SRB ENG

TROUGAO: „Teret“

Boris Grgurović, Filip Grujić i Dejan Prćić u Trouglu o filmu „Teret"

06. jun 2020. | Autor: Trougao



NASLOV FILMA: Teret

SCENARIO I REŽIJA: Ognjen Glavonić

ULOGE: Leon Lučev, Pavle Čemerikić, Tamara Krcunović, Igor Benčina, 
Radoje Čupić, Jovo Maksić, Stefan Trifunović, 
Tanja Pjevac, Ljubiša Milišić, 
Novak Bilbija i Ivan Lučev

TRAJANJE: 98’

ZEMLJA: Srbija, Francuska, Hrvatska, Iran, Katar

GODINA: 2018.

 

Debitantski dugometražni igrani film „Teret“ reditelja Ognjena Glavonića, u Beogradu premijerno je prikazan u sklopu Festivala autorskog filma 2018. godine, a prikazan je i na Kanskom festivalu, Zagreb film festivalu (ZFF) gde je i nagrađen, kao i na festivalima širom sveta (Sarajevo film festival, Listapad, nagrada žirija kritike FIPRESCI u Kotbusu…). Autori Filmoskopije Boris Grgurović, Filip Grujić i Dejan Prćić analiziraju različite aspekte ovog ostvarenja pokušavajući da odrede kontekst kako samog narativa, tako i filma u okvirima domaće kinematografije.

 

Boris Grgurović, Filip Grujić, Dejan Prćić

VREMENA NEDOSTOJNA CIVILIZOVANOG DRUŠTVA

 

O čemu govori „Teret“?

BORIS GRGUROVIĆ: Tematski gledano, „Teret“ se bavi ratnim zločinima izvršenim tokom rata na Kosovu 1999. godine i masovnim grobnicama u Batajnici. Međutim, idejno, „Teretje mnogo više od filma o ratnim zločinima ili kolektivnoj krivici zato što sa velikim uspehom postavlja univerzalna pitanja krivice, odgovornosti i posledica, koja prevazilaze njegov nacionalni, geografski i istorijski kontekst.

DEJAN PRĆIĆ: „Teret“ govori o, pre svega, jednom vremenu proživljenom kroz iskustvo, takozvanog, „običnog čoveka“. Čini se da upravo taj spoj „običnog čoveka“ koji pokušava da zaradi nešto novca kako bi prehranio porodicu u teškim i jezivim vremenima, sa poslom koji obavlja, a o kojem naizgled ne zna ništa, ili bolje rečeno, poslu o kojem neće da zna ništa – donosi priču o svima koji su upravo samo pokušavali da prežive dok su se oko njih (ili nas) događale stvari o kojima nismo znali ništa ili ništa nismo hteli da znamo.

FILIP GRUJIĆ: „Teret” je film o onome što se ne govori. O nečemu što je duboko potisnuto i što će buduća istorija pokušati na sve načine da izbriše.

Koje su karakteristike scenarija ovog ostvarenja?

FILIP GRUJIĆ: Što se tiče njegovih scenarističkih odlika, glavna vrednost je u neizrečenom. Teško je razdvojiti scenaristički od rediteljskog pristupa, zato što je „Teret”, evidentno, autorski film. Estetika se upravo zasniva na traženju odgovora i ne davanju jasnih. Do samog kraja daju se samo naznake. Takav način pripovedanja je bio jedini moguć za priču koja se zasniva na skrivanju, na traženju odgovora u rupama narativa. Na taj način se, iako film nema trilersku strukturu, stvara saspens koji navodi gledaoce da budu u iščekivanju u odnosu na ono što će se dogoditi. Iako ovakva tematika može lako da sklizne u ekstrem i da postane propagandni film koji obiluje pamfletskim porukama, vešto vođenom pričom, Glavonić je uspeo najtežu stvar – svojom estetikom je pobedio težinu teme i dao filmu značajnu umetničku i društvenu vrednost.

BORIS GRGUROVIĆ: Ono što je možda i najveća vrednost filma „Teret“ jeste odsustvo bilo koje vrste senzacije, što kada je u pitanju tretman teme, što kada je u pitanju filmski jezik. Glavonić svesno odbija da eksplicitno prikaže užase, što ne samo da doprinosi osećaju tenzije, nego i daje posebnu težinu i može se reći i mučninu, kakvu bi bilo koja eksplicitnost teško mogla da prenese.

DEJAN PRĆIĆ: Na prvi pogled radi se o narativnoj postavci u kojoj junak prolazi put od jedne do druge tačke. Međutim, veoma brzo postaje uočljivo da su spoljašnji događaji važniji od glavnog junaka. Neretko, tačka gledišta se potpuno udaljava od protagoniste (Leon Lučev), ali i njegovog mladog saputnika (Pavle Čemerikić). Publika često vidi i zna mnogo više od glavnog junaka, a ta činjenica funkcioniše i na nivou tereta u njegovom bukvalnom i metaforičnom značenju. Dijalog je sveden i u najvećem delu usmeren ka „opisu“ događanja spolja. Glavni junak doživljava jednu promenu, ako je uopšte i možemo zvati promenom, a to je scena u kojoj povraća nakon što počne da pere unutrašnjost kamiona iz kojeg su nešto ranije istovarili leševe, a čemu je svedočio gledajući kroz prozor. Dakle, glavna specifičnost scenarija jeste upravo u uslovljavanju događaja „spolja“, a ne iz junaka. Potencijal takve narativne strukture stoji u mogućnosti da se kreira jasan i bogat kontekst zbivanja; dok nedostatak može da bude upravo nemogućnost junaka, a samim time i publike da „sebe spozna“ van unapred zadatih okvira koje narativ pruža.

Koje su rediteljske karakteristike ovog ostvarenja?

BORIS GRGUROVIĆ: Uz pomoć direktorke fotografije Tatjane Krstevski i montažerke Jelene Maksimović, Glavonićev gotovo dokumentaristički pristup odlično funkcioniše. Kadrovi iz kabine kamiona, ali i dijaloške scene, mahom su statični i sastoje se uglavnom od krupnih kadrova protagoniste. Sa druge strane, scene van kamiona i kretnja protagoniste se prati kamerom iz ruke, često i sa leđa, što doprinosi nesenzacionalističkom rediteljskom pristupu.

DEJAN PRĆIĆ: Svedenost i preciznost bih izdvojio kao dve glavne odlike rediteljskog pristupa. Glavonić vrlo inteligentno koristi sve prednosti filma kao medija, mogućnost da „slika govori sama za sebe“. Uopšte, fotografija (Tatjana Krstevski), kao i sektori scenografije i kostima (Zorana Petrov i Maja Mirković) vrlo precizno kreiraju, sada već, jedno daleko vreme, tako da svaki lik koji „prođe“ kroz kadar na neki način odaje ponešto od svog identiteta. Mnogo je primera takvih sekvenci, a izdvojiću samo neke: scena pored reke kada Vlada prvi put sretne Paju, cela sekvenca svadbe sa akcentom na dečake koji pale zid dezodoransom, scena u kojoj Vlada prolazi kroz prostorije MUP-a, a gde su poslagane nekakve fotografije svih naših „vladara“. Kao i u scenariju, glavna odlika je upravo  usmerenost na precizno i detaljno građenje konteksta koji, pre svega, korespondira sa publikom, a tek ponegde sa glavnim junakom. Naravno, Glavonić precizno stavlja akcenat na junake u ključnim trenucima, kada je to neophodno. Zvučna kulisa (Jakov Munižaba) oslikava vreme pucnjave i rata, čini se, možda čak i više nego što je to bilo potrebno. Ipak, tačka u kojoj se preciznost i svedenost spajaju jeste upravo u tretiranju vremena na filmu u kojem i pored čestih promena tačke gledišta svi događaji imaju jasan, precizan i uverljiv kontinuitet.

Kakav je glumački izraz Leona Lučeva?

BORIS GRGUROVIĆ: Leon Lučev je prikazao čitav spektar glumačkih izraza, što se retko viđa u domaćoj, savremenoj kinematografiji. Svojim minimalističkim pristupom i nesvakidašnjom prirodnošću i svedenošću, Lučev sa velikim uspehom prenosi veoma kompleksno unutrašnje stanje protagoniste. Monologom o orahu na samom kraju filma, koji iako stilski poprilično odstupa od ostatka filma, Lučev trijumfuje u roli koja se skoro nije dogodila u domaćoj kinematografiji.

DEJAN PRĆIĆ: Leon Lučev donosi na platno protagonistu na čijem se licu ocrtava postepeno shvatanje okolnosti koje ga okružuju, čoveka koji do kraja ipak donosi nekakvu odluku. On, u granicama mogućnosti samog scenarija, uverljivo i tačno otelotvoruje unutrašnju borbu junaka.

FILIP GRUJIĆ: Vozač je čovek sa tragičkom greškom, od starta, koji ima težak život, radeći pogrešne stvari, ali radeći ih da bi mogao da preživi u vremenima koja nisu dostojna civilizovanog društva. Takav epitet se ocrtava na licu, u mimici, ne u govoru. „Čita“ se u pogledima, u načinu na koji ne zna šta će da radi sa svojim rukama dok ne drži volan ili cigaretu. To je Leon Lučev, kao izvrstan glumac, znao i savršeno uradio.

Kakav je glumački izraz Pavla Čemerikića?

BORIS GRGUROVIĆ: Pavle Čemerikić potvrđuje ozbiljnu glumačku zrelost, kakva se mogla naslutiti i nekoliko godina ranije u filmu „Ničije dete“. On prirodno prikazuje unutrašnje stanje junaka, čak i u trivijalnim dijaloškim scenama. Pored Pavla, neophodno je izdvojiti i veoma upečatljivu minijaturu Igora Benčine, koja itekako ostaje urezana gledaocima u pamćenu, dugo nakon gledanja filma.

FILIP GRUJIĆ: Mladi Pavle Čemerikić, koji postaje saputnik na putu iskupljenja, jeste glumac koji je savršeno komplementaran sa Lučevim. Imaju sličnu energiju, obojica imaju nešto što nam je istorijski blisko. Obojica izgledaju kao da kriju tajnu i dele sličnu ranjivost; kao da u svakom trenutku moraju da drže oklop jedan naspram drugog kako ne bi došli u situaciju da otkriju svoje tajne. Verujem, čak i kad ne bi imali tajne, imali bi nešto da kriju.

DEJAN PRĆIĆ: Glumačku igru Pavla Čemerikića možda najbolje možemo opisati kroz njegov zamišljeni pogled u nekakvu budućnost za koju ne bismo mogli tačno reći da li je strašna ili utešna. I zaista, kroz nekoliko izuzetnih kadrova, Čemerikić takvim pogledom prikazuje sve što je potrebno da znamo o mladiću koji ima samo jedan cilj, a to je da ode.

Vizuelni identitet filma „Teret“?

BORIS GRGUROVIĆ: Sivilo „Tereta“ i klaustrofobija situacije u kojoj se nalazi glavni junak. Fotografija Tatjane Krstevski ne samo da na karakterističan način od eksterijera pravi mrtvu prirodu, nego sa velikim uspehom prikazuje veličinu i važnost spomenika NOB-a koji se pojavljuju u filmu. Takođe, budući da je u pitanju epoha, dolaze do izražaja i scenografija Zorane Petrov i kostim Maje Mirković.

FILIP GRUJIĆ: Dugi kadrovi, neretko prepuni simbola, koji nisu očigledni, kadrovi koji teraju gledaoca da traži u njima i najmanje promene, sitnice koji bi mogli da im raščivijaju emocije. Na neki način, apsurdnošću čitave situacije, ali i estetikom „Teret“ podseća na „Taste of Cherry”, čuveni film iranskog reditelja Abasa Kiarostamija. U oba slučaja deluje da se njihov put ili traganje nikad neće završiti. Razlika je, međutim, u bojama i određenim slikama koje izazivaju drugačiji osećaj u „Teretu”. Za razliku od „Taste of Cherry”, u „Teretu” se koriste hladne boje, koje nisu samo uslovljene vremenskim prilikama, već i stanjem društva i pojedinca u tom trenutku, a kadrovi neretko izazivaju mučan osećaj (poput scene sa psom) svojom suptilnom brutalnošću.

DEJAN PRĆIĆ: Vizuelni identitet filma, pre svega, bojom oslikava jedno sumorno vreme koje se odvija u sivom i opasnom prostoru. Fotografija filma uspešno prenosi tu opasnost koja se nalazi svuda, teret koji svako od junaka nosi. Takođe, vizuelna promena je uočljiva u poslednjem činu dok Vlada provodi vreme sa porodicom, boje su toplije, a opasnost se transformiše u humor i olakšanje kroz kadar falusa od slame koja gori čime film dobija potpuno drugačiji ton u poslednjih nekoliko minuta.

Kom žanru „Teret“ pripada?

BORIS GRGUROVIĆ: Iako po strukturi podseća na road movie, a po zapletu na triler, Glavonićev film se takođe odvija za vreme rata. Ipak, film odstupa od svakog od ovih žanrova, taman toliko da uspešno prikaže kompleksnu dilemu glavnog junaka. Ali, višeslojnost Glavonićevog filma čini „Teret“ ipak većim od psihološkog portreta jednog čoveka u određenom, istorijskom trenutku.

FILIP GRUJIĆ: „Teret” ne može da se svrsta u žanrovski obrazac. On, svakako, pripada autorskom filmu i nekoj vrsti road movie-a, po svojoj strukturi. Ali ono što ga čini drugačijim nisu situacije koje se glavnom junaku događaju tokom putovanja, već ono što se odvija u glavnom junaku. Ukoliko bi morao da se nekako definiše, više bismo ga mogli pripisati nekoj estetici, no žanru. Najpre, estetici neizrečenog.

DEJAN PRĆIĆ: I pored celokupne analize teško je odrediti žanr filma. Mogli bismo kazati road-movie, ali to važi samo za jedan deo filma. S druge strane, ne možemo ni govoriti o drami u opštem smislu zato što se čini da je akcenat više na publici koja svedoči, nego junaku koji „prolazi“ kroz dramu. Moguće je da „ratni film“ deluje najtačnije.

Šta „Teret“ predstavlja 2020. godine? U filmskom, a i društvenom smislu.

FILIP GRUJIĆ: „Teret“ je, u svojoj biti, nastavak tematike kojom se Ognjen Glavonić bavio u filmu „Dubina dva”. On je inspirisan otkrićem masovnih grobnica kosovskih Albanaca tokom sukoba na Kosovu 1999. godine. Kao takav, film je, mnogo pre nego što je premijerno prikazan, zainteresovao javnost i bio demonizovan, zato što zadire u tematiku koju bi istorija, evidentno, želela da izbriše. Štaviše, film su u više navrata pokušavali da zabrane iz raznih sindikata, opovrgavajući da su takve hladnjače uopšte postojale.

BORIG GRGUROVIĆ: Sa ovom kratkom vremenskom distancom od par godina, „Teret“ je i dalje jedan od najboljih, ako ne i najbolji srpski film 2010-ih. U društvenom smislu, medijska pompa i senzacionalizam koji je pratio premijeru ovog filma, ne samo da je u potpunosti u kontri sa svime što „Teret“ predstavlja, nego i na najbolji način dokazuje zašto je „Teret“ od velike važnosti za današnje društvo u Srbiji.

DEJAN PRĆIĆ: Kada je u pitanju značaj „Tereta“ u filmskom smislu, onda, svakako možemo govoriti o uspešnom debitantskom igranom filmu Ognjena Glavonića koji govori o događajima koje, kao društvo a i filmski stvaraoci i dalje nismo iskreno otvorili. Glavonić to čini na sveden i nepretenciozan način. U društvenom smislu, pretpostavljam, to je njegova najveća mana.

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, kao ni NFC Filmarta. Filmski centar Srbije i NFC Filmart se odriču odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.