Srdan Golubović je autor koji je postao jedan od simbola domaćeg autorskog filma. Njegovi filmovi su ovenčani priznanjima na prestižnim svetskim festivalima, a njegov prepoznatljiv autorski stil je podjednako osvajao i publiku. Za film „Krugovi“ (2013) Golubović je nagrađen i na prestižnom Sandens festivalu (Sundance Film Festival) kao i na Berlinskom filmskom festivalu (Berlin Film Festival – Berlinale). „Otac“ (2020), novi Golubovićev film, koji je premijerno prikazan na jubilarnom 70. izdanju Berlinskog festivala, nagrađen je i nagradom publike kao i nagradom ekumenskog žirija.

Potičete iz porodice sa bogatim filmskim nasleđem – Vaš otac, Predrag Golubović je napravio neke od značajnih autorskih filmova u nekadašnjoj Jugoslaviji i oformio prepoznatljiv i upečatljiv rediteljski stil. Kakav i je koliki utisak na Vas to ostavljalo tokom odrastanja? Koliko je to uticalo na formiranje Vašeg autorskog glasa?

Veoma puno. To je bio najveći uticaj, jer sam odrastao u okolnostima u kojima je film nešto o čemu se u kući najviše govorilo. Kada su u pitanju razgovori u porodici kojih se sećam iz detinjstva, to je uvek priča o filmu. Kod nas su dolazili glumci, reditelji, ljudi iz posla, i ja sam još kao dete bio očaran idejom da ti ljudi stvaraju neke živote i svetove, tako da je taj očev uticaj za mene bio ključni. Kada sam bio dete svake godine smo išli u Pulu na festival i to veliko filmsko okupljanje je na mene ostavilo veliki utisak. Još kao vrlo mali, u osnovnoj školi, znao sam da želim time da se bavim. Naravno, kada si dete, ti vidiš samo dobru stranu svega toga i vidiš samo glamur i sjaj i samo lepo. Naš posao je takav, on je jako magičan i primamljiv za ljude sa strane.

Koliko je privatno nasleđe, ali i društveno, važan faktor u autorskoj ličnosti?

Mislim da nema pravila. Na primer, sad kao profesor volim kada neko dođe iz neke potpuno druge sredine koja nema nikakve veze sa filmom, jer donosi neku svežinu, donosi neki svet koji mi nismo videli, neku energiju koja je drugačija. Sa druge strane, često su deca advokata i sami advokati, a deca lekara lekari. Često je na meti kritika to što se na glumu primaju deca glumaca, ali to je prirodno jer su oni odrastali u tome, zato što su nasledili neki gen talenta i zato što jako dobro znaju šta taj posao jeste. Ako nije neprirodno da deca advokata budu advokati, zašto bi to u našem poslu bilo čudno?

U slučaju filma „Krugovi“ (2013) kao i u slučaju filma „Otac“ (2020) obrađivali ste teme koje su motivisane stvarnim događajima. Srđan Aleksić je dobio ulicu u Beogradu 2016. godine. Oktobra 2021. Đorđu Joksimoviću, čoveku čiji je život bio inspiracija za film „Otac“ je socijalna služba vratila starateljstvo nad decom. Vaši filmovi su svakako skrenuli pažnju javnosti na ove priče. Kako je raditi filmove koji se oslanjaju na stvarne događaje? Šta je za Vas izvanfilmsko u filmu a šta je filmsko u životu?

Mislim da je to na kraju sve isto. Kada radiš film po nekom stvarnom događaju, smatram da tu postoji jedno pravilo, da film na kraju mora da bude o nečemu drugom. Taj stvarni događaj je samo inicijacija, samo događaj koji pokreće narativ. Film nikako ne sme da bude o tome, on mora da ode dalje. Stvarni događaji u kontekstu filma imaju problem, jer su oni takvi kakvi su i samo je pitanje ugla posmatranja. Da li krenuo od romana, kao što je bio slučaj sa „Klopkom“, da li krenuo od originalne ideje ili od stvarnog događaja, na kraju uvek uđeš u fikciju. Uvek dođeš do toga da kreiraš stvarnost koja je drugačija od one koja se zaista odigrala. U „Ocu“ sam, pre svega, imao veliku odgovornost prema čoveku koji je inspirisao film, Đorđu Joksimoviću. Veoma sam se plašio da li će film njemu da odmogne u toj njegovoj borbi, iako sam se nadao i verovao da može samo da mu pomogne, ali nikada ne znaš. Sa druge strane, mislim da ako radiš film po stvarnom događaju a to ne postane film o nečemu drugom, onda ne treba da ga radiš kao fikciju već treba da radiš dokumentarac. Igrani film koristi događaj da bi pričao drugu priču. To je jedini način na koji je film pošten i odgovoran prema stvarnim junacima, jer, ustvari, pričaš nešto drugo. Postoji i činjenica da su događaji iz stvarnog života vrlo često mnogo neverovatniji od onoga što mi možemo da smislimo. Vrlo često se neka nemoguća rešenja, koja nikada ne bi napisao zaista dese u životu. Sa druge strane, upravo zato je film tako blizak životu jer stvarni život stvara neku organsku dramaturgiju koja je istinita. Ja volim tako da radim i da istražujem. Sjajno iskustvo je bilo kada sam radio „Klopku“ po književnosti, to je bio zanimljiv proces, jer su Melina i Srđan potpuno pobegli od romana. Roman je bio neka vrsta inspiracije da se napravi neka nova priča, mi smo sve izmenili. U „Krugovima“, mi smo sve troje, i Melina i Srđan i ja, bili inspirisani i dirnuti pričom o Srđanu Aleksića, ali je glavni pokretač za film bila jedna izjava Srđanovog oca, Radeta Aleksića. Ta izjava je bila bliska ideji kojom smo se mi bavili i koja nas je inspirisala za pravljenje filma. Tako da je taj njegov intervju bio zapravo dragoceniji za ceo film od svakako velike i tragične Srđanove priče.

Da li filmovi menjaju život? Koliki je uopšte uticaj umetnosti u svetu danas? Koliki je njen uticaj na stvarnost?

Mislim da filmovi, kao i umetnost, nažalost, nemaju više uticaj koji su imali pre 40-50 godina. U tom nekom vremenu, umetnost je imala veći značaj jer je mogućnost izbora bila daleko manja. Ne mogu da kažem da umetnost ima moć da menja stvarnost, ali ona može da je obogati i, što je jako važno, da je humanizuje. Kroz određene pojedince kojima na neki način makar malo oplemeniš život, činiš društvo malo po malo boljim. Društva u kojima kultura i umetnost imaju važno mesto, prosvećena su upravo zbog tih pojedinaca. Umetnost ne menja društvo jer nema tako širok potez, ali ona oplemenjuje pojedinca i tu sve počinje jer onda pojedinac ima šansu da promeni društvo.

Osim što se bavite režijom, takođe ste i profesor na Katedri za filmsku i TV režiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Svaka generacija ima svoje filmove koji joj formiraju svest. Kako pozicija profesora i pedagoga utiče na Vas kao na filmskog autora, a kako se autorstvo uklapa u poziciju pedagoga koji pomaže formiranju glasova mladih?

Moj princip je da koliko ja prenesem znanje tim mladim ljudima, toliko i ja naučim od njih i to je za mene vrlo inspirativno jer sam na izvoru neke nove energije. Mladi ljudi te teraju da budeš u toku sa vremenom, da pratiš nove filmove, da razumeš novi filmski jezik, koji se uvek menja i u odnosu na vreme razvija. Profesura otvara čula da imaš razumevanja za što različitije stvari. Sa druge strane, na fakultet dolaze različiti ljudi, raznih interesovanja i profesor mora da bude otvoren za sva ta interesovanja i karaktere. To je jako dragoceno, ali i tera na aktivnost. Volim to da radim jer me drži živim i prisutnim. Pitanje profesure je, za mene, pitanje neke vrste misije jer smatram da svi imamo obavezu da sve ono što znamo prenesemo i da činimo da naša sredina bude bolja nego što jeste.

Živimo u društvu u kojem su domaći filmovi u paradoksalnoj poziciji: istovremeno je domaći film često marginalizovan i slabo gledan, ali i u isto vreme i tema od ogromnog političkog značaja. Ljudi se onda prema filmovima dele „za i protiv“, neretko završavajući kao tema u vestima. Da li je film uvek politički čin? Šta Vi mislite koja je pozicija filma u Srbiji danas i kakva je odgovornost na stvaraocima?

Film je od svih umetnosti najbliži jednoj širokoj publici i svi imaju mišljenje, prirodno, kao kada je u pitanju tenis. To je zato što je film najpopulističkija umetnost i najbliži je životu. Život je referenca u odnosu na koju se film pravi tako da svi zaista imaju pravo da imaju mišljenje. Mislim da je iznenađujuće što se u nekim dešavanjima proteklih meseci vidi da film u Srbiji ipak ima neko važno mesto i da čak i političarima nije svejedno kada filmski umetnici podignu svoj glas i kažu nešto. To je i dalje neka grupa ljudi čiji glas se čuje, bez obzira na sve promene koje su se desile. Domaći film se i gleda i ne gleda. Imamo primer „Tome“ koji je gledalo million ljudi i to je znak da ljudi hoće da odu u bioskop kada se pojavi nešto što ih zanima. Postojalo je vreme kada si film mogao da gledaš samo u bioskopu, danas je to mnogo drugačije. Ali eto, „Toma“ je primer koji dokazuje da postoji energija i želja za odlaskom u bioskop. To je zanimljivo i važno, jer to, na primer, nije slučaj sa zemljama u našem okruženju, čak i sa nekim koje imaju razvijenije kinematografije kao što je Rumunija.

I film je uvek politički čin, čak kada to nije vidljivo na prvi pogled. Naravno, govorim o filmovima koji su dobri, koji intrigiraju i preispituju stvarnost, koji donose umetničku intrigu. Na primer, „Moj jutarnji smeh“ je film koji sadrži politički čin, ma koliko delovalo da nije tako. Umetnička provokacija koju taj film nosi stavlja pod pitanje filmski jezik i vrednosti savremenog filmskog jezika i igra se sa tim jezikom. Svaki iskren, umetnički film u sebi ima nešto političko. Ako ništa drugo, makar govori o nekoj ideološkoj poziciji tog čoveka koji je pravio taj film.

Domaća publika se u srpskom filmu najčešće emotivno vezuje za glumce koji zatim uživaju veliko poštovanje i poverenje. U svojim filmovima ste sarađivali sa nekim od najznačajnijih domaćih glumaca, a pre svega mislim na legendarne uloge koje je Nebojša Glogovac ostvario u Vašim filmovima. Koliko su saradnje sa glumcima formirale i uticale na Vaš rad? Koliko glumačka figura svojom izvanfilmskom aurom utiče na film?

Sa Glogovcem sam divno radio i volim takve pametne glumce koji donose filmu puno toga u različitim fazama. Kada sam radio sa Glogovcem to je uvek bio jedan dugačak proces kroz koji smo zajedno prolazili i to sam jako voleo. U tim filmovima koje smo zajedno napravili on je za mene bio vrsta mog alter ega, ja sam kroz njega pričao te priče. To je vrlo često, da reditelji imaju nekoga ko je njihov lik i glas na platnu. On je bio, pre svega, najveći i najznačajniji pozorišni glumac i to je jako retko, da je neki glumac bio sjajan tako i u pozorištu i na filmu. Volim da radim sa glumcima sa kojima je taj proces rada uzbudljiv i nepredvidljiv. U „Krugovima“ sam Glogovcu dao scenario i rekao mu da izabere ulogu. Znao sam da će on odabrati baš tu ulogu koju i jeste odabrao, ulogu doktora, koja je veoma zahtevna. Odabrao je nešto izazovno, nešto što do tada nije igrao, jer je uvek želeo da istražuje u glumi. Proces na „Krugovima“ je bio jako zanimljiv. Pošto taj lik sve vreme ćuti, mi smo se dogovorili da Glogovac vrti neki film u glavi, ali da ne sme da mi kaže o čemu je film i da ja reagujem samo na ono što vidim. Pokušavali smo da ja, ne znajući šta je film koji on u glavi vrti, utičem na taj film i da ga menjam. Ideja je bila da utičem samo na ono što on donosi svojom igrom. Možda će reč „igrati“ zvučati trivijalno, ali mi smo se zaista lepo igrali i tako sam doživljavao taj rad sa njim. Taj proces je bio uzbudljiv a opet je imo u sebi neku lakoću. Glogovac je bio veliki glumac, a veliki glumci nude rešenja koja kao reditelj ne možeš da zamisliš. To je poznata scena na kraju filma, kada on priča Nataši Ninković šta je uradio i rasplače se. Mi smo na probama govorili da tu ne sme da se rasplače, a onda je on ušao u kadar i rasplakao se. Onda sam se osvrnuo i video pola ekipe kako plače, i uplašio sam se, jer je ta situacija za reditelja frustrirajuća – ljudi reaguju na nešto što se tada desilo, a scena će postojati u kontekstu i odnosu na ceo film. Međutim, ja sam mu verovao i rekao: „Vidi, ovo je možda greška, ali pravimo savršenu grešku, pa šta bude“. Ali, to su glumci koji te iznenade i koji reaguju instiktivno. Takav je, na primer, i Leon Lučev i Goran Bogdan. Sa Leonom sam na „Krugovima“ imao isto takvo iskustvo. U sceni u kojoj ga pretuku, on je u prvom dublu, nakon što je zapalio cigaretu, otišao i otvorio prozor. To uopšte nije bio dogovor, niti smo pričali o tome. Na kraju sam uzeo baš taj prvi dubl i gledao  taj film puno puta u montaži, ali sam svaki put imao isti utisak: u tom trenutku kada Leon otvori prozor, u film uđe sveži vazduh. To je čista intuicija velikih glumaca, a intuicija jeste zapravo talenat.

U poslednje vreme se u Srbiji puno snima, naročito televizijskih serija. To još uvek nije bio prostor u kojem ste se oprobali kao reditelj i autor. Da li će se to u budućnosti promeniti? Kako Vi gledate na situaciju velikog porasta proizvodnje serija? Da li će kvantitet proizvesti kvalitet?

Nisam do sada radio serije, iako me to privlači, jer sam bio okrenut filmu. Smatram da tu postoji velika razlika, bez obzira na to što postoje odlične serije, jer ipak film doživljavam kao umetnost. Serije, čak i kada su najbolje, one su zabava i proizvod. Svrha postojanja serija je samim tim drugačija. Film je ipak umetnost, manje ili više uspešna. Voleo bih da se bavim serijama, privlači me to, privlači me i rad u pozorištu, ali je film ipak glavna stvar koja me zanima i vuče.

Hoće li film preživeti pandemiju koja je zatvarala bioskope, kao i širenje onlajn platformi za gledanje sadržaja i televizijsku produkciju koja se razbuktala?

Mislim da će film preživeti, kao što je i pozorište preživelo. Preživeće zato što će promeniti oblik, i naravno da će biti sve teže i biće manje arthouse bioskopa, ali ta vrsta socijalnog života koji je vezan za film će da postoji. U bioskope će odlaziti ljudi koji traže nešto više od zabave. Mislim da će insitiucija bioskopa morati da se transformiše i da postane interaktivnija i da će bioskopi i distributeri morati da dovode autore filmova na razgovore sa publikom posle filma, kao što je Stefan Arsenijević radio u Dvorani Kulturnog centra. Film će morati da se potrudi da ima publiku, što do skoro nije morao, jer nije imao konkurenciju. Televizija nije bila konkurentna, ali danas je to drugačije. U gledalačkom smislu, velika prednost serija u odnosu na film je što kada neko dođe sa posla svake večeri pogleda par epizoda neke serije i svakoga dana ulazi u neke cipele u kojima je već bio. Ulazi, dakle, u komfornu zonu nečeg poznatog. Gledanje drugog filma svake večeri traži jednu vrstu intelektualnog angažovanja na koju ljudi nisu spremni svakog dana. Film će imati svoje mesto koje je drugačije današnjeg, ali verujem da je moguće i da multipleksi nestanu, ali da arthouse bioskopi prežive. Moraće, naravno, da malo promene svoju namenu, ali će preživeti. Verujem da će ljudi imati potrebu da odu na neko mesto i da o filmovima razgovaraju. Socijalni aspekt filma je puno važniji nego što mi danas mislimo.

Koja je odgovornost autora prema društvu, a koja prema samom sebi i stvaralaštvu?

Smatram da autori imaju veliku odgovornost. Kada napraviš film, svoj unutrašnji svet izložiš pogledima i svako ima pravo da o tome misli ovako i onako. U okviru toga, umetnost ne treba da bude sluga politike, ali treba da provocira i da postavlja pitanja društvu. Umetnosti, pa i film, treba uvek da preispituju vrednosti jednog društva. To su radili reditelji Crnog talasa, to rade danas mladi reditelji kao što su Ivan Ikić i Milica Tomović. Novi srpski film, koji se razvija u poslednjih desetak godina, to radi. Preispititvanje stvarnosti je politički i ideološki čin koji je zapravo čin odgovornosti prema društvu u kojem živiš jer postavljaš svojoj sredini određena pitanja koja se tiču toga kako ljudi žive. Ako ne postavljaš ta pitanja, onda je to što praviš trivijalno. Kao pravi autor ne možeš da budeš apolitičan i da nemaš stav o stvarnosti u kojoj živiš. Makar radio sci-fi ili izrazito žanrovski film i kroz te forme iznosiš svoj životni i ideološki stav. Posebno u nekim manjim zemljama kao što je naša, preispitivanje društva kao što je naše, koje samo sa sobom nije razrešilo veliki broj važnih pitanja, mislim da imamo obavezu da provociramo. Ne direktnom provokacijom, već da postavljamo pitanja. Kod nas ne postoji takva kultura kao u inostranstvu, posebno u Americi, da filmovi pokreću sociološke rasprave. To je kultura u kojoj se na određenim filmovima temelje razgovori koji nisu umetnički, već sociološki i bave se društvenim vrednostima i okolnostima. Dokumentarni filmovi su direktni, oni jesu život, a igrani filmovi nisu život, ali se baziraju na njemu i jesu neko promatranje života kroz fikciju. Ta fikcija je stavljena u kontekst vremena i prostora u kojem se dešava i samim tim je u dijalogu sa tim vremenom.

Vaši filmovi, naročito debitantski film „Apsolutnih sto“, ali i „Klopka“, prelazili su granice podela na mejnstrim i autorski film, odnosno pronalazili su svoj put do publike koliko i do svetskih festivala i umetničkih priznanja. Ovi filmovi sadrže i elemente žanra trilera, iako spadaju, pre svega, u autorski film. Da li verujete u strogu podelu na autorske filmove i mejnstrim kinematografiju? Kako vidite sebe kao reditelja u odnosu na ovu podelu? Da li Vas žanr privlači kao reditelja?

Prva dva filma koja sam radio imaju elemente žanra, posle toga više nema. Ali, ja volim žanr. Dok sam odrastao i dok sam studirao reditelji koji su se igrali sa žanrom bili su jako popularni: Skorseze, Kopola pa i Volter Hil. Uticaj žanra dok sam studirao jeste bio veliki i „Apsolutnih sto“ je nastao u želji da film i ide na festivale, ali i da ga gledaju ljudi ovde. Tako smo razmišljali, na toj matrici je taj film nastao. Filmovi koji su bili popularni dok sam studirao i filmovi sedamdesetih godina su bili negde između žanra i autorskog filma. Kada gledamo i „Kuma“ i „Prisluškivanje“ i Ćimina to su takvi primeri. Svetska filmska scena je tada bila takva, između žanra i autorskog filma. Današnja kinematografija je potpuno razdvojena. Razvojem specijalnih efekata komercijalni film je skoro otišao u crtani film, a autorski film je postao zatvoren u svom svetu. To je krenulo devedesetih, a sada je to veoma izraženo. Danas, kad se pojavi autorski film koji ima elemente žanra to je prijatno osveženje, kao što je bio slučaj sa „Parazitom“ i „Titanom“. Volim filmove koji imaju žanrovsku matricu, ali su u svojoj suštini autorska dela. Oni su, u svojoj potrebi da pričaju neku priču i načinu na koji je pričaju, potpuno autorski, a koriste elemente žanra. To je i po meni jedan od najboljih filmova poslednjih godina, film „Burning“ Li Čang Donga, koji ima elemente žanra a koristi ih u izrazito autorskoj formi.

Koliko razmišljate o komunikaciji sa publikom kada snimate svoje filmove?

Uvek razmišljam o komunikaciji sa publikom, čak i kada sam pravio film „Otac“ za koji sam znao da neće biti puno gledan. Moji profesori Goran Marković i Darko Bajić su tako razmišljali i pravili filmove. Moje razmišljanje o komunikaciji sa publikom je, dakle, dosta ukorenjeno u moje filmsko obrazovanje. Nekad imam utisak da me to i opterećuje, ta potreba da komuniciram, ali sam se tako formirao dok sam se razvijao na fakultetu.

„Apsolutnih sto“ izašao je sad već davne 2001. godine, ali je u atmosferi blizak današnjici. Snimiti prvi film predstavlja veliki izazov za svakog mladog reditelja, u svakom vremenu. Šta mislite, da li je to bilo teže pre dvadeset godina ili danas?

Mi smo krenuli da snimamo film 2000. godine u vreme Miloševića i za vreme snimanja je pao Milošević i poslednje dve nedelje su snimane posle 5. oktobra. Danas je puno lakše snimiti prvi film, ali nikada nije lako. U vreme kad sam počinjao da radim mi smo imali stvarno sreću da radimo „Paket aranžman“, to je zaista bio sticaj okolnosti. Nije postojao filmski fond, mi nismo mogli da radimo kratke filmove, nije postojala podrška države. Do „Apsolutnih sto“ sam došao putem spleta srećnih okolnosti. Danas je dosta drugačije i mislim da, pre svega, finansiranjem kratkih i dokumentarnih filmova postoji put kojim bi mladi reditelji trebalo da idu. Mislim da je logično da se po završetku fakulteta snimi jedan ili dva dokumentarna filma. Kroz te filmove se traži umetnički senzibilitet i autorski glas. Teško da neko po izlasku sa fakulteta ima izgrađen svoj autorski svet, čak ni sa prvim igranim filmom. Tako da je kratki film i dokumentarna forme odlična prilika za mlade autore da se vežbaju i da neko vidi to što oni rade. Svuda je teško, ali imam utisak da je lakše nego ranije. Mislim da je ovde čak lakše nego u Nemačkoj ili Francuskoj gde je konkurencija izuzetno velika, ili Americi gde je teško i nema javnih fondova. Problematika prvog filma je svuda komplikovana, ali čini mi se da je ovde sada sa ovakvim sistemom finansiranja, ako ostane ovako, situacija dosta dobra. To se vidi kroz debitantske filmove koji su izašli tokom poslednjih 10 godina, od Maje Miloš, Nikole Ležaića, Marka Đorđevića i Milice Tomović. Goran Marković je za debitantski film uvek govorio da je to jedinstvena prilika, jer mi vidimo neki svet koji nikada pre nismo videli. Već sa sledećim filmom to je neka vrsta ponavljanja, zato je prvi film tako uzbudljiv. Kada prvi put radiš dugometražni film, ne znaš šta radiš, jer nemaš sa čim da uporediš to iskustvo. I u svemu tome ima nešto uzbudljivo, jer iako ne znaš šta radiš na kraju intuitivno donosiš dobre odluke. Zato što imaš impuls i nagon i čulni osećaj šta treba da radiš. Već sa drugim filmom postoje izgrađeni mehanizmi, ali iskrenost sa kojom uđeš u prvi film, to ne možeš da ponoviš. „Apsolutnih sto“ je sigurno moj najiskreniji film, ne može drugačije da bude, jer energija i neznanje i nevinost koju sam tada imao, sada ne mogu da napravim, to mora da se desi. Zato je debitantski neponovljiv na neki način.

 

NASLOVNA FOTOGRAFIJA: Maja Medić