Kao što smo vas već izvestili, mladi srpski reditelj Kosta Ristić po pozivu učestvovao je na četvrtoj po redu praktičnoj radionici u organizaciji Black Cinema Factory. Radionica je, podsećamo, održana na Kubi od 6. do 16. marta ove godine, a pod mentorstvom velikog Vernera Hercoga, znamenutih nemačkog reditelja i važnih internacionalnih postignuća. Ono što sledi je detaljan raport Koste Ristića sa pomenute radionice. Uživajte!
Crtice sa Kube, Kosta Ristić
Na Kubi sam proveo dve nedelje, od kojih većinu vremena na kubanskoj revolucionarnoj filmskoj školi Escuela Internacional de Cine y TV, dok sam ostatak vremena proveo na relacijama između Barakoe, San Antonio de Los Banjosa i Havane.
1) Escuela Internacional de Cine y TV (EICTV)
Internacionalna škola filma i TV-a kod San Antonija de Los Banjosa je, kako kaže moj prijatelj Fenja, ostrvo na ostrvu. Prema njegovim rečima, EICTV ima „autonomiju“, i to je jedina institucija na Kubi koja nije u direktnoj nadležnosti kubanske Vlade, iako je ona pomaže i izdržava, već u nadležnosti Fondacije za novi latinoamerički film, koju je osnovao Markes uz podršku Fidela. Čileanac Fenja, inače student škole na odseku Cine Alternativo, objasnio mi je još par važnih stvari vezanih za EICTV. Škola je prošle godine obeležila prvih 30 godina postojanja. Osnovali su je legendarni kolumbijski i latinoamerički pisac Gabrijel Garsija Markes, velikani kubanske kinematografije Hulio Garsia Espinosa i Tomas Gutierez Alea, i argentinski reditelj i pesnik Fernando Biri, čiji je rad bio pod snažnim uticajem Ćinećita filmske škole u Rimu i italijanskog neorealizma uopšte. EICTV i danas baštini one ideje koje su se mogle naći u evropskoj kinematografiji u drugoj polovini XX veka, ideje progresivnog, antifašističkog, antiimperijalističkog, radikalnog, kritičkog filma. EICTV je jedan od stubova nove latinoameričke kinematografije, koja se danas na svetskoj sceni očigledno nameće kao najsvežija i najinovativnija. Latinoamerička kinematografija uopšte, a neke nacionalne kinematografije posebno, kao što je danas venecuelanska, doživljavaju novi procvat i zauzimaju svoje mesto u istoriji filma. EICTV je osnovana da bi, prema Fidelovoj i Markesovoj ideji, stvarala sliku i pisala istoriju kontinenta, o kome su svedočanstva vekovima pisali samo njegovi kolonizatori – pa je istorija Nuestra América, Naše Amerike, u stvari Njihova istorija, istorija kolonizatora. Ideja o kulturnoj nezavisnosti je revolucionarni kamen temeljac ove istorijske škole.
Kubanska Internacionalna filmska škola namenjena je pre svega studentima iz zemalja „trećeg sveta“, koji, kao i Latinoamerikanci, sve do pred kraj dvadesetog veka nisu imali objektivnih mogućnosti za stvaranje svoje kinematografije, svoje istorije i slike sveta. Pored studenata koji dolaze uglavnom iz Latinske, Naše Amerike, zatim Afrike i Azije, tu su i značajni svetski reditelji, koji kao gostujući profesori dolaze takođe i iz Evrope i Severne Amerike (Žan Pere i Pol Buš bili su gosti škole u periodu kada i mi, na odseku Cine Alternativo, kao i Greg Žan-Batist, profesor optike). Škola organizuje i česte polumesečne ili mesečne radionice, poput ove sa Vernerom Hercogom na kojoj sam i ja učestvovao, na kojima prisustvuju studenti i predavači sa svih krajeva sveta. I zaista, Fenja ima pravo, škola je ostrvo na ostrvu, na kojem sam se, zbog naglašenog internacionalizma, ponajmanje osećao kao da sam na Kubi. Srećom, kontakt sa radnim osobljem fakulteta, portirima, bibliotekarima, konobarima, kuvarima, obezbeđivao je neku vezu sa lokalnim stanovništvom i samim kubanskim poretkom!
Škola se nalazi na ogromnom „imanju“, nedaleko od San Antonija. Na putu, oivičenom palminim drvećem, stoji rampa koja proverava ulazak na „teritoriju“ škole. Na ulazu u zgradu koja, po strukturi i obliku, iako veća, veoma podseća na naš FDU – stoje pozdravne Fidelove reči i zajednička slika sa Markesom i Birijem sa otvaranja EICTV 1986. godine. Sa leve strane je ogromno prostranstvo na kojem se nalaze Carpeta, televizijski studio i sobe-spavaonice za studente i profesore, a iza njih male uzgojne plantaže i štale sa konjima, a na velikoj poljani omiljeno mesto Ranchon (gde sam posebno uživao u đusu od tropskog voća gvajave, a tu je voleo da svrati i profesor Eliseo Altunaga, važan scenarista za latinoameričku kinematografiju). Desno je ogromni fudbalski teren, dalje bazen na otvorenom, sa toplom i bistrom vodom, teren za košarku i neka vrsta naučno-tehnološkog centra. Kroz hodnike dolazi se do centralnog dela škole, u kojem su biblioteka i medijateka, kafić na otvorenom koji radi neprekidno 24 časa, zatim zdravstveni centar, a između njih menza (crni pasulj, pirinač, sladak krompir, svinjetina i piletina, salate i ananas). Sva je škola iscrtana grafitima koje gostojući profesori ispisuju na zidovima. Tu su Kopola, Skorseze, Spilberg, Lukas, Kiarostami, Hercog, Bela Tar, Fatih Akin, Čapman, Biri… Na drugom spratu, iznad portirnice, nalazi se i poster filma našeg Gorana Radovanovića, takođe gostujućeg profesora na EICTV. U dvorištu, pored umetničkih studentskih grafita, nalazi se i grafit Ernesta Gevare. Kada je u dvorištu trebalo napravati kolektivnu fotografiju svih učesnika sa radionice, aparat je bio okrenut ka palmama i zelenilu. Ja sam, normalno, predložio da se slikamo ispred Če Gevare, jer je on simbol Kube, na šta je Hercog dobacio – „Ko je taj Če Gevara, jel’ on neki fudbaler, bejzbol igrač? Šta je on uradio za film!?“ – sasvim u duhu arogantnog Evropljanina. „On je stvorio ovu školu“, odgovorio sam, „nemojte to da zaboravite“. Revolucija je stvorila EICTV!
EICTV je mesto slobode, ali ne samo zato što je dozvoljeno da radite šta hoćete, već zato što je to omogućeno i materijalnim uslovima. Cela škola je jedan veliki filmski studio, sa vrhunskom filmskom opremom koje ima dovoljno za sve, i sa prirodnim okruženjem koje mnogi koriste kao veliki studio na otvorenom. Tonski studiji, bioskopi i montaže na zavidnom tehničkom nivou, filmske kamere i tonska oprema kakve ni mi nažalost nemamo, i na kraju sama ideja na kojoj počiva – čine to mesto ostvaranjem svih ideala umetničkih sloboda. Atmosfera je ona „prava umetnička”, u kojoj vlada zajedništvo, stvaralački entuzijazam i apsolutna sloboda, u kojoj zajedno žive, jedu i spavaju svi studenti i profesori. Jedan Britanac, Ben, koji je sve vreme bio opčinjen time što se na Kubi čita Hari Poter (valjda je mislio da Kubanci klešu kamen i jedu malu decu), govorio je da zamišlja kako je EICTV kao neki kubanski „Hogvorts“. Benova ideja nije bila pogrešna, na EICTV prisutna je markesijanska magija. Pored svih odlika visoko rangirane akademske institucije, EICTV sadrži i elemente preuzete iz socijalnih ili modernih omladinskih pokreta. U izvesnom smislu EICTV može da zaliči i na neki ogromni „skvot“, koji možemo videti po evropskim gradovima, ipak sa dve presudne razlike. Prva je ta što EICTV nije ilegalna, u neprijateljskom okruženju privatne svojine, već institucija legalizovana i podržavana od strane kubanske revolucionarne Vlade, u srdačnom okruženju socijalističke Kube. Druga razlika je ta što su droge apsolutno zabranjene i iskorenjene, kao i na celoj Kubi. Zna dobro da se popije, ali su ujutru svi u učionicama i entuzijastično kreću u novi radni dan, koji traje sve do sledećeg jutra. Pored slobode, prisutna je i samodisciplina, pa je student sa EICTV sav u stvaralačkom žaru i u revnosnom ispunjavanju obaveza koje je nametnuo profesor, sa kojim ima vrlo prisan, gotovo drugarski odnos. Sve to čini EICTV zaista revolucionarnom. Kako kaže Fernando Biri, EICTV je „utopija“.
2) Verner Hercog i Dos patrias
Hercog je, kako sam i očekivao, živahan pripadnik svoje generacije, koji je tokom radionice sa svojim studentima delio sve važne trenutke. Ustajao je pre njih, bio sa njima i podržavao ih ceo dan, i možda samo malo ranije od njih uveče odlazio na počinak. Svi su ga zvali „Verner“, a znao je i on sva imena.
Prva dva dana radionice protekla su u predavanjima i uopštenim pripremama za snimanje filmova, da bi usledilo je kolektivno izviđanje lokacija koje nam je priredio Hercog – u primorskom gradiću Barakoa, u naselju Bauta gde je nekad bila tekstilna industrija, u San Antonio de Los Banjosu, mestu odakle dolazi većina zaposlenih u EICTV. Onda se, u dosluhu sa Hercogom, pristupilo formiranju ideja, i ubrzo zatim snimanjima, montaži, sve u dosluhu, i na kraju projekcijama.
Nakon izviđanja lokacija, otišao sam u bogatu i upečatljivu biblioteku škole, još jedno mesto koje me je tako slatko podsećalo na naš FDU, i uz pomoć svog prijatelja Omara, kubanskog pesnika i prevodioca u školi (čija je mama, očigledno, volela arapsku književnost), upoznavao se sa latinoameričkom poezijom. Sa Omarom sam pričao na engleskom, pa su me već prvi stihovi: „Two homelands I have: Cuba and the night!”, pesme Dos patrias Hozea Martija, snažno inspirisali kao predložak za kratki film koji treba dostaviti na radionici. Kao sasvim regularan student, uzeo sam knjigu iz mediateke i biblioteke „Andre Bazin“, kako bi Omar celu pesmu preveo na engleski. Uživao sam dok sam sa Dejzi i Omarom na Ranchonu prevodio Dos patrias, uz našu rakiju i kubansku kohibu. Do kraja dana uobličio sam ideju, koju sam predstavio Hercogu. Nismo imali problema da se sporazumemo, i sa podjednakim uživanjem uobličili smo ideju do kraja, sa posebnom pripremom vizuelnog stila, koji se nametnuo kao vrlo značajan.
Sledećeg jutra otišao sam u primorsko mesto Barakoa, udaljeno tridesetak kilometara od škole. Organizovani prevoz iz škole trebalo je da nas oko podneva pokupi kod crkve. Hercog je u svom oldtajmeru špartao na relacijima između San Antonija, Barakoe i Baute, da bi se tog jutra našao u Barakoi i naleteo na Portugalca Flavija i mene koji smo na bicitaksijima jurili do jedne kuće na obali u kojoj sam spremio snimanje kratke scene. Flavio, koji je znao da se sporazumeva na španskom, mi je tu nestao, valjda insipirisan razgovorom sa Hercogom, i ja sam ostao sam sa vozačem bicitaksija. Nekako sam uspeo da mu objasnim gde da me odveze, i srećom bez problema sporazumeo se sa ukućanima, koji su mi vrlo rado pomogli i učestvovali u snimanju. U toj za mene popriličnoj zabuni, ja sam se zasnimao i zaboravio na prevoz koji me čeka nazad do škole. Kasnije sam opet naleteo na Flavija, koji je takođe zakasnio na bus, što me je izvuklo da me vozač bicitaksija ne odere skroz. I dok smo Flavio i ja gladni i iznureni lutali Barakoom, u čekanju da se bus vrati po nas uveče, Flavio je pronašao junake svog filma, blizance koji treniraju boks, a ja sam, snimajući nekog starca koji prodaje sokove na ulici i klince koji se vraćaju iz škole, razvio važne elemente filma koje sam kasnije iskoristio. To je film, pomislio sam, grešku pretvoriti u prednost!
Ipak srce svog filma našao u sam u naselju stare tekstilne industrije, Bauta. U tome su mi pre svega pomogli moji drugari, kubanski pioniri Brian, Zoe, Dajana, Kamil, Joanel, Karlos, Kevin, Antionio, Daniel i ostali. Zajedno sa studentkinjama iz škole, Kolumbijkama Dejzi, koja daje glas našem narativnom junaku, i Marijom, našom dizajnerkom zvuka, uz pomoć drugova sa radionice, Jenkija grčkog porekla Stavropolusa, sa kojim sam išao u San Antonio da snimim udaraljke kubanskih muzičara Darena i Liana kao muzičku podlogu, zatim Čileanca iz aljendeovske porodice Eduarda, kompanjera bez koga bih imao teškoće u komunikaciji sa lokalcima, kao i našeg asistenta produkcije, Kubanca sa imenom Mao, uz podršku i mentorstvo Hercoga – sklopio sam film i prikazao ga. Film je primljen odlično, i uvršten je u grupu onih odabranih koje će Black Factory Cinema, organizator radionice, distirbuirati na međunarodne filmske festivale.
Hercog je na koristio tu militantnu parolu „Soldiers of Cinema“, kojoj sam sasvim mogao da se prilagodim. U tom duhu on nam je govorio: „Od svojih saradnika napravite konspiratore, uvucite ih u svoju konspiraciju!” Poverljivo, objasnio mi je: kada nosiš kameru, ne nosiš oružje. Tako izgledaju Hercogovi vojnici filma.
Taj savet svakako nije bez autoriteta, budući da je Verner Hercog snimao svoje igrane i dokumentarme filmove na najizazovnijim mestima Afrike, Latinske Amerike, na kraju i Azije. Rad sa takvim dokumentaristom sjajna je priprema za snimanje mog dokumentarca, u predprodukciji nazvanim Tri pesme o Balkanu.
3) Kuba
Budući da sam većinu vremena proveo na EICTV, tom „ostrvu na ostrvu“, moje poznanstvo sa Kubom vezano je uglavnom za relacije između plaže Barakoa, gradića San Antonio de Los Banjos i glavnog grada Havane.
Sasvim protivrečni utisci obuzmaju čoveka kada stigne na Kubu. Tuga i seta, još nezarasli ožiljci koje je urezao kolonijalizam i rane koje i dalje krvare, nove rane koje nagriza imperijalizam – sa kojima se bore socijalistička vera u progres, privrženost humanizmu i kubanska radost života. Kuba je najhumanija, najčovečanija, u izvesnom smislu najsrećnija zemlja na svetu. I ona to dobro zna! Znajući kako žive narodi širom sveta, a naročito oni na Karibima, koji grcaju pod narko kartelima u sprezi sa korupcijom i policijskom represijom, pod kriminalom i pljačkom koje sa sobom donosi imperijalizam – Kubanac je ponosan na svoju nezavisnost i slobodu, na to što je svako obezbeđen po pitanju osnovnih životnih potreba, što na Kubi niko ne može da bude ostavljen i prepušten samom sebi, što su ulice bezbedne, bez kriminala i nasilja. Kuba je napaćena, srećna i borbena zemlja. Kubanci imaju svoje heroje (Kuba je zemlja heroja, sa još hiljade takvih kao što su Fidel, Če i Kamil) – ali nemaju idole. To je nacija svesnih, obrazovanih i vrlo ponosnih ljudi.
Sve ono za čime mi kukamo – drugarstvo, zajedništvo, vreme za uživanje u svakodnevnom životu bez pritiska i žurbe za indivdualnom karijerom, briga za čoveka, policajac koji ne juri da naplati kaznu za pojas i koji ne šeta ulicom u punoj borbenoj opremi, zdravlje, obrazovanje, kultura, fudbal na ulici – oni sve to imaju. Vrata od kuća, kafana i institucija izlaze direktno na ulicu, i uvek su otvorena, stiče se utisak da se sav svakodnevni život odvija na ulici. Internet se „hvata“ uglavnom na gradskim trgovima, na kojima je postao glavna atrakcija, pa ispada da se i taj simbol savremenog sveta koristi tako da ljude više povezuje, a manje otuđuje. Ne patim ni od kakve tehnofobije, internet i moderne komunikacijske tehnologije sastavni su deo mog života i rada, ali priznajem da mi je ovakav, ograničen način korišćenja interneta, sasvim odgovarao. Internet postoji još i u državnim ustanovama, dok kućni internet koriste samo diplomatski krugovi, koji mogu i da ga plate. Uopšte, osnovne stvari na Kubi su neverovatno jeftine, dok je sve iznad toga, svaki luksuz, skup kao i u Evropi. Upravo po tom pitanju stvar i postaje složenija.
Kako kažu Kubanci, „zlatni dani Kube“ prošli su padom SSSR. Od tada, jenkijevska blokada postaje gotovo nepremostiva prepreka za razvoj kubanske ekonomije. Kubanci od tada prolaze kroz težak „specijalni period“, ali i u tim novim svetsko-istorijskim okolnostima uspevaju da održe sistem u kome je svaki stanovnik obezbedeđen po pitanju osnovnih životnih potreba – stanovanja, ishrane, lečenja, prevoza, obrazovanja, naučnog i kulturnog uzdizanja, fizičke kulture. Kuba se uspešno prilagođava novonastaloj situaciji, nalazi nove partnere i saveznike, sa Narodnom Republikom Kinom kao strateškim osloncem. Slično Kinezima i Vijetnamcima, i Kubanci planski uvode novine u trgovini i manjim sektorima proizvodnje, uz jačanje oslonaca svoje socijalističke ekonomije, para construir un socialismo próspero y sostenible, kako kaže Raul. To je zemlja sa vrlo malo izvora sirovina za razvoj teške industrije, pa su glavne privredne grane prehrambena industrija i turizam. Ostvareni privredni priraštaj Kuba ulaže uglavnom u takozvane „neprofitabilne“ grane (narodna odbrana, zdravstvo, školstvo, narodna ishrana, nauka, umetnost, amaterski sport). Uz sve to, i poluvekovnu jenkijevsku blokadu – kako opstaju to samo oni znaju, i ta kubanska snalažljivost vidljiva je na svakom koraku.
Po neki konobar i umetnik znao je da mi na čas izazove sumnje u revolucionarni duh kubanskog naroda. Neki od njih, iako ne dovode u pitanje osnovne tekovine revolucije, ipak zbog redovnog kontakta sa turistima punim para lako zapadaju u konzumerizam i želju za luksuzom, pa često kukaju kako nemaju dovoljno novca, kako od razbijanja campo socialista ne mogu više ni da putuju, itd. U tim razgovorima ja sam pokušavao da objasnim da su tako mislili i neki kod nas u Jugoslaviji, i kad je pobedila kontrarevolucija, sve se promenilo ali je samo jedna stvar ostala ista – i dalje nemamo para i ne možemo da putujemo! Učite od Kineza kako se „otvara“, oni to mudro rade – pokušavao sam da dođem do komromisa. Tu se složimo i ja shvatam da je dalja rasprava suvišna, jer Kubanci svakako znaju bolje od mene, došljaka iz zemlje koja nije znala da odbrani i održi svoju revoluciju.
Nakon par usputnih izleta u Havanu, koje sam uglavnom provodio na Malekonu u društvu mladih kubanskih polu-uličnih slikara Reja, Karlosa i Eloja, sa kojima sam se sprijateljio, iz filmske škole uputio sam se autobusom preko San Antonija de Los Banjosa na havansko pristanište El lido, pa autobuskim linijama pe-diez i pe-uno, do dvadeset i šeste ulice, da bih linijskim taksijem stigao na ugao Linea y G, i sa saputnicom iz taksija Laurom, koja mi je pomagala kao i svi ostali prolaznici u ovoj havanskoj avanturi, stigao na zakazani sastanak u kubanski Institut za prijateljstvo među narodima – ICAP. U toj zeleno-zlatnoj vili okićenoj slikama Fidela, Raula i Čaveza, u razgovoru sa ICAP-ovom mladom specijalistkinjom za Evropu, Žizel Fuentes, moje sumnje prema duhu kubanskog naroda, koje sam stekao u onim kafanskim razgovorima, potpuno su razvejane. Učinilo mi se da tu upoznajem samo srce Kube, njene avangardne kadrove, njenu revolucionarnu omladinu. Novi predsednik ICAP-a je Fernando Gonzalez Ljor, Heroj Republike Kube i član čuvene „kubanske petorke“, koju je Raul uspeo da izvuče iz jenkijevskog zatvora nakon šesnaest godina, budući da je njihovo puštanje bio jedan od ključnih uslova za susret sa Obamom. Žizel me je dočekala srdačno i u borbenom elanu održala sastanak na kome je insistirala na zbližavanju naše i kubanske omladine. Moja drugarica Žizel jasno mi je stavila do znanja da Kuba odlučno nastavlja Fidelovim putem, i sa tom novom perspektivom jasno mi se ukazalo – ideja da će se Kuba suštinski promeniti, da će napustiti svoju revoluciju, može se stvoriti samo u glavi potpunog stranca, koji tu dolazi sa svojim predubeđenjem i predrasudama. Ta dva sata sa Žizelom deo su onih momenata kada sam se na Kubi osećao kao kod kuće, a opet u centru sveta. Ova „palata“ prijateljstva među narodima i njena ilustrativna unutrašnjost, naterala me da se zapitam – kako tako mala zemlja ima tako veliki uticaj na svetsku istoriju? Kuba je dala ogroman doprinos likvidaciji kolonijalizma u Africi, Aziji i Latinskoj Americi, više od pola veka održava avangardnu ulogu u latinoameričkoj revoluciji, prijatelj je malih naroda širom sveta, njena reč se čuje i poštuje. Žizel i ja smo se podsetili i velikog Fidelovog doprinosa u odbrani naše zemlje od imperijalističke agresije. Kuba je i danas siguran glas za Srbiju u UN, saveznik je Srbije u svim međunarodnim institucijama, podržava Srbiju u njenoj stvari, pre svega po pitanju imperijalističke okupacije Kosova i Metohije. Zato Kubanci zaslužuju solidarnost i sa naše strane, pre svega po pitanju ekonomske blokade i okupacije Gvantanama od strane SAD.
Budući da sam prvih par dana provodio u školi izolovanoj od urbane sredine i doživljavao svu kubansku egzotiku, ulazak u Havanu za mene je bio kao povratak otpisanih. Autobus nas je uveo u grad kroz diplomatsku četvrt, koja me je neodoljivo podsetila na beogradsko Dedinje. Taj prvi utisak nije me ni kasnije napustio – što smo više ulazili u grad, to sam ja prepoznavao više beogradskih kvartova, od Borče pa do Dorćola. Ova moja predstava možda nije bez osnova – Havana i Beograd su po veličini i broju stanovnika gotovo identični. Pored specifičnih havanskih uličica i njihovog Malekona, koji su specifično kubanski, ne mali broj gradskih ćoškova podsećalo me na Beograd. Stara Havana mi je, u tom duhu, bila posebno neinteresanta jer sam to već viđao po evropskim i balkanskim gradovima. Uslovno rečeno – njima su Španci ostavili što i nama Turci – Kalemegdan, a oni su posle sami dodali i Knez Mihajlovu. Havana je ipak življi nego Beograd, a njihove kafane sve redom su me podsećale na naše Višnjice ili Proleća, na sve one društvene i državne kafane koje su danas zatvorene. Ministarstva, državne institucije i ustanove takođe su me privlačile prepoznatljivom aurom, dok su mi posebnu pažnju zaokupirala zdanja nacionalnih predstavništva raznih masovnih organizacija koje postoje na Kubi, poput ANAP-a (Nacionalna asocijacija malih proizvođača), FMC-a (Federacija kubanskih žena) ili CDR-a (Komiteti za odbranu revolucije). Na Kubi postoji više takvih masovnih društvenih, političkih i ekonomskih organizacija, kroz koje kubanski narod održava svoju demokratsku vlast. U tom smislu Kuba je jedna od najdemokratskijih zemalja na svetu. Kubanski parlament, na primer, ima više od 600 poslanika, na 11 miliona stanovnika, a sama PCC (Komunistička partija Kube) broji blizu milion članova. Kasnije sam i u manjim mestima mogao da učim o strukturi kubanskog društva, a posebno u gradiću San Antonio de Los Banjosu, čija je glavna ulica kao neka ulica socijalizma u kojoj se nalaze lokalna predstavništva CDR-a, ANAP-a, FMC-a, PCC-a, UNE-a, ESP-a, CTC-a, UEB-a, BFC-a, CGS-a, Banco popular, razna kooperativna udruženja, kooperativne i državne kafane, frizerski saloni, prodavnice, vrtić Futuros Proletarios itd.
Sve ove okolnosti, bezbrižan kubanski i socijalistički način života, sunce, more i tropska seta, često su me opijali melanholičnim osećajem detinjstva.
Put od San Antonija do Havane, kojim sam prošao više puta, pružao mi je sliku kubanske privrede. Električna revolucija, kooperativna iliti zadružna poljoprivreda, univerziteti, instituti, kulturna revolucija – sve se to može videti samo na putu od San Antonija do Havane. Možda ulice deluju oronulo, ali ovi instituti izgledaju kao svemiriski brodovi – tu je niz poljoprivrednih, medicinskih, vojnih, informatičkih instituta koji kao da su pali sa Marsa. Poznato je kubansko školstvo, koje je potpuno iskorenilo nepismenost na ostrvu, ali nije stvar samo u školstvu već u čitavom sistemu naučne i kulturne izgradnje na Kubi. Naučni istraživač, kulturni i umetnički stvaralac ima na raspolaganju svu slobodu i mogućnosti koje Kuba može da pruži, kroz mrežu instituta, škola i univerziteta, povezanih sa privredom, poljoprivredom, infrastrukturom i odbrambenom izgradnjom. Pod takvim okonostima logično je da Kubanci postižu izvanredne naučne i umetničke rezultate. Na Kubi je trenutno na dnevnom redu rešavanje pitanja izlečivosti bolesti raka. U iskorenjivanju svetskih epidemija kubanski lekari su jedinstveni i redovno igraju avangardnu ulogu.
Sticajem okolnosti imao sam povoda da i sam iskusim efikasnost kubanske revolucionarne medicine i komfor njenih bolnica. Da li zbog mnogo kubanskih cigara, velike vlažnosti vazduha ili nepokrivanja tokom noći – nakratko sam zaradio bronhitis! Ipak, redovni odlazak u tu malu, sjajno opremljenu bolnicu u filmskoj školi EICTV, sa prijatnim i druželjubivim osobljem, za mene je predstavljalo posebno dnevno zadovoljstvo. Naročito mi je bilo interesantno što sam u toj moderno opremljenoj bolnici, u kojoj se običan bronhitis leči specijalnim inhalatorima koje nikada do sada nisam video, primetio i poseban odeljak – Medicina tradicional. Ne znam da li je to stvar njihove kulture ili što je njihova medicina izvan dometa farmaceutskih monopola, uglavnom Kubanci, koji leče rak, u svojim zdravstvenim ustanovama koriste i travke, akupunkturu i slično. Ovo može samo na Kubi, pomislio sam! Kubanci, inače, imaju jednog lekara na 147 stanovnika!
Zbog bronhitisa, na žalost, nisam imao prilike da se previše bavim sportom, kojeg je bilo svuda oko mene. Sport je masovna stvar na Kubi, bejzbol se igra na svakoj većoj travnatoj površini, fudbal se igra bukvalno na sred ulice, ili gradskog trga. Kuba je sportska velesila koja na svetskim takmičenjima zauzima istaknuto mesto, i ona to postiže pre svega razvojem masovnog amaterskog sporta. Kada je kubanski trostruki olimpijski šampion, Teofilo Stivenson, amaterski bokser a po profesiji inžinjer, odbio ponudu da se u SAD profesionalno bavi boksom, objasnio je da se milioni dolara ne mogu meriti sa ljubavlju kojom ga na ostrvu obasipa osam miliona Kubanaca. Njegov duh još uvek provejava Kubom i kubanskim sportom.
Na ulicama – pored oldtajmera koji se uglavnom koristi kao taksi za turiste ili linijski taksi za domaće, a po manjim mestima bicitaksi, neka vrsta rikše koju su pokupili od Kineza – može se videti lada i moskvič, a od kamiona sovjetksi GAZ, kao i automobili moderne proizvodnje. Često sam se pitao: otkud glanc novi moskvič na sred ove tropske ulice!? Vremenom sam shvatio da su svi Kubanci tehnički i mehanički obrazovani i da pažljivo održavaju svoja kola, a da delove koji se više ne proizvode zamenjuju svojom snalažljivošću i inovativnošću, razvijenim u uslovima pedesetogodišnjih sankcija. Na kraju, moskvič je i pravljen tako da traje.
Pored toga što nisam znao da igram salsu i što nisam uspeo da odigram nijedan pošten fudbal, na svom revolucionarnom hodočašću na Kubi imao sam još jedan žalosni propust – nisam stigao da prikažem svoje filmove u legendarnom Kubanskom institutu za kinematografsku umetnost i industriju (ICAIC), koji je osnovao kubanski rediteljski genije Santiago Alverez zajedno sa Huliom Espinosom, već u prvoj godini revolucije. Na inicijativu naše profesorke Ljiljane Bogoeve Sedlar, zajedno sa Marijom Hulio Grilo i drugim saradnicima direktorke Lazare Herere iz ICAIC-a, planirali smo projekciju mog kratkog igranog filma Dijamant za Baja Kaliforniju (Zlatibor slikan kao Meksiko 1911. godine, sa srpskim glumcima u ulogama Panča Vilje i ostalih heroja i antiheroja meksičke revolucije, svakako im je bio zanimljiv) i kratkog dokumentarca Ruža vetrova (posebno ih je zanimala migrantske kriza u Srbiji i Evropi). Zbog obaveza vezanih za rad na novom kratkom filmu, Dos patrias, u okviru vrlo intenzivne radionice na EICTV koju je vodio Verner Hercog, tu nameru nismo uspeli da ostvarimo. Sve je to ostalo za sledeći put, pa eto razloga da se na Kubu i vratim!
Za moj put na Kubu, učešće na radionici sa Vernerom Hercogom na EICTV i film Dos patrias, pre svega su zaslužni Filmski centar Srbije, filmski i televizijski producent Miloš Ivanović i njegova producentska kuća Platforma, Skupština grada Jagodina, mnogi prijatelji i saradnici. U red onih kojima se treba zahvaliti spadaju i profesorka Ljiljana Bogoeva Sedlar, prijatelj Kube na koju se uvek može računati, zatim Zorica Dobrijević iz Društva srpsko-kubanskog prijateljstva, Ambasada Republike Kube u Beogradu i Ambasada Republike Srbije u Havani, a pre svega sekretar Ambasade Jelena Živojinović, zatim bivša ambasadorka Kube u Srbiji Mercedes Valdes, kao i bivši ambasador Huan Sančez, profesor političkih nauka, kome na žalost nisam stigao na kraju da se javim i prenesem mu zahvalnost i pozdrave za sve Kubanace i Kubanke koji tako rado dočekuju goste iz Srbije.
Hasta la victoria, SIEMPRE!
Kosta Ristić