SRB ENG

TROUGAO: „Tilva Roš“

Mina Stanikić, Katarina Koljević i Nikola Radić u Trouglu o filmu „Tilva Roš“

12. mart 2021. | Autor: Trougao



NASLOV FILMA: Tilva Roš

SCENARIO I REŽIJA: Nikola Ležaić

ULOGE: Marko Todorović, Stefan Đorđević, Dunja Kovačević

TRAJANJE: 99’

ZEMLJA: Srbija

GODINA: 2010.

Debitantsko ostvarenje Nikole Ležaića „Tilva Roš“ svetsku premijeru imalo je 2010. godine u Lokarnu (Locarno Film Festival), a početkom 2011. godine i premijeru u Srbiji. Od tada je prošlo 11 godina, a ovo ostvarenje je u međuvremenu odnelo veliki broj nagrada kako na svetskim tako i domaćim festivalima i tako je postalo jedno od najnagrađivanijih domaćih ostvarenja u protekloj deceniji (Srce Sarajeva 16. izdanja Sarajevskog filmskog festivala (Sarajevo Film Festival), FIPRESCI nagrada na Transilvanija internacionalnom filmskom festivalu, Gran pri Festivala „2-in-1“ u Moskvi, Nagrada za najbolji film SOFEST-a, zatim nagrade u Holandiji, Portugalu, i tako dalje).

Film je podržan i od strane Filmskog centra Srbije, a u produkciji produkcijske kuće „Kiselo dete“.

Autori Filmoskopije Mina Stanikić, Katarina Koljević i Nikola Radić analiziraju različite aspekte ovog ostvarenja pokušavajući da odrede kontekst kako samog narativa, tako i filma u okvirima domaće kinematografije.

Mina Stanikić, Katarina Koljević, Nikola Radić

PROTIV BOLA I ODRASTANJA

 

O čemu govori film „Tilva Roš“?

MINA STANIKIĆ: „Tilva Roš“ je oda lakoći i rasterećenosti mladosti koja nestaje pred trežnjenjem odrastanja, neminovnog u kontekstu iz kog dolaze likovi filma.

KATARINA KOLJEVIĆ: „Tilva Roš“ govori o odrastanju i pobuni. Pri tome ovo nije nekakva politička ili sistemska pobuna, već je reč o dubljoj društvenoj pobuni u kojoj glavni junaci istražuju granice bola i grade svoje identitete koji su na ivici anarhistčkog ponašanja. Ovo je generacijski film koji preispituje odnose mladića na pragu muškosti u specifičnoj sredini industrijskog istoka Srbije, film o potrazi za smislom u sredini koja ne nudi mnogo.

NIKOLA RADIĆ: O društvenoj predodređenosti, staleškom razilaženju, identitetskom previranju, odumiranju grada. I o buntu.

Opišite u jednoj rečenici ovo ostvarenje u celini.

NIKOLA: Umesto opisa, podsetiću na ispravno tumačenje (marifetluci, glupiranje) i pogrešan prevod („400 udaraca“) Trifoovog „Les quatre cents coups“.

MINA: Srpski, divljiji, siroviji i unikatniji „Lady Bird“.

KATARINA: Pobuna protiv bola i odrastanja.

Koje su karakteristike filma „Tilva Roš“ u celini?

NIKOLA: Dva su trenutka presudna za razumevanje Ležaićevog formalnog pristupa: uvodna sekvenca i središnja scena sa Mekicom. Uvertira daje ključ za način obrade filmske građe (spoj pseudodokumentarnog, dokumentarnog i fikcijskog), dok je desetominutna scena sa pijanim Mekicom „film u malom“: zamagljuje granice između tri navedena modusa; dijalog je, kao i svi razgovori mladih protagonista, zapanjujuće autentičan, životan, obiluje žargonom, kolokvijalnim izrazima, upečatljivim fraziranjem, potkulturnim vrednostima (biti skejter-pozer). Zvučna kulisa je altmanovski „zaprljana“ – replike se pretapaju, nadglašavaju, ponavljaju u istom ili blago izmenjenom obliku, upada se u reč – čime se stvara kakofonija, dijaloški rusvaj, remete verbalni monopol likova i hijerarhija između glasa u kadru i izvan njega. Iako u ovako doku-dramskom ruhu mladi naturščici tumače sebi slične likove, treba pohvaliti izvrsnu glumačku podelu (pre svega Marko Todorović, Stefan Đorđević, Nenad Stanisavljević).

„Tilva Roš“ izbegava narativno čvorište, ustrojen je kao niz skečeva (po ugledu na rijaliti program „Jackass“ koji podražavaju tinejdžeri), između kojih su „umetnuti“ fabularni pasaži (umetnuti, jer je predložak za film bio amaterski dokumentarac „Crap – Pain is Empty“, što ovo ostvarenje čini i meta-filmom). Rekao bih da ovako mozaički narativ likovima daje više prostora da dišu, a gledaocu bolji uvid u njihove karakterne crte, i da ustaljena tročinska struktura u ovom slučaju ne bi bila ni približno toliko delotvorna. Sijaset letnjih epizoda takođe služi Ležaiću da nam tamo gde ih ne očekujemo „podvali“: dirljivost (u razgovoru o topioničkoj opremi), kreativnost (u samopovređivanju), politiku (u haotičnom razgovoru o ukradenim narandžama). Osnovna dramaturška manjkavost je prikaz (malobrojnih) ženskih likova, u prvom redu Dunje, tipske „slatkice-zavodnice“ čije je prisustvo u filmu tek jedan od katalizatora muško-muškog prijateljstva.

MINA: Autentičnost, nepatvorenost, bona-fide-ost.

KATARINA: Ono što boji ovo debitantsko ostvarenje u domenu estetike je dokumentaristički pristup koji odgovara ritmu igre junaka. Međutim, pri pažljivijem gledanju, primetno je da Ležaić uspeva u održavanju te fluidne forme između dokumentarnog i igranog, zapravo, koristeći se strogo kontrolisanim i precizno kreiranim kadrovima. Njegova paleta, ali i pokret kamere prate emotivni tok filma više nego narativni, te na taj način produbljuju narativ. Još jedna karakteristika „Tilva Roša“ je to što se filmska slika prepliće sa amaterskim snimcima, koji su delovi filma koji su Steki i Toda snimali. U zvuku se takođe radi o dokumentarizmu u kojem često dolazi do preklapanja, pa tako neke stvari ostaju nerazumljive, ali to ne ometa razumevanje filma u celini. Sa druge strane reditelj vrlo upečatljivo i često koristi transcedentnu muziku, gradeći emotivnu strukturu svog filma preko nje. Takođe, ovaj film tretira i jedan sociološki mikrokosmos, koji je potpuno nezastupljen u domaćem filmu. Omladina iz Bora koja vozi skejt ne uklapa se u očekivani profil mladih u Srbiji i povezuje ovu sredinu mnogo više sa svetom, iako je u ovoj sredini marginalizovana.

Šta je ključno za razumevanje ovog ostvarenja u celini?

KATARINA: Ključno za razumevanje ovog neobičnog filma za okvire domaće kinematografije je emotivna identifikacija sa njegovim junacima. Ona je moguća ukoliko se u njihove živote uroni bez distanciranja ili učitavanja u ono čime se oni bave, izazivanje bola i na neki način uživanja u detinjastim i anarhističkim izazovima. Ovo predstavlja samo jedan mikro-milje iz kojeg oni potiču, ali njihove težnje i osećanja su prepoznatljiva i za gledaoca kome je njihova sredina daleka. Stoga je važno da se ovom filmu i njegovim junacima ne pristupi sa fenomenološke tačke gledišta.

MINA: Ono što je ključno za razumevanje „Tilva Roša“ jeste njegova iskrenost, koja ga upravo i čini unikatnim. S tim u vidu, gledalac ne mora da ima nikakvo predznanje ili ključ za razumevanje ovog filma – on (ili njegova iskrenost) se oseća. Biti drugačiji je za likove u ovom filmu normalnost, a ne potreba

NIKOLA: Uprkos zapaženoj turneji na inostranim festivalima i americana estetici, „Tilva Roš“ ubrajam među filmove čija višeslojnost najbolje dopire do domaće publike. Društveno-politički kontekst jeste očigledan (istočnoevropski provincijski grad u tranziciji), ali drugi suštinski elementi, kao što su industrijski, ekonomski i simbolički značaj RTB Bor i staleške nijanse između radničke i (niže) srednje klase u tranzicijskoj Srbiji, verovatno izmiču (neupućenom) stranom gledaocu.

Kako biste pozicionirali „Tilva Roš“ u kontekstu domaćeg filma kada je u pitanju narativ ovog ostvarenja?

MINA: U osnovi priče „Tilva Roša“ je grupa mladih ljudi okupljena oko skejta i snimanja videa ala „Jackass“, a sve u potrazi za begom od turobne, (post)industrijske realnosti Bora. Ova grupa mladih ljudi, i to baš ona koju vidimo u filmu zaista je postojala i svojim delovanjem uobličavala je usnuli Bor s početka dvehiljaditih. Njihovim postojanjem, Ležaiću se okosnica „Tilva Roša“ nametnula sa svom svojom iskrenošću i autentičnošću. Iako su mnogi filmovi snimani po istinitim pričama, retko koji je, i to ne samo u kontekstu domaćeg filma, imao tu privilegiju da u igranom filmu glume akteri po kojima je film nastao, te da se u filmu pojavljuju njihovi autentični snimci iz ranijih dana. U tom smislu „Tilva Roš“ je praktično postavio osnove novog žanra u Srbiji, a na njegovom talasu rodili su se i „Neposlušni“. U retrospektivi, gledajući stilski, ali i narativno, ova dva filma se izdvajaju kao jedna celina i ujedno novina u domaćem filmu.

NIKOLA: „Tilva Roš“ jedno je od ostvarenja koja su savremeni srpski art film povukla u smeru modernijih generacijskih uradaka (ubrzo je usledio „Klip“ Maje Miloš), ali i udaljila od beogradskog jezgra u lokalni kolorit, ne gubeći pritom iz vida nasleđe jugoslovenskog filma (uticaj Crnog talasa). Ležaić ne dijagnostikuje boljke koje su opustošile srpsku provinciju, već na dovitljiv i duhovit način pokazuje kako se njihove posledice (po determinističkom obrascu) perpetuiraju kroz naraštaje.

KATARINA: „Tilva Roš“ se od većine srpskih filmova, u kontekstu narativa, razlikuje po dva nivoa – po formi i po sadržaju. Formalno, retko se u domaćem filmu sreće dramaturški okvir koji je u ovoj meri oslonjen na dokumentarno,  ali i na dramaturgiju analize karaktera u kojoj je upravo karakter pokretač radnje i diktira narativ (character-driven dramaturgija). U pogledu sadržaja narativa, domaći film se retko odlučivao za tretman neke ovako specifične i izdvojene sociološke grupacije, koja se ne uklapa u tradicionalnu sliku srpskog društva i kulture. U ovom pogledu je ovo hrabar iskorak jer je tretirana subkultura koja je vrlo globalna, iako možda ponajviše pripada Americi, a da pri tome nije izgubljen identitet likova niti njihova veza sa zemljom iz koje potiču.

Kako biste pozicionirali „Tilva Roš“ u kontekstu domaćeg filma kada je u pitanju vizuelni identitet ovog ostvarenja?

NIKOLA: Ispražnjeno industrijsko nasleđe Bora u filmu dobija uštirkane indie odežde. Osunčani kadrovi i topli valeri ublažavaju neugledne prostore, čineći ih post-industrijski lepim. Bilo da je u pitanju kop ili blok stambenih zgrada, okruženje je uvek dopadljivije i inspirativnije iz vizure omladine, pa čak i one sklone depresiji i samopovređivanju. Kao svojevrsna oda DIY filmovima, Ležaićev debi skladno meša retro-skejterske vizuale 2000-ih sa savremenijom, pročišćenom slikom.

MINA: Vizuelno „Tilva Roš“ spaja nespojivo, pa tako umesto jurisdikcije golih i hladnih pejzaža okoline Bora u toplom i nežnom koloritu koji odgovara jednoj odi mladosti, kamera Miloša Jaćimovića objedinjuje lepote i grozote odrastanja a da taj kontrast nije prenaglašen, već se praktično preliva iz jednog u drugo, kao što to u životu i jeste. Nakon „Tilva Roša“ filmični pejzaži Bora biće naveliko korišćeni u domaćem audiovizuelnom stvaralaštvu, no (koliko je meni poznato), „Tilva Roš“ je bio prvi film koji je vizuelni identitet Bora i okoline inkorporirao u svoj narativ i likove.

KATARINA: U kontekstu domaćeg filma „Tilva Roš“ je bio, ali nažalost i (srećom po film) ostao osveženje. Slobodno kretanje između dokumentarne i igrane forme koje se, pritom, ne odriče kreacije i kreativne kontrole filmske slike, kao ni njenog dramaturškog nivoa je nešto u šta se autori u Srbiji retko upuštaju. Takođe, mešanje filmske slike i amaterskih snimaka na ovaj način, dramaturški ih preplićući i razmenjujući kontekst jedne slike putem druge nije prisutno u našem filmu. Ovo sve čini „Tilva Roš“ preko potrebnim i uzbudljivim izuzetkom, da ne kažemo incidentom, u domaćem filmu.

Kako biste pozicionirali „Tilva Roš“ u kontekstu svetske kinematografije?

KATARINA: U pogledu svetskog filma „Tilva Roš“ je manji izuzetak nego u kontekstu domaćeg filma. U tom periodu (2010) su počela da se pojavljuju ostvarenja, koja su se na sličan način poigravala sa dokumentarističkim stilom. Estetski ovaj film je srodan i američkoj nezavisnoj kinematografiji u kojoj su tretirani slični miljei, a mogu se pronaći sličnosti i u upotrebi muzike i zvuka. Pa ipak, iako manji izuzetak, „Tilva Roš“ se svakako pojavio na početku ovog talasa u svetskom filmu. Još jedna stvar koja je važna za ovaj film je da je on na svetsku kinematografsku scenu doneo sliku nekog dela srpske stvarnosti i društva koji je do tada za nju bio nevidljiv, pa je stoga bio i neočekivan.

MINA: S obzirom da sam već u drugom pitanju Tilva Roš uporedila (i to davši mu prednost) sa hitom „Lady Bird“, filmom koji je debitantkinji Greti Gervig doneo epitete poput „hrabri, novi glas kinematografije“ gotovo deceniju nakon izlaska „Tilva Roša“, jasno je da smatram da „Tilva Roš“ zaslužuje bitno mesto ako ne u svetskom, ono makar u evropskom filmu. Rasterećenost, odanost, vernost, suočavanje, odrastanje, prolaznost, sve je to suština „Tilva Roša“, filma koji se ne oslanja na klišee i odrastanje kakvo se da videti samo na filmu, već ono filmsko čini životno opipljivim. Neretko se nezavisni evropski film pozabavi mladima, ali često na ivici ili preko ivice isforsiranog, navučenog i neiskreno drugačijeg, dok „Tilva Roš“ sve ono što je ne pokušava, već prosto jeste.

NIKOLA: Radije bih obrnuo pitanje i osvrnuo se na upliv svetske kinematografije u „Tilva Roš“. Ovaj film o odrastanju nadahnut je američkim skejtersko-blejačkim coming-of-age ostvarenjima i sve težnje prekookeanskog nezavisnog filma kod Ležaića su uspešno „odomaćene“ (radnja uglavnom na periferiji, zavodljiva fotografija, spontani dijalozi, nesavršeni i nesnađeni likovi, svakodnevne situacije, itd). Osim muzike. Odabranom soundtrack-u na engleskom, a ovo ne govorim iz nekakvih puritanskih pobuda, u ovom filmu jednostavno nije mesto. Vožnja automobilom kroz osunčanu prirodu uz amerikanu je opšte mesto. Numere ne odgovaraju (čak ni ovako uglađenom) Boru, opštem tonu, tematici, karakterima i ukusu likova, i to je jedina tačka u kojoj se stiče utisak da reditelj nepotrebno i nemotivisano amerikanizuje film.

Da li postoji nešto što možemo da naučimo analizirajući ovo ostvarenje u celini?

MINA: Da je iskren odabir teme i uzimanje u filmsko razmatranje onog što nam je blisko i što istinski razumemo zahvalnije nego posezanje za naizgled dubokim, bitnim i relevantnim temama kojima suštinski nismo dorasli ili su nam, makar koliko relevantne, ipak strane.

KATARINA: Analizirajući dugometražni debi Nikole Ležaića možemo zaključiti da su iskoraci u neistražene predele filma izuzetno važni i revitalizujući za svaku kinematografiju, ponajviše za ovako male kakva je naša. Da se zaključiti i da je odabir vrlo specifičnog miljea i njegovo aktivno učešće u narativu krče jedan drugačiji put za emotivnu komunikaciju sa gledaocem, koja se onda odvija na dubokom, ali suptilnom nivou.

NIKOLA: Kako se pišu dijalozi, vode glumci, sa malim budžetom snimaju veliki filmovi, od margine pravi centar, rendaju kolena i probadaju obrazi.

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, kao ni NFC Filmarta. Filmski centar Srbije i NFC Filmart se odriču odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.