Kritika filma Mjesta koja ćemo disati

NASLOV FILMA: Mjesta koja ćemo disati

SCENARIO I REŽIJA: Davor Sanvincenti

TRAJANJE: 22’

DRŽAVA: Hrvatska

GODINA: 2022.

Isuviše je lako otpisati filmove kakav je Mjesta koja ćemo disati Davora Sanvincentija. Tu ćemo intelektualnu lenjost („malo snimao pejzaž i životinje, dodao visokoparan tekst“) prepustiti gledaocima i kritičarima što ljube fabulu (u slučaju nefikcije, eventualno reportažu i talking heads), žmureći i na Vertova i na Markera i na Beninga, premda, reklo bi se, ponajviše na njihove savremene derivate, one sa jednom nogom u bioskopu, a drugom u muzeju. Nego, ma gde defilovale date slike, ko će da brine i zbori o pokretu i stazisu, vremenu, montaži? Čisto prisustvo? Podela čulnog? Et cætera.

Sanvincenti svoj kratki uradak — gde ljudi sa filmskim namerama (i ne tako filmskim, vidi: Lynx Project) tesonovski strpljivo čekaju zveri — naziva audiovizuelnim esejom, pa kad smo već pomenuli Vertova, nije naodmet podsetiti da uvodni natpis Čoveka sa filmskom kamerom određuje upravo kao essai. Kako se podrazumevana „pokušajnost“ izgubila u vrludanjima istorije filma, danas se filmski esejizam i intelektualizam rimuju bogatije nego ikada. Parenteza okončana. Za mene je Sanvincentijev film pre svega jedna trbuhozboračka šesnaestomilimetarska poslastica, uprkos sadržajno pregustom tekstu na ekranu, inspirisanom ili pozajmljenom od plejade „književnih sagovornika“ (zapravo i filmskih: Kena Louča, pomenutog Markera…) od Konfučija, preko Toroa i Rilkea, do Matvejevića, hipercitatno opterećenom naučnom, antropološkom, filozofskom, poetskom, putopisnom retorikom, najzad i rastrzanom između konstatacije, metafore, kritike i ispovesti. Možda bi mu, uzgred, dobro došlo „lupovanje“ u izložbenom prostoru: zaintrigiraniji posetilac bi se zapetljao, onaj nešto manje kući poneo šačicu kraćih i jasnijih fragmenata („šume su svetilišta“, „za pticu postoje dve vrste: njena i ona opasna“). Drugim rečima, ako nevolje uopšte ima u ovom zaista vrednom filmu, ona ne leži ni u formi ni u postupku, već u ambicioznosti priređenog simpozijuma.

Forma je nadahnuta, ne samo jer je abolirala glasovnu instancu (svakako pohvalno za film o prelamanju tri conditions: humaine, animale, végétale) u korist ventrilokvističkih prizora. Sanvincenti dovitljivo i montira: gledaoca uljuljka estetizmom i instant-mistikom (Ivan Slipčević i autor izvrsno snimaju planine u magli, mediteranske krajolike), meteorološkom činjenicom, zamisli ga širokopoteznim tvrdnjama o imperijalizmu, predatorstvu ili klasnoj borbi, pa umetne infracrveni zapis risova, medveda i lisice, i trese ih od negativa ka pozitivu dok nam ne sine da zavirujemo tamo gde možda ne bi trebalo. (Ista nelagodnost zalaženja u intimu oseća se i tokom epiloške scene sa kornjačom.)

Čovek nema glas, ponekad ima krhko prvo lice, uvek mrežnjaču smešnih kapaciteta spram oka sokolovog. Ima i drombulje, rudimentarno i, u ovom slučaju, očuđujuće sviralo. Kako odmiču Mjesta koja ćemo disati, kadar ispunjava sve raznolikiji bestijarij. Vremenske prilike se smenjuju, osnovni elementi stupaju u mikro-odnose, ali je čovek još uvek mali, jedva vidljiv u totalima, iz čijih će se čeljusti izvući tek u jednom od poslednjih kadrova, inače preuzetom iz autorove video instalacije Izvir voda (2019). Tada iz relativne blizine gledamo čoveka kako pod teretom gazi kroz snežne nanose i ne stiže nigde. Ponavljanje kadra uporno ga vraća sizifovskoj sudbini.

Bilo je samo pitanje vremena kada će ekološka svest snažnije prodrti u regionalni film. Mjesta koja ćemo disati stoga treba pozdraviti i kao savremen i ubedljiv, mada ne više tako avangardan, doprinos problematici, uz žal za nedostatkom lokalizovane oštrine kakvu ima Pavićev Nulti krajolik (i neki jugoslovenski pionirski radovi, poput Strupa Maka Sajka).

Prodisaće i te slike, da punijih pluća kažu da se gušimo. I tome se, zadihano, unapred radujem.

(Fotografija iz filma objavljena je uz odobrenje producenta.)