SRB ENG

VOJIN VASOVIĆ, ANIMACIJA KAO IGRA, EKSPERIMENT, PREISPITIVANJE

Intervju sa rediteljem Vojinom Vasovićem

06. februar 2021. | Autor: Nikola Radić



Propitivati zadate obrasce i savremenu tehnološku stvarnost, osluškivati sadržaj i prilagođavati formu, poigravati se sa tehnikama animacije i neprestano ažurirati sopstveni kanon – tako bi se mogli sažeti dosadašnji autorski rad i stremljenja Vojina Vasovića, zapaženog mladog reditelja, scenariste i producenta animiranih filmova. Vasović (1985) iza sebe ima pet kratkometražnih filmova, desetine gostovanja i nagrada na poznatim međunarodnim filmskim festivalima, poput DOC LA (Festival dokumentarnog filma u Los Anđelesu). Diplomac beogradske Akademije umetnosti, sa Masterom Univerziteta u Torontu u domenu eksperimentalne pozorišne režije, Vasović je osnivač srpsko-kanadskog studija To Blink Animation. Njegov novi film „Veliki robot“ (Just For The Record), dirljiva minijatura o malom robotu-diktafonu, već je osvojio brojna priznanja, a prava na prikazivanje otkupili su, između ostalih, i HBO i Cinemax.

Izbor robota-diktafona za protagonistu „Velikog robota“ je intrigantan jer se ovakav lik čini kao veza između analognog i digitalnog sveta, kao uređaj koji može da pohrani i reprodukuje zvuk, da snimanjem cvrkuta ptice (dakle tehnologijom) sačuva sećanje na nešto slobodno, vedro i organsko naspram sveta u ruševinama. Podsetilo me je na Koenovu „U svemu postoji pukotina, tako svetlost ulazi“. Zašto ti je važna ta ravnoteža između pesimistične postavke i pukotina kroz koje ulazi svetlost?

Možda ne mogu jedna bez druge. Bez pesimizma, stremljenja glavnog junaka izgledala bi naivno. Ima smisla biti idealista u svetu koji je težak i nakrivo ustrojen. Ako gledamo idealiste van konteksta takvog sveta, izgledaće kao zanesenjaci, ali ako su svesni svoje okoline, njihova borba nije uzaludna, već neophodna

Sva tri poslednja filma odlikuje izrazita metaforičnost koja podstiče na višestruka tumačenja. Tako recimo „Svakih pet minuta“ (5 Minutes Each) nudi, između ostalog, ironičan prikaz „pet minuta slave“, viđenje tehnološke potrošnosti i ljudske prolaznosti kao osnovnih načela sveta. Kakav je lični i timski kreativni proces kojim dolazite do ovako višeslojnih ostvarenja?

Ranije smo bili opsednuti idejom da sve što napišemo ili nacrtamo ima višestruka tumačenja, „ko kako shvati“ ili „neka publika sama odluči“, a sad vidimo da je i to bio odraz taštine, kao kod glavnog junaka u „Svakih pet minuta“, i straha da se autentično damo dok stvaramo. Sada mnogo duže radimo na scenariju i trudimo se da film ne bude proizvoljan u tumačenju. Višeslojan u smislu da može da se prati na nivou radnje i motiva, a i da se tumači psihološki ili filozofski. Film odražava naše stavove, koje, pre publike, moramo sami dobro da isproveravamo. Od presudne su pomoći kolege i prijatelji od poverenja koji neumorno čitaju nove i nove ruke scenarija sve dok ne bude gotov.

U odnosu na „Svakih pet minuta“, „Bio dvaput jedan kralj“ (Twice Upon a Time) predstavlja znatan zaokret u stilu, pripovedanju, tempu, tehnici. Da li je sam sadržaj nametao ovako veliki iskorak?

Da, animirana poema je tražila i boju i mnogo dinamičniji svet. Zahvaljujući pre svega našem inovativnom art direktoru Nikoli Stepkoviću, svakim filmom se oprobamo u nekoj novoj formi i tehnici. Taman savladamo neki program i stil, a on smisli da probamo nešto novo. To je uzbudljivo jer je svaki film proces učenja. Sa kratkim filmom „Bio dvaput jedan kralj“ smo želeli da eksperimentišemo sa podeljenim ekranom i ukrštanjem komplementarnih paleta da bismo oprobali što više toga za dugometražni i, iako dramaturgija trpi, drago mi je što smo se ponekad u njemu zaigrali samo igre radi.

U „Svakih pet minuta“ i „Velikom robotu“ baviš se odnosom mašinskog i organskog, antropomorfizujući uređaje (diktafon, televizor, radio), dok protagonista „Bio dvaput jedan kralj“ ima podvojenu ličnost i podeljen je samim ekranom. Da li je činjenica da ovim likovima nedostaje celovitost zapravo komentar na rastrzanost savremenog čoveka i savremene zbilje?

Sve je počelo od ideje da je svako od nas sopstveni medij, da smo sami zaduženi za svoje ostvarivanje i prenošenje ideja. Može da bude i rastrzanost zbog sveopšte užurbanosti i otuđenosti, ali kako vreme odmiče čini mi se da se naša užurbanost ne razlikuje od one pre 100 godina ili one za narednih 100. Mislim da je u pitanju više neki osećaj unutrašnje potrebe da se raslojimo i pogledamo sebe iz drugog ugla. Hej, vidi, ovaj deo mene se ponaša kao mašina – čemu ta mašina služi i zašto je ovako programirana?

U razgovorima kao uticaje navodiš Joneska, francusku škole animacije. Koji književni i filmski autori zauzimaju povlašćeno mesto u tvom panteonu?

Panteon izgleda vrlo paganski, čini mi se. Saramago, Fante i Jalom sede među Nindža kornjačama i medvedom Ernestom. Ne zna se ko je stariji, francuski stripovi ili filmovi, zagrebačka škola ili magični realizam Mišela Gondrija i Žan-Pjera Ženea. Od skora su tu Bakman i Martel odmah pored onog dekice što liči na Dobricu Ćosića iz filma „Up“.

U jednom intervjuu iz 2019. govoriš o neophodnom balansu između autorskog i „komercijalnog“ animiranog filma. Kakav je danas odnos snaga na tom planu u Srbiji?

Mislim da ka tom balansu ima još značajno dugo da se hoda. Novi projekat koji smo kao studio inicirali i koji će ove godine biti lansiran je privatni investicioni fond za ulaganje u animaciju – „Animond“. Fond će, nadamo se, doprineti daljoj popularizaciji animacije kod nas i otvaranju novih mogućnosti ne samo za animirane filmove već i za animirani serijski i veb program. Najvažnije od svega, podržavaće razvoj i komercijalnog i arthaus programa i time isticati neophodnost postojanja i jedne i druge strane. Bez komercijalnog aspekta nema održivosti, a bez autorskog filma nema eksperimentisanja. Neophodno je da se međusobno hrane.

U autorskom animiranom filmu neumitno se postavlja pitanje finansijske održivosti. Moraju li akteri ovakvih filmova (animatori, reditelji, scenaristi, itd.) da prave kompromise i kakve?

Kompromisi su neminovni. Veliki broj autora radi na jednom projektu i nemoguće je ni polovinu njih „staviti na platu“ uz ovdašnje uslove finansiranja. Ideja našeg studija koji raste iz godine u godinu je da balansirajući između nekoliko kratkometražnih i dugometražnih filmova ponudimo tu opciju što većem broju autora. „Slobodnjaci“ i „gejmeri“ su reči koje najbolje opisuje strukturu animiranog tržišta kod nas, a oni, nažalost, nemaju mnogo prostora da biraju šta će raditi da bi bili finansijski održivi.

Za dugometražni film „Bio dvaput jedan kralj“ dobili ste podršku Filmskog Centra Srbije i MEDIA programa Kreativne Evrope. U kojoj je fazi projekat?

„Bio dvaput jedan kralj“ je u fazi završetka pre-produkcije. Dunja Petrović i ja i dalje aktivno radimo na unapređenju scenarija, a storyboard je poodmakao uz pomoć Tihomira Čelanovića. Privodimo kraju dizajn svih likova (u podvojenom svetu ih je najmanje duplo više nego što je uobičajeno) i prelazimo uskoro na fazu izgradnje scenografija. Paralelno se pripremamo za najveću aplikaciju za finansiranje koja nas očekuje na kanadskom Telefilm fondu. Nadamo se da će, ukoliko sve bude kako treba, film ući produkciju do kraja godine.

Osim toga, tvoj studio To Blink Animation priprema još par animiranih ostvarenja. Možeš li nam reći nešto o njima?

Pripremamo još dve kratkometražne animacije – „Ja sam Akiko“ po scenariju Stefana Tićmija. U pitanju je adaptacija istoimenog višestruko nagrađivanog romana za kojeg je Stefan, prošle godine, dobio i podršku za razvoj dugometražnog scenarija. Film su podržali Filmski centar Srbije i Filmski centar Bugarske, režira ga Damir Romanov, art direkciju vodi Sonja Varga, i sve to uz naše oprobane animatore Snežanu Čubrilović i Mladena Nikolića.  Drugi kratkometražni film koji pripremamo je „Ruben i Papagaj“, po tekstu i u režiji Stevana Mitrovića koji je pored domaće dobio i podršku Umetničkog veća Toronta.

 

NASLOVNA FOTOGRAFIJA: Maja Medić

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, kao ni NFC Filmarta. Filmski centar Srbije i NFC Filmart se odriču odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.