Na 23. Festivalu autorskog filma prikazana je i rumunsko-srpsko-belgijska koprodukcija Vojnici. Priča iz Ferentarija, debitantsko dugometražno igrano ostvarenje Ivane Mladenović, srpske rediteljke koja već niz godina živi i stvara u Rumuniji. Film prati četrdesetogodišnjeg Adija, koji se seli u sirotinjski kvart Ferentari, kako bi na izvoru proučvao manelu, popularnu muziku romske zajednice o kojoj piše doktorsku tezu. U Ferentariju Adi upoznaje Alberta, bivšeg zatvorenika sa kojim se zbližava i sa kojim uskoro počinje da živi zajedno. Opisan kao savremena gej verzija „Romea i Đulijete“, film Vojnici… zasnovan je na knjizi Adrijana Škiopa, koji u filmu tumači glavnu ulogu. Ivana Mladenović je na FAF-u proglašena za najboljeg reditelja i na festivalu „Merlinka“ dobila specijalnu nagradu, što smo iskoristili kao direktan, ali ne i jedini povod za ovaj razgovor.
Za početak… Verovatno i najvažnije pitanje… Otkud Ivana Mladenović u svetu filma?
Ne znam stvarno zašto sam odlučila da se bavim filmom. Režija je bila sticaj okolnosti. Moglo se desiti da se bavim i nekim drugim filmskim pozivom. Prvo sam razmišljala da upišem fotografiju, pa sam htela da budem snimatelj, pa scenograf ili kostimograf… Znala sam da želim da se bavim nečim što ima veze sa filmom, a da to nije gluma.
Ali si ipak postala i glumica, zar ne? Odigrala si glavnu žensku ulogu u filmu Srca sa ožiljcima, prikazanom prošle godine na Festivalu autorskog filma u Beogradu.
Dobro, jesam. Ali, to je nešto čime sam se bavila između mojih rediteljskih projekata. Svidelo mi se to iskustvo, mada gluma definitivno nije nešto što mi je primarno i najvažnije.
Kako je došlo do toga da dobiješ ulogu Solanž u Srcima s ožiljcima, filmu koji je Radu Žude zasnovao na romanu Maksa Blečera, rumunskog pisca koji je stvarao između dva rata?
Završila sam scenario za Vojnike i podržao nas je Filmski centar Rumunije, ali smo morali da čekamo i druge fondove kako bismo zaokružili finansijsku konstrukciju. To čekanje fondova obično ume da potraje. Žude mi je ponudio da dođem na kasting. Prvo sam se dvoumila. Znala sam da je dosta glumica odbilo tu ulogu, verovatno zato što su u scenariju postojale veoma eksplicitne scene seksa koje, paradoksalno, na kraju nisu snimljene. Glumci pročitaju scenario i nakon toga se desi da ponekad imaju pogrešnu predstavu o filmu, misle da će biti previše provokativan, da to nije za njih… Tako je bilo sa Žudeovom filmom, a tako je bilo i sa mojim filmom. Znaš li samo koliko me je glumaca odbilo kada sam pravila kasting za Vojnike? To je bilo strašno. Ljudi u svojoj glavi zamisle neku najgoru verziju i uplaše se. Na kastingu za Srca sa ožiljcima bio je čitav Bukurešt, ali je Žude na kraju odlučio da ja glumim tu ulogu.
Blečera nazivaju „rumunski Kafka“. Da li si čitala roman po kojem je snimljen film?
Jesam. U romanu je moj lik Rumunka, nije Srpkinja. To je u filmu izmenjeno zbog mene i mog naglaska… Elem, otišla sam na kasting i nisam se baš proslavila. Taj prvi put sam baš uprskala. Drugi put takođe. Ali Žude je insistirao. Kasting je trajao nekih sedam meseci. Do samog kraja nisam znala da je uloga moja, ili čak da sam ozbiljna kandidatkinja. Bio je to fascinantan period. Žude nam je davao knjige iz međuratnog perioda koji je apsolutno fascinantan. Malo po malo sam se zaljubila u to vreme. Tada su u modi bili neverovatni časopisi… Prelistavajući ih, saznala sam kakve su se u Bukureštu pozorišne predstave dešavale, kakvi su se filmovi gledali… Čitala sam dnevnik Dženi Akterijan, mlade Rumunke jermenskog porekla koja ostavila dragoceno pisano svedočanstvo o životu u Rumuniji 1930-ih i 1940-ih. Pre nego što sam počela da se pripremam za ulogu Solanž nisam ni slutila koliko je taj period u Rumuniji bio zanimljiv, šta su ti ljudi sve radili, kakve živote su vodili i veoma mi je krivo što tako nešto više ne postoji u Rumuniji. Dženi Akterijan je pisala o svojim prijateljstvima sa Eženom Joneskom, sa Emilom Sioranom, sa svim tim najvećim rumunskim intelektuacima i umetnicima… Radu Žude je glumca Lusijana Teodora Rusa i mene pripremao za uloge, a da mi toga nismo bili svesni. Polako nas je uvodio u tu priču i to je sjajno. Puštao nam je radijske džinglove iz tog vremena, vodio nas je u arhive da istažujemo… Posle svega toga, nikako nisam mogla da odbijem ulogu kad mi je konačno ponuđena.
Kao rediteljka debitovala si 2012. godine sa dugometražnim dokumentarnim filmom Isključi svetlo. Kako je došlo do toga?
Tokom studija u Bukureštu, dokumentarci su mi nekako baš išli od ruke. Osećala sam se slobodnije u dokumentarističkim vodama. Moji kratki dokumentarni filmovi bili su mi draži od kratih igranih filmova. Florin Šerban, reditelj u Berlinu nagrađenog filma Ja kad želim da zviždim, ja zviždim, pogledao je moj trinaestominutni dokumentarni film koji sam snimila u Kladovu. To je bila jedna autobiografska crtica o reakciji mog oca kome se nimalo nije dopalo što sam napustila pravni fakutlet i otišla u Rumuniju da studiram režiju. Šerbanu je taj film bio veoma emotivan i došao je do zaključka da sam ja savršena osoba da napravim film o mladim zatvorenicima i da sam neko ko verovatno ne bi osuđivao te ljude. On me je pozvao i tako smo započeli saradnju.
Da li je taj dokumentarni film, kao i Vojnici, gej tematike?
Ne, ne… Nikako. Isključi svetlo je film o mladim zatvorenicima, koji pokušavaju da se adaptiraju u drušvo nakon izlaska iz zatvora. Na filmu sam radila otprilike tri godine, pa se sve to nekako proširilo na moje sledeće filmske poduhvate. Iako Šebanov i moj pristup filmu nemaju puno toga zajedničkog, rad na tom filmu i saradnja sa njim su dosta uticali na sve što sam kasnije radila.
Koja je to zajednička tema koja bi povezala sve te filmove?
Marginalizacija, i to ne toliko u socijalnom, koliko u psihološkom smislu. Oduvek mi je bila jasna socijalna pozadina koja dovodi do toga da neko dospe u zatvor. Ti ljudo su ili rođeni u porodicama gde je bavljenje kriminalom normalna stvar, ili su iz siromašne porodice, pa ih je siromaštvo nateralo nateralo da počine zločin. U mom dokumentarcu glavni lik je Aleks koji izlazi iz zatvora. Fokusirala sam se na psihološki aspekt, pokušavajući da odgonetnem šta se to u njemu prelomilo i zašto. U Vojnicma je jedan od glavnih junaka Alberto, tridesetogodišnji Rom koji je pola svog života proveo u zatvoru i tamo naučio da prodaje telo za cigarete i povlastice. To je jedno što je znao i kad je izašao iz zatvora, tako da nije bio sposoban da se uklopi u društvo.
Kako si došla to te teme? Vojnici su rađeni po knjizi, pretpostavljam da je od nje sve počelo. Da li je to roman ili autobiografija?
Autobiografski roman. To je Adijeva priča. Knjigu sam pročitala dok je bila još u rukopisu. Jedan moj prijatelj, inače gej, pozvao me je i rekao da moram da pročitam tu knjigu zato što je prepoznao da je to nešto što bi meni bilo blisko i zato što je znao da tražim temu za novi scenario. Pozvala sam Adrijan Škiopa, Adija, koga sam pre toga samo površno poznavala, i pitala ga da li bi mi dao da pročitam. Pristao je i ja sam shvatila da bi to mogao da bude odličan film, s tim što nisam bila sigurna da li ću uspeti da nađem nekoga ko bi takav projekat producirao. U Rumuniji nema mnogo fimova gej tematike, a i kada ih ima uglavnom se bave žensko-ženskim odnosima. Novac smo skupili tako što sam prvo pronašla producentkinju u Rumuniji, Adu Solomon, koja je producirala filmove Poziciju deteta, Aferim! i Srca sa ožiljcima. I onda smo se prijavili na rumunski fond na kome smo dobili sredstva, iako sam ja bila uverena da film neće biti podržan. To su bile neko moje predrasude, za koje se srećom ispostavilo da su nesnovane. Isto sam mislila i za konkurs Filmskog centra Srbije, pa sam, srećom, i tu pogrešila. Ljudi su mnogo otvoreniji nego što se misli. Filmskom centru Srbije sam veoma zahvalna – da nismo dobili tu podršku, film ne bi postojao, nikad ne bi bio snimljen. Bukvalno isti dan kada smo saznali da smo prošli u Srbiji na Konkursu za manjinske koprodukcije, aplicirali smo za Euroimaž. Da se to desilo dan kasnije, ne bismo mogli da se prijavimo za Eurimaž. To je bila velika sreća da se sve to tako poklopi.
Drago mi je da su srpske kolege pomogle…
Ne da su pomogle, nego su omogućile da ovaj film bude uopšte snimljen. Takođe, želim da istaknem doprinos producentkinje Jelene Mitrović. Srećna okolnost je bila što su se ona i Ada Solomon poznavale i da su već odavno želele da sarađuju, pa su udruženim snagama izgurale ovaj projekat.
Na kojim sve festivalima je prikazan tvoj novi film? Kakve su reakcije publike?
Vojnici su imali premijeru u Tornotu, nakon čega su prikazani u San Sebastijanu, pa u Beogradu, na Festivalu autorskog filma. Dijalozi na rumunskom su veoma smešni, pa sam se uplašila da će film dosta izgubiti kad bude titlovan na druge jezike. To je dijaloški film, u njemu ima puno igre reči… Dijalog koji je napisao Adi je izvanredan, pa mi je drago da prevod to nije previše narušio. Ljudi se ponekad toliko smeju na projekcijama, da sam i sama iznenađena. U San Sebastijanu je bilo oko hiljadu i po gledalaca na projekciji; osećala sam se kao da sam na sopstvenom rok koncertu, a ne u bioskopskoj sali. To je zaista bilo nezaboravno iskustvo. Istina, poneko izađe sa projekcije, ne odgovra mu tema, ali njih je zaista malo. Ljudi su naviknuti na šablon, a ovaj film nije rađen po šablonu. Gledaoci su malo zbunjeni i toga sam svesna, ali to je bilo neophodno i iza toga stojim.
Koliko se film razlikuje u odnosu na knjigu?
Nisam mogla sve da obuhvatim u dva sata filma. U knjizi je bilo mnogo više tog socijalnog aspekta. Dat je istorijat kvarta Ferentari koji je danas, praktično, geto. To je većinski romski kvart, veoma siromašan, a svega deset minuta od centra Bukurešta. U mom filmu je sve to sažeto na odnos Adija i Alberta, na njihovu vezu i ljubavnu priču.
Kažeš da je bilo teško pronaći glumce za glavne uloge… Ispričaj nam nešto o tome.
Imala sam veliku sreću da pronađem Pavela Vasila Dugudaija. On u filmu glumi Alberta. Pavel potiče iz veoma tradicionalne romske porodice, nije gej, ima ženu i decu… Kada je prihvatio ulogu, počeli smo sa probama koje su trajale godinu i po dana. Učestvovao je i na dugom procesu potrage za glumcem koji će u filmu tumačiti lik Adija. Na kraju sam odlučila da pravi Adi u filmu glumi samog sebe. Pavelu je isprva bilo teško da glumi sa nekim ko je otvoreno gej, ali se vremenom navikao na to i sprijateljio sa Adijem. Iznajmili smo stančić u Ferentariju, veoma sličan onom u filmu, i dva meseca pre početka snimanja svakodnevno vežbali i improvizovali. Pripreme su bile duge, ali mislim da su se višestruko isplatile.
Šta dalje?
Planova ima. Vojnci. Priča iz Ferentarija će sledeće godine ući u redovnu bioskospku distribuciju u Rumuniji, do tada me očekuje još festivala. Priprema i dva nova igrana projekta. Za sada ne bih otkrivala detalje, osim da mi je velika želja da jedan od svojih sledećih filmova snimim u Srbiji, u mom Kladovu.
Razgovarao: Đorđe Bajić
Naslovna fotografija: Razvan Leucea