TROUGAO: „JUŽNI VETAR 2: UBRZANJE“

Drugi deo sage o Petru Marašu „Južni vetar 2: Ubrzanje“ reditelja Miloša Avramovića imao je svetsku premijeru na 68. Pulskom filmskom festivalu 2021. godine, u okviru takmičarskog „Međunarodnog programa. Poput prethodnika ni drugi deo akcione drame nije razočarao po broju gledaoca i u svega nekoliko nedelja oboreni su svi rekordi gledanosti u bioskopima  u Srbiji i regionu. U nastavku ove akcione drame Maraš (Miloš Biković) moraće da rizikuje posao kako bi spasio život svog brata. 

Autorke Filmoskopije Mina Stanikić, Jelena Jovanović i Katarina Koljević analiziraju različite aspekte ovog ostvarenja pokušavajući da odrede kontekst kako samog narativa, tako i filma u okvirima domaće kinematografije.

Opišite ovo ostvarenje u celini u jednoj rečenici. 

MINA STANIKIĆ: Ide gas 2.

KATARINA KOLJEVIĆ: Izrazito mačistički orijentisan akcioni film o bratskoj odanosti uz, za Balkan uvek prijemčiv, milje kriminala.

JELENA JOVANOVIĆ: Ludo, brzo ali ne i nezaboravno.

Ako ih smemo porediti, po čemu se razlikuju prvi i drugi deo, kako na dramaturškom tako i rediteljskom planu?  

MINA: Iako se poređenje prvog i drugog filma gotovo pa samo nameće, direktno poređenje otežano je postojanjem TV serije, na čiji se kraj nadovezuje radnja drugog dela filma. Nadovezujući se radnjom i likovima na seriju, „Ubrzanje“ prestaje da postoji sasvim samostalno, što čini da prvi deo filma deluje dramaturški zaokruženije. Dok je u prvom filmu Maraš „momak iz naroda“, dete iz porodice koja živi skromno, sitan, dopadljiv kriminalac na putu uspeha, „naš“ kriminalac na neki način – onaj za kog navijamo jer ne preže da se suprotstavi onim drugim, zlim kriminalcima, u drugom delu Marašev lik postavljen je na pijedestal nedodirljivog, na momente bondovskog, on je prvi čovek srpskog biznisa posle države, ulickan, uspešan, naizgled savršen – što čini povezivanje sa njegovim likom znatno težim. 

Ubrzanje se izmešta iz urbanog, sa beogradskih ulica, iz skupih kola u košmar bugarskog pakla, mračno, ruralno, gotovo mistično područje. U tom smislu, eskalacijom zla iz poznatog „beogradskog“ ka onostranom, Ubrzanje postaje mračnije proširujući akciju prvog filma elementima trilera, pa i misterije. 

JELENA:  Na dramaturškom planu fokus radnje je na odnosu između Petra Maraša i njegovog mlađeg brata Nenada zbog čega su drugi junaci ostali blago zapostavljeni. 

KATARINA: Prvi deo je o Marašu, a drugi o tome koliko se njegov brat razlikuje od njega. Kada je izvedba filma u pitanju, drugi deo je daleko smeliji i svedoči o većim produkcionim ambicijama. U pogledu žanra (akcioni komercijalni film) daleko je više artikulisan od prvog dela koji više koketira sa kriminalističkim žanrom nego akcijom. Ipak, previše akcije ponekad zahteva i predah koji film ne nudi. 

Šta su najveći kvaliteti „Ubrzanja“?

KATARINA: Svakako fotografija (direktor fotografije Lazar Radić) koja nudi jedan potpuno nov domet vizuelnog kvaliteta domaćeg komercijalnog filma. Mora se spomenuti i glumačko ostvarenje Jovane Stojiljković koja je uspela da ispostavi lik unutar ograničenog vremena koje joj je dato. Treba svakako spomenuti i zanatsku veštinu režije u akcionim sekvencama na koju nismo navikli u domaćoj kinematografiji, a zatim i produkcioni aspekat koji je takođe na zavidnom nivou. 

MINA: Tematski „Ubrzanje“ dotiče dve značajne teme: odnos države prema običnom građaninu, odnosno seljaku i pitanje definicije i značaja muškarca u kriminalizovanom društvu. Iako obe ove teme mogu da deluju sporedne u odnosu na akciju u filmu, zaplet filma je praktično zasnovan na njima, pa i potencijal za nastavak serijala. Jedini razlog Nenadovog odlaska u Bugarsku je dokazivanje sebe ne kao Nenada Maraša, već kao Muškarca Maraša odraslog u senci drugog Muškarca Maraša. U „Ubrzanju“ Muškarac je stamen, uvek ide napred, ne boji se metka, žrtvovao bi sebe i sve druge da zaštiti svoju porodicu, porodica je na prvom mestu, ali je suštinski odnos sa porodicom sekundaran u odnosu na materijalno obezbeđivanje porodice. Nenad koji je odrastao u okruženju čiji je ideal muškarca takav, za sebe jedino to i može da želi. Iako nije jasno u prvom planu, „Ubrzanje“ na neki način predstavlja kritiku ovakve postavke muškarca u domaćem društvu. 

JELENA: U filmskom nastavku fotografija nije samo u službi pričanja priče već je priča za sebe čime je ovom bioskopskom žanrovskom filmu dodat dah autorskog, umetničkog filma.

Gde ovo ostvarenje pripada u kontekstu domaće i regionalne kinematografije? 

JELENA: „Južni vetar 2: Ubrzanje“ je film koji komunicira sa najširom bioskopskom publikom i uspešno je izgradio kult lika Petra Maraša koji živi i van samog filmskog medija. 

KATARINA: Ovaj film je u srcu najkomercijalnijih žanrovskih ostvarenja koja vraćaju širu publiku u bioskope. 

MINA: Južni vetar je komercijalni domaći film produkciono dostojan velikog platna čak i u Holivudu, koji upotpunjuje žanrovsku lepezu regionalne kinematografije, pružajući predah od uvek prisutne (čiste) drame. 

U nekoliko reči izdvojite kvalitete i slabosti ovog ostvarenja? 

JELENA: Izrazito vizuelno uzbudljive lokacije van Beograda, raskošni specijalni efekti, kvalitetna internacionalna podela koja je donela svežu dinamiku, i nova vizuelna estetika koja je osnažila film, ali ne možemo se oteti utisku da veteranima nedostaje ona prvobitna varnica koja nas je 2018. godine zapalila. 

MINA: Slabost: ograničena glumačka izvedba Luke Grbića koja se često svodi na oponašanje nekakve neverice. Slabost i prednost: ponuda „Južnog vetra“ kao celokupnog paketa, proizvoda, franšize, univerzuma u kom je za potpuno razumevanje filma neophodno poznavanje događaja iz serije. Prednost: žanrovska mešavina, nivo produkcije, kompleksna radnja.

KATARINA: Glavni kvaliteti su svakako fotografija, veština režije akcionih sekvenci kao i glumačko ostvarenje Jovane Stojiljković. Slabosti su nedostatak ritamskih intervala (izuzetno brz tempo bez predaha), predvidiv dramaturški prvog dela filma, postojanje duplog kraja (ubistvo brata, pa zatim Maraševa pretnja pištoljem).