurna pod budnim okom Bojane Andrić. Ali arhiva koja bi objedinila i čuvala radove jugoslovenskih autorki bi svakako postala važna institucija za sve filmske radnice i radnike i veliki proboj na polju jednakosti u ovoj industriji. Šta je sve potrebno učiniti da se to ostvari, ostaje da istražimo.
Iako je svaka priča i biografija u publikaciji zanimljiva na svoj način, posebno mi je zanimljiva i skoro apsurdno neverovatna priča Vere Crvenčanin Kulenović koja je kazala, kako je tek posle smrti svog supruga i književnika Skendera Kulenovića shvatila da je čak ni on nije smatrao sebi ravnoj. Da li ovakva vrsta neuvažavanja postoji i danas među autorima i autorkama ili se pak diskriminacija danas odvija pod drugim maskama?
Kad god pomislim da je diskriminacija danas perfidnija setim se profesora kog sam citirala ranije. Ali, diskriminacija danas jeste promenila lice. Pre svega, skoro sve autorke o kojima smo pisale su u filmski/televizijski svet ušle tako što su se bavile glumom. Zanimljivo je i nije slučajno da je jedino „glumica“ rodno senzitivna reč koja se nesmetano koristi u filmskoj branši, dok se mnogi mršte na „škinje“. Drugo, televizija je bila veoma mlada kada su joj se priključile Vera Crvenčanin i Vera Belogrlić (iako je i tada postojao otpor prema rediteljkama, pa makar televizijskim). Mi danas imamo slobodu da se obrazujemo u svim granama filmske umetnosti i prividnu slobodu da radimo u svim oblastima filmske/televizijske industrije. Ali radimo u društvu u kom je najgledaniji film savremene domaće produkcije neosporno mizogin. Možda grešim, ali ne znam da je to neko u analizama pomenuo ili preispitao, čak ni autorke vašeg magazina nisu. Mi danas imamo slobodu da radimo (a i to je pitanje privilegije), ali eto na sajtu Filmskog centra Srbije stoji lista gledanosti domaćih filmova u bioskopima 2010-2019. Koliko je tih filmova režirala žena?
Opšte je poznato da mladi umetnici koji se školuju van Beograda, zbog sveukupne centralizacije, mnogo teže dobijaju prilike za nove projekte, poznanstva i poslove, o čemu si i sama govorila u razgovoru za Omladinski radio. Šta možemo da uradimo kako bismo to počeli da menjamo?
Postoje dve vrste rešenja. Jedno je da se institucije osveste da je ovo problem, kao i da ljudi koji podstiču nepotizam, guraju svoje štićenike i uživaju u tome da prave „zvezde“ odjednom obole od savesti, što je malo verovatno. Deluje kao da se sve svodi na individualni trud i istrajnost autora odnosno autorke da se izbori da odškrine makar neka vrata. Priča o tome da se kvalitet prepoznaje, davno je postala prežvakana. Ko ga prepoznaje? Prepoznaje onaj kome odgovara, onoga koji mu odgovara. Međutim, čini mi se da je rešenje upravo u umrežavanju i solidarnosti. Zato Iz Off-a i postoji. Ako su nam institucije zatvorene, mi smo odlučni da radimo uprkos tome. Umrežavanje, upoznavanje, razmena znanja i ideja prave kritičnu masu, koja dalje može da pomera granice koje su pred nas postavljene. Sami ne možemo mnogo. U tom smislu, bilo bi divno da postoji komunikacija i živa razmena između dva državna fakulteta, a to su Akademija i Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, ili bar između studenata/kinja ovih fakulteta. To je prvi korak, a drugi je uspostaviti ovu vrstu komunikacije regionalno.
Tvoj rad okrenut je kako prema filmu, tako i prema pozorištu. Poslednjih godina, u okviru pozorišnih okruglih stolova često možemo čuti kako pozorišni radnici u institucijama govore da mladi moraju da se okrenu od institucija te svoje delovanje usmere na nezavisnu scenu, a čini mi se da je slično u svim granama umetnosti. Iako je u inostranstvu ovakav model skoro u potpunosti ostvaren, kod nas je, međutim, nemoguće ne primetiti da celokupan sistem nezavisnu produkciju i dalje posmatra kao Skender Kulenović svoju suprugu Veru Crnčević Kulenović – neozbiljno i svakako ne „sebi ravno“. Šta je sve potrebno promeniti da bi nezavisna scena mogla pokaže pun potencijal?
Pozorišnim institucijama bi to najviše odgovaralo – idite vi mladi igrajte se u dvorištu, a mi da radimo svoje. Onda kad nekog pak puste kraj sebe obavezno ga proglase „glasom generacije“, što automatski ućutka ostatak glasova, jer – pobogu, dosta vam je što smo jednog pustili da govori. Problemi su mnogostruki i sigurno sežu i izvan mog znanja. Nezavisna scena nažalost podrazumeva i gomilu vampirskih organizacija koje kulturu koriste kao paravan za krađu novca. Mi imamo bar dve takve u Novom Sadu. Sa druge strane, tu su i pozorišne trupe poput Tri groša, koje istrajavaju i žive od konkursa do konkursa što je veoma neizvesno i nezahvalno za rad. „Nezavisno“ često znači i slabo ili nikako plaćeno. Trenutno učestvujem u jednom nezavisnom pozorišnom projektu zajedno sa dvoje glumaca, od kog niko od nas neće videti ni cvonjka, ali ja imam taj luksuz da volontiram jer nisam egzistencijalno ugrožena. Apsurdno je reći da je rad na nezavisnoj sceni stvar privilegije, ali onome ko novac ne mora da čeka, zaista jeste. Ne znam dovoljno da bih umela da izmaštam rešenje za izjednačavanje nezavisne scene sa institucionalnom. OFF takođe pokušava da pokrene nezavisnu produkciju i nadam se da ćemo uz dosta rada, ulaganja i energije, uspeti u budućnosti da postignemo kontinuitet rada, tako da OFF postane mesto susreta mladih i prva njihova šansa da se otisnu u profesionalni život.
Da li bi htela da nam predstaviš neke od novosadskih i mladih autora koji su ostali „izvan radara“ a svakako zaslužuju da njihova dela budu primećena?
Vrlo rado. Pripadam sedmoj generaciji dramaturga na Akademiji umetnosti (upisuje se bijenalno) i ne znam mnoge kolege koji su istrajali u struci. „Dela“ u našem slučaju uglavnom se svode na neigrane drame i nesnimljene scenarije koji čame po arhivi, koliko god kvalitetni bili. Ipak, Marija Pejin, ima izdatu dramu (Studentski kulturni centar, 2019, Kragujevac) „Pesnik, apaš i profet“ koja je sjajna, kao i njena monodrama „Kugin vilajet“, koja se sada igra u Kragujevcu. Divna Stojanov je stalna saradnica časopisa Scena, Teleport teatar igra njenu dramu „O Srđanu“, a nedavno je dobila i nagradu na ATAK-ovom konkursu za dramu „Koje nacionalnosti je istina“. Moja monodrama „Betmen nema granice“ igrana je na Festivalu monodrame za decu, a uskoro će mi drama „Pad Avale“ (dramatizacija po motivima romana Biljane Jovanović) izaći u zborniku radova Festivala studentskog pozorišta. Moj klasić Nikola Đonović, odličan je scenarista, kao i drugi klasić Uroš Čupić, koji je sklon i dramskom pisanju. Nas troje, zajedno sa starijim kolegom Goranom Sadžakom, trenutno radimo u writers’ room-u na seriji. Drame svih navedenih autora imale su svoja javna čitanja na Sterijinom pozorju i to je odlična praksa, jer je skoro jedini način da se za te drame čuje, ali i odlično oslikava stanje stvari, a to je da institucije jednostavno nisu zainteresovane da ih čuju. Jer da jesu, predstavnici institucija, na čelu sa SNP-om na čijoj sceni su se javna čitanja dešavala, bili bi prisutni u publici. Iz prethodnih generacija znam da se Jelena Anđelovska bavi poezijom i aktivizmom, Vanja Nikolić ima dve knjige koje je izdao Arete, a Aleksandra Mrđen trenutno radi kao dramaturškinja na projektu Kulturanove. Sigurna sam da ima još ljudi čija bi se imena mogla naći na ovom spisku i žao mi je što ih je moja neinformisanost izostavila.
Pored ostalog rada, baviš se i teorijskim radom, između ostalog, pisala si kritike i za portal Kulturkokoška. Čini mi se da postoji čvrsto mišljenje da se autori ili bave teorijom i kritikom ili stvaraju. Međutim, postoji neviđeno mnogo primera koji dokazuju upravo suprotno. Koje je tvoje mišljenje o takvim uverenjima i šta sve autor dobija, kada se pored umetničke prakse posveti i teorijskom izučavanju?
Mislim da autori i autorke koje stvaraju umetnost moraju teorijski da se obrazuju kako bi razumeli svoju umetnost, izbegli diletantizam i poluinformisanost koja kod nas služi kao dovoljan osnov za čvrsto ubeđenje. Svaka se nedoslednost, ispraznost i besmislica lako proguta uz „to je umetnost“, zato što na mnogim mestima u struci, kao i u amaterskim trupama znanje nije parametar vrednosti. Umetničarenje je, za mene, najveći neprijatelj umetnosti. Što se kritike tiče, pisala sam je i za Sterijino i za Infant, ali i sama sebi postavljam isto pitanje. Naša je pozorišna bara veoma mala, i napisati iskrenu kritiku o predstavi koja se igra pri instituciji može zauvek zatvoriti vrata te institucije kritičaru/ki. Mislim da je važno da o pozorišnom delu postoji dijalog, ali ne želim da se u tom razvrstavanju nađem među kritičarkama. Nažalost, mislim da se mnogi mladi ljudi iz struke slažu sa mnom, pa se dešava da neke nezavisne ili manje vidljive pozorišne projekte „zvanična“ kritika zaobiđe, te o njima pišu tek diletanti, kao što je HUP (Hoću u pozorište) – oni to rade entuzijastično, ali nestručno, što nije rešenje.
I za kraj, da li možeš da nam kažeš koji su planovi za budućnost, kada je u pitanju magazin Iz Off-a i vaša redakcija?
Iz Off-a od decembra nastavlja sa objavljivanjem redovnih tekstova, sa promocijom temata „Žene naše kinematografije 1“, i istraživanjem za „Žene naše kinematografije 2“. U prethodnim mesecima (u junu smo objavili prvi tekst) učili smo kako da definišemo identitet magazina, kako da se organizujemo, pravili smo i popravljali sajt i, sve u svemu – tek smo se zagrejali. U budućnosti ćemo obratiti više pažnje na rubrike vezane za pozorište, a pogotovo vaninstitucionalnost i mlade autore. Takođe, uskoro planiramo da napravimo novi konkurs za autore i autorke sa obrazovanjem iz oblasti dramskih umetnosti, te bih i ovom prilikom želela da pozovem sve zainteresovane da nam se jave putem mejla redakcija@izoffa.com. Voleli bismo da okupimo mlade željne znanja i saradnje i da stvorimo regionalni magazin, koji će objediniti sve dramske umetnosti. Vaninstitucionalna pozicija nam omogućuje da maštamo i da se borimo da pronađemo način da to i ostvarimo. Kao što sam pomenula, OFF Novi Sad pokreće i nezavisnu produkciju, nadamo se prvu u nizu, što je velika stvar za sve okupljene oko magazina Iz Off-a i oko OFF organizacije.
Naslovna fotografija: Zoran Otrupčak
