SRB ENG

Telegram Džordana Pila

24. јуна 2019. | Autor: Boris Grgurović


NASLOV FILMA: Mi  (Us)

SCENARIO: Džordan Pil

REŽIJA: Džordan Pil

GODINA: 2019.

ZEMLJA: SAD

TRAJANJE: 116'

 

Nakon i više nego uspešnog debitantskog ostvarenja Beži  (Get Out ), koji je nagrađen i Oskarom za najbolji originalni scenario, sa nestrpljenjem se čekalo na naredni film Džordana Pila. Filmom Beži, Džordan Pil je uspeo u nečemu što dugo nikome nije pošlo za rukom: napravio je film koji je pre svega bio osveženje za žanr horor filma, uvek popularnog žanra kada je bioskopska distribucija u pitanju, ali istovremeno i društveno angažovan film – snažnu kritiku rasne segregacije u današnjoj Americi, učinivši ga i više nego podobnim da bude primećen  i nagrađen od strane Američke filmske akademije.

Ipak, ovo drugo je možda bilo i preveliko breme za Džordana Pila koji je donedavno gradio svoju karijeru kao scenarista i glumac u seriji skečeva „Key and Peele“. Deluje da je titula subverzivnog i društveno angažovanog autora dovela do toga da naredni Pilov film Mi, na neki način bude sušta suprotnost uspešnog debija i omane u segmentima koji su bili najuspešniji u filmu Beži. Naime, umesto poigravanja sa žanrom i suptilne, ali snažne kritike koja nam postavlja pitanja nakon gledanja filma Beži, Pil sa filmom Mi, servira publici na tacni svoje viđenje, ovoga puta, klasnih razlika u Americi, izgubivši se pride u sopstvenom narativu i žanrovskoj neodređenosti.

Film Mi počinje natpisom o velikom broju napuštenih i neiskorišćenih tunela podzemnih železnica širom Amerike, što donekle jeste narativna postavka za film koji ćemo gledati, ali istovremeno, što ćemo ubrzo saznati i Pilov stav o tome kako je Amerika i njeno društvo izgrađeno. Nakon prologa koji se događa u osamdesetim godinama prošloga veka i koji je napisan, režiran i snimljen u stilu klasičnih horor filmova i uvodne špice sa muzikom koja deluje kao omaž filmu Predskazanje, počinje prvi čin. Pil ne uspeva da se izbori sa čestim problemom odluke da scenario ima prolog – već, kao i drugi koji su se na to odlučili, Pilov film ima dve ekspozicije i samim tim predugačak prvi čin filma, što je neretka pojava u savremenom, holivudskom filmu. U ovoj drugoj ekspoziciji, prvom činu filma, ton se znatno menja u odnosu na prolog, što je nešto što smo mogli da očekujemo od Pila i što je funkcionisalo u filmu Beži. Međutim, povremeni, komični momenti koji su u tom filmu funkcionisali, ovde su previše obojeni Pilovim društvenim komentarom. Pil se ne bavi toliko svojim karakterima i situacijama u kojima se nalaze, koliko mu je važno da iskomunicira svoju tezu da je Amerika izgrađena na klasnoj podeljenosti (otud i igra reči u samom naslovu Us  ili US (United States).  Tako da, na primer, u bezbroj navrata možemo videti frustraciju lika Gejba (Vinston Djuk), oca porodice, usled svog, iako povlašćenog, nedovoljno visokog društvenog i pre svega materijalnog statusa. U prvom činu je takođe prisutan čest problem „drugog filma“, od koga se oslobodio u drugom i trećem činu, a to su razmere sveta u kom se Pil kreće. Dok je u filmu Beži u pitanju pojedinac nasuprot porodice antagonista i gotovo devedeset odsto filma se događa u jednoj kući, razmere sveta u filmu Mi su ipak mnogo veće, te se reditelj odlučuje da tenziju potrebnu za ovaj žanr, koju je uspešno gradio putem izolacije i klaustrofobičnosti u filmu Beži, gradi nekim standardnim stredstvima kao što su flashback-ovi traume glavne junakinje (Lupita Njongo) i neobjašnjive slučajnosti koje bi trebalo da nama i protagonistkinji stave do znanja da nešto nije u redu.

Nakon poprilično lenje i nedorečene postavke glavnih junaka u prvom činu (duhoviti otac opterećen klasnom pozicijom, začudan mlađi sin i klasična tinejdžerka ćerka) jasno nam je stavljeno do znanja da publiku treba isključivo da interesuje lik majke i njena trauma iz prošlosti. Posledica predugačke ekspozicije je da je drugi čin, sredina ili kako god već želimo da nazovemo ovu celinu filma Mi  – konfuzna, kratka i nedovoljno razrađena. Pride, ovde ne želim da se bavim logičkim greškama unutar samog narativa, već isključivo propustima u strukturi. Mi  nije jedinstven slučaj, imamo tu i neke ekstremnije primere u poslednje vreme (poput filma X-Men- Mračni Feniks), ali u poslednje vreme, česta je pojava da unutar strukture holivudskog filma postoji veoma mali broj sekvenci (u širem smislu). Tako poslednji film Džordana Pila možemo, bez mnogo muke, podeliti na veoma mali broj sekvenci- prolog, dolazak u kuću, plaža, dolazak dvojnika, kuća bogatih komšija i rasplet u zabavnom parku. U odbranu filma Mi, vremenski okvir u kome se radnja filma odvija jeste nekih 24 sata, ali i pored toga se ne može pobeći od utiska da dobar deo filma fali, iako bi trajanje filma od 116 minuta lako moglo da nas navede da to nije slučaj. U drugom činu je i najvidljivija problematika ovog filma – Pil nije uspeo da spoji žanr sa svojom idejom, kao što mu je to uspelo u svom debitantskom filmu. Kada u narativu nema mnogo prostora za društveni komentar, već u filmu mora nešto zaista i da se dogodi, Pil bez prevelike ideje kako da nas dovede do raspleta priče, pribegava najjednostavnijem filmskom rešenju- poteri. Gotovo ceo drugi čin, sastoji se od bega glavnih junaka od svojih dvojnika-antagonista, pride ne ostavivši nam mnogo prostora da razumemo te karaktere. Replika u kojoj se dvojnici na pitanje protagonista kakvi su to oni ljudi, odgovaraju jednostavno da su Amerikanci, trebalo bi da trijumfuje i bude dovoljno da zadovolji naše apetite, ali to nije slučaj i Pilova kritika društva nije dovoljna da od nje imamo razvijen drugi čin.

U trećem činu, gde dolazi do konačnog obračuna između glavne junakinje i njene dvojnice iz podzemlja, Pil uspeva da omane i na idejnom planu. Osim što nije uspeo da odoli od upotrebe motiva zabune i zamenjenog identiteta unutar raspleta, u poslednjih par kadrova filma gde otkrivamo da protagonistkinja zapravo potiče iz potlačene populacije podzemlja, a njena antagonistkinja koja je uhodi kroz ceo film, devojčica iz prologa, devojčica je iz povlašćene klase zamenjena svojom dvojnicom iz podzemlja. Da li reditelj pokušava da nam kaže da je nižoj klasi potreban neko iz više da bi se ona pokrenula? Ili još ekstremnije čitanje, što verovatno nije slučaj, a to je da klasni poredak postoji sa razlogom i da ga ne treba remetiti?

Uz sve rečeno, film Mi je zapravo hrabar promašaj i kao takvom, u današnje vreme sequel-a, prequel-a, reboot-a i sličnih obrazaca, treba mu odati priznanje. Poput filma Beži i film Mi je pun pop-kulturnih, društvenih, istorijskih pa i političkih referenci, od čega omaž događaju Hands Across America ima bitnu ulogu u narativu, te se i ovo može smatrati prednošću filma, pošto dokazuje da je i poput prethodnog, dosta promišljen i retko kada proizvoljan, iako to nije bilo dovoljno da pomiri ideju i temu filma. Sve ovo, neverovatno me podseća na anegdotu koju sam čuo od više profesora sa katedre dramaturgije, po kojoj je Džon Ford rekao da ne želi da šalje poruke putem svojih filmova, već da za to koristi telegram.

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, a Filmski centar Srbije se odriče odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.