SRB ENG

TROUGAO: „EDERLEZI RISING“

Ivona Janjić, Boris Grgurović i Filip Grujić u Trouglu o filmu „Ederlezi Rising"

12. avgust 2020. | Autor: Trougao



NASLOV FILMA: Ederlezi Rising

SCENARIO: Dimitrije Vojnov

REŽIJA: Lazar Bodroža

ULOGE: Sebastijan Kavaca, Stoja, Maruša Majer, Kirsti Besterman

TRAJANJE: 85’

ZEMLJA: Srbija

GODINA: 2018.

„Ederlezi Rising“ filmski je prvenac Lazara Bodrože, a premijerno je prikazan 2018. godine na FEST-u gde je osvojio nagradu za najbolji film. Osim što je u pitanju naučnofantastični film, radi se o srpskom filmu na engleskom jeziku, a scenario je napisao Dimitrije Vojnov. Priča je inspirisana pripovetkom Zorana Neškovića „Predveče se nikako ne može“. Film je podržan od Filmskog centra Srbije.

Autori Filmoskopije Ivona Janjić, Boris Grgurović i Filip Grujić analiziraju različite aspekte ovog ostvarenja pokušavajući da odrede kontekst kako samog narativa, tako i filma u okvirima domaće kinematografije.

Ivona Janjić, Boris Grgurović i Filip Grujić

 

ESTETIKA IZMAŠTANOG PROSTORA

 

O čemu govori film „Ederlezi Rising“?

FILIP GRUJIĆ: „Ederlezi Rising“ govori o potrazi čoveka za ljubavlju u tehnološki naprednom svetu u kojem sve može da se uradi uz pomoć softvera, kompjutera, veštačke inteligencije, ali je za ljubav potrebno, ipak, nešto ljudskosti.

IVONA JANJIĆ: O razvoju odnosa između čoveka i androida, gde android Nimani od lutke i igračke dobija crte prave ličnosti.

BORIS GRGUROVIĆ: Kao i većina ostvarenja u ovom podžanru, kamernog SF-a, „Ederlezi Rising“ koristi temu putovanja kroz svemir kako bi se bavila ljudskom prirodom. U slučaju filma „Ederlezi Rising“, akcenat je stavljen na prirodu muško-ženskih odnosa i pitanja kontrole i slobode unutar njih.

Kako biste u jednoj rečenici opisali celokupan narativ ovog ostvarenja?

BORIS GRGUROVIĆ: Radnja filma je smeštena u budućnost, gde protagonista Milutin (Sebastijan Kavaca) odlazi na put u svemir, na kom će mu društvo praviti android-žena Nimani (Stoja).

IVONA JANJIĆ: Čovek poveruje da robot može biti čovek.

FILIP GRUJIĆ: Depresivan, sredovečni muškarac odlazi na misiju u svemir gde se zaljubljuje u robota, na kraju se žrtvuje da bi je spasio, a misija se, u međuvremenu, negde izgubi.

Koje sve žanrove je moguće prepoznati u ovom ostvarenju? U kom su odnosu i na koji način definišu film „Ederlezi Rising?

IVONA JANJIĆ: S jedne strane, one vizuelne, reč je naravno o SF filmu. Međutim, ako se pogleda struktura priče, više je reč o kamernoj drami između dva lika, jer bi suština filma bila ista i da su u jednoj običnoj sobi, kao i u svemirskom brodu.

FILIP GRUJIĆ: Vizuelno, film pripada stilizovanoj naučnoj fantastici, što zbog radnje u svemiru, što zbog načina stilizacije, a u radnji „Ederlezi Rising” pripada melodrami.

BORIS GRGUROVIĆ: Iako je na prvi pogled jasno da je u pitanju naučnofantastični film, u filmu su veoma prisutni i elementi melodrame. Kako je u pitanju kamerni film sa svega dvoje junaka, potpuno je razumljiva potreba scenariste i reditelja da naprave određenu fuziju žanrova, a budući da su dvoje glavnih junaka muškarac i, iako android, žena, izbor melodrame se logično i nametnuo. Ipak, postoji određeni šum u odnosu između ova dva žanra, gde neretko jedan drugom smetaju, stoga i zbunjuju gledaoce koji sa pravom mogu da se zapitaju kojeg je tačno žanra film koji gledaju.

Kakav je lik kojeg na platno donosi Sebastijan Kavaca i kako biste opisali njegov glumački izraz?

FILIP GRUJIĆ: Sebastijan Kavaca igra sredovečnog, neispunjenog muškarca, koji nije imao sreće u ljubavi; on bi trebalo da bude grub i hladan spolja, a senzitivan iznutra. Međutim, malo toga može da se vidi u glumačkom izrazu Sebastijana Kavace. Nekim glumcima se u očima, bez reči, može pročitati emocija, misao… Nažalost, ostali smo uskraćeni za takve suptilne valere. U slučaju ove konkretne uloge, Sebastijan Kavaca je stvorio lik hladnog, strastvenog i depresivnog muškarca koji bi trebalo da prelazi iz svoje hladnoće i sigurnosti u osećajnost, ali smo samo u naznakama to mogli da vidimo.

BORIS GRGUROVIĆ: Sam lik Milutina koga igra Sebastijan Kavaca, nije do kraja razrađen. Sa jedne strane, postoje pokušaji da se na osnovu dijaloga o njegovoj prošlosti objasni njegova priroda, sa druge strane, deluje da su reditelj Bodroža i scenarista Vojnov neuspešno pokušali da od lika Milutina naprave nekakav simbol, što je dovelo do toga da protagonista ostane na nivou funkcije, a ne karaktera. Kavaca je mnogo bolji u scenama bez dijaloga i ima određenu harizmu i težinu, potrebnu da se iznese naslovna uloga u dugometražnom, naučnofantastičnom filmu.

IVONA JANJIĆ: Reč je o vrlo jednostavnom muškom liku s „krnjim egom“, neprilagođenim i robustnim. Iako bi se na planu verodostojnosti, celovitosti lika i njegovim implikacijama, moglo ozbiljno zameriti scenariju Dimitrija Vojnova, čini mi se da Sebastijan Kavaca od lika pravi jedino što on može da bude: hladan, rezervisan, sveznajući balkanski „mačo“.

Kakav je lik kojeg na platno donosi Stoja i kako biste opisali njen glumački izraz?

IVONA JANJIĆ: Iako se ne razgrađuje trop androida koji postaje poput čoveka, poput ličnosti, Stoja varira između uloga koje igra za Milutina. Od savršene hladnoće do potpuno uverljive zaljubljenosti, Stoja uspeva da prikaže oprečne emocije u brzim razmacima. Ipak, likovi „Ederlezi Rajzinga“ su svedeni i drugorazredni u odnosu na opštu estetiku filma.

FILIP GRUJIĆ: Lik Stoje ima razvojni put od robota do čoveka. Ona je lišena svih emocija (osim onih koje su joj zadate) i njen glumački izraz je pročišćen, minimalistički i odgovara zamišljenom liku. Kao takva, uspela je u nameri da prikaže osećajnog robota, što zaista nije bio lak zadatak.

BORIS GRGUROVIĆ: Sličan problem kao i sa likom Milutina, ali uz značajnu olakšicu, a to je da je lik Nimani android, te ova univerzalnost ima više smisla na dramaturškom nivou, dok na idejnom podjednako ostaje nejasna. Negde na polovini filma, rediteljski tretman lika Nimani se menja, što dovodi i do promene u glumačkom izrazu glumice. Stoja u ovome uspeva i udruženim snagama sa direktnim glumačkim partnerom, prikaz odnosa između nje i Milutina kroz veći deo filma funkcioniše sa uspehom.

Kakvu promenu doživljaju junaci ovog ostvarenja od početka do kraja? Na koji način njihov razvojni put doprinosi glavnoj temi ostvarenja?

BORIS GRGUROVIĆ: Uprkos tome što je promena koju doživljavaju junaci veoma direktna – Milutin koji na početku posmatra Nimani kao objekat, svesno se žrtvuje kako bi je spasio, dok android Nimani kroz odnos sa Milutinom postaje ljudsko biće – nije sasvim jasno kako to doprinosi glavnoj temi ovog ostvarenja. Ako je i postojala neka dublja misao i veća filozofija od toga da su žrtve neophodne kako bi uspeo odnos između muškarca i žene, na osnovu filma se ne može ustanoviti.

IVONA JANJIĆ: Hm, zaista je upitno da li likovi doživljuju promenu. Od početka filma Milutin je astronaut koji ne voli tehniku, koji je tipičan „muškarac sa Balkana“, i koji je uveren da zna bolje od tehnike. Do kraja filma se to i dokazuje. S druge strane, Nimani je android koji radi šta Milutin želi − kad on zaželi da ona postane ličnost, ona je to i postala, „on ju je stvorio“, kako kaže.

FILIP GRUJIĆ: U prethodnim odgovorima sam i o ovome govorio.

Šta su slabije a šta jače tačke ovog ostvarenja?

BORIS GRGUROVIĆ: Prvo bih pisao o jačim tačkama ovog ostvarenja, kojih ima znatno više, što i čini „Ederlezi Rising“ uspešnim filmom. Pre svega, tu govorim o većini vizuelnih aspekata filma. Fotografija Koste Glušice, scenografija Aljoše Spajića, ali i velika ekipa ljudi koja stoji iza specijalnih efekata, zaista je pomerila dosadašnje granice u domaćoj kinematografiji. A pored toga, od velikog je značaja i rediteljski tretman Lazara Bodrože, koji vešto izbegava jeftine senzacije kratkog daha, već na dubljem i intuitivnijem, vizuelnom nivou,  pametno i odmereno uspeva u pokušaju da napravi naučnofantastični film. Uz to bi valjalo napomenuti i muziku Nemanje Mosurovića. Slabije tačke ovog ostvarenja jesu rediteljski tretman odnosa između protagonista, koji proizilazi iz najvećeg problema – scenarija. Pored toga što ne možemo sa sigurnošću reći da li je u pitanju scenario za celovečernji, a ne kratkometražni ili film srednjeg metra, scenario za film „Ederlezi Rising“ je nekoherentan, nedorečen i što je najveći problem, u potpunom neskladu sa rediteljskim pristupom. Stiče se utisak da je „Ederlezi Rising“ sa ovakvim ritmom, estetikom i rediteljskim pristupom, trebalo da ima još slobodniju dramaturgiju od ove koje ima, dok bi za drugačiji rediteljski pristup, scenario za film „Ederlezi Rising“ morao da bude znatno slojevitiji i kompleksniji.

FILIP GRUJIĆ: Slabija tačka ovog ostvarenja je narativ. On je isuviše jednostavan da bi ispunio dugometražnu formu, više bi mogao da stane u neki kratki eksperimentalni film. Stvari oko te njihove misije su u drugom planu i nisu najjasnije predstavljene. Mnogo toga je nejasno i deluje da je autorima bilo više stalo kako će film vizuelno izgledati. Upravo je vizuelni izgled ovog filma i njegova jača strana. Zanimljivo je stilizovan, estetski vrlo originalan, neretko deluje kao spot a ne kao film, ali je svakako vizuelni deo jači i upečatljivi deo ovog ostvarenja.

IVONA JANJIĆ: Sasvim je jasno da se „Edelezi Rajzing“ sastoji iz dva oprečna dela koji jedva da se uklapaju. Scenario, sasvim sveden, na visokom nivou opštosti, predvidivosti i stereotipije, s jedne strane, i vanredna estetika samog filma, vanredni kadrovi svemira, beskraja, i ljudskih tela koja kao da dobijaju sasvim drugačiji izgled. Posveta arhitekturi Novog brutalizma provejava kroz čitav film, pa je čak i čitaonica Narodne biblioteke Srbije dobila novi, njoj sasvim odgovarajući sjaj.

Da li film „Ederlezi Rising“ donosi nešto novo domaćoj kinematografiji? Šta?

BORIS GRGUROVIĆ: Smatram da je „Ederlezi Rising“ određena vrsta osveženja u domaćoj kinematografiji, te da sa jedne strane ohrabruje i druge autore da se oprobaju u ovom i drugim žanrovima koji se retko viđaju u domaćem filmu, dok istovremeno uliva nadu publici da će u budućnosti domaći filmovi biti žanrovski raznovrsniji.

FILIP GRUJIĆ: „Ederlezi Rising“ jeste svakako zanimljivo ostvarenje koje donosi žanr naučne fantastike domaćoj kinematografiji. Taj žanr nije bio mnogo rabljen, filmovi sa radnjom u svemiru nisu baš čest slučaj u našoj kinematografiji. Takođe, vizuelni identitet je veoma ambiciozan, a ekipa je uspela da ga napravi tako da ne deluje jeftino. Ne treba zaboraviti i da je govorni jezik u ovom filmu engleski. Mnogo toga je novo u ovom filmu i svakako je neka vrsta iskoraka za domaću kinematografiju. Doduše, ne bi bilo zgoreg da je priča bolje i zanimljivije postavljena. Ali – svaki pokušaj se vrednuje i svaki pokušaj je bitan. Zato što bez istraživanja i eksperimentisanja ostali bismo da tapkamo u mestu.

IVONA JANJIĆ: Neverovatnu posvetu estetici izmaštanog prostora.

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, kao ni NFC Filmarta. Filmski centar Srbije i NFC Filmart se odriču odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.