U okviru 46. izdanja Festa, 26. februara, Svetislav Dragomirović će beogradskoj publici predstaviti svoj film „Horizonti“. Razgovarao sam sa Dragomirovićem o njegovom prvencu.
Dobro je poznato da je u Srbiji veoma teško snimiti prvi dugometražni film. Kako je zaokružena finansijska konstrukcija za Horizonte, i koliko je u tom kontekstu značila podrška FCS-a?
Nadam se da ste u pravu i da je samo prvi put teško. A bilo je, poprilično. Logičan put razvijanja jednog filmskog projekta jeste utemeljen na saradnji sa filmskim centrom, te smo tim putem od početka i krenuli. Međutim, usled neiskustva u izlasku na konkurse, kao i manjkom sreće da smo se iste godine našli u konkurenciji sa još kvalitetnih projekata, došli smo u situaciju da budemo odbijeni. Nakon toga smo odlučili da se oslonimo na početni zamajac, elan koji svaka filmska ekipa ima, i da u projekat uđemo hrabro, sa inicijalnim ulaganjem Cinnamon Filmsa, kasnije mojih prijatelja, moje malenkosti, kao i matične akademije koja je jednim delom učestvovala u projektu. Budžet za film je bio minimalan, ali jasno definisan i poštovan. Ali i pored toga film nikada ne bi bio snimljen da nije bilo dugih i iscrpnih priprema, kao i sjajne ekipe koja je se doslovce polomila da Horizonti dožive premijeru. Kada je bio snimljen, i izmontiran, došao je na red i ostatak postprodukcije, koja nikada nije ušla u početni budžet. Da bi obezbedili sredstva, učestvovali smo na industri porgramima u okviru festivala u Sofiji (SIFF 2017), Vilnusu (VFF 2017) a kasnije i na Sarajevu, što su bile dobre preporuke kako bi došli i do sredstava od strane Filmskog centra Srbije, koja je podržala Horizonte kako bi bili završeni. Da sumiram, bez te podrške film verovatno još dugo ne bi bio kompletiran.
Kako je protekao proces snimanje i postprodukcije? Šta se ispostavilo kao najveći izazov?
I jedan i drugi proces je proteko glatko jer smo u projekat ušli spremni i svesni onoga što nas čeka. To ne znači da je to pravi način ili uslovi u kojima bi drugi radili, ali je svakako nešto što je nas delom pokretalo da napravimo što bolji film. Da se osvrnem ponovo na finansije, Horizonti su urađeni sa mnogo manjim budžetom nego što je priča to zahtevala, ali smo se, svesni toga dogovorili da nećemo dozvoliti da to bude faktor koji će uticati na kvalitet. Ili barem ne suviše. I siguran sam da smo to i postigli. Meni lično je najveći izazov bio snimiti ceo film za 16 radnih dana, ali sam neizmerno verovao ekipi, kao i oni meni uostalom, te smo uz genijalno precizan plan Dušana Popovića, došli do uspeha.
Koji filmski uzori su inspirisali Horizonte? Da li ću pogrešiti ako kao mogući uzor navedem crnotalasni klasik Aleksandra Petrovića Biće skoro propast sveta? Koji filmovi i autori su učestvovali na formiranje vaše poetike?
Koliko god se trudili da kao autori budemo jedinstveni i da kroz svoje filmove iskažemo svoje lično ‘ja’, kroz nas ipak izviru razni filmski momenti, koje smo nesvesno preuzeli od nas nekih većih, ali ih svesno iskoristili za sopstveni film. Što nikako nije hrđavo, sve dok su upotrebljeni na pravi način, u funkciji filma. Verujem da su svi filmovi koje sam pogledao u životu u većoj ili manjoj meri uticali na mene lično kao autora, a samim tim i na Horizonte. Svakako da su najveći uzori zapravo filmovi uz koje sam proveo najviše vremena pripremajući svoj prvenac. Bilo jednom Anatoliji (Bir Zamanlar Anadolu’da, 2011) Nurija Bilgea Džejlana, kao i Povratak (Vozvrashchenie, 2003) i Izgnanstvo (Izgnanie, 2007) Andreja Zvjaginceva bili su, mogu slobodno reći, vodilje u kreaciji poetske atmosfere (da ne pričam o veličini pomenutih filmova). Mislim da mogu da kažem u ime cele ekipe da će im prijati to što smo na neki način podsetili na veliki film Biće skoro propast sveta Aleksandra Petrovića, koji, pored toga što sopstvenim naslovom vrlo jasno potvrđuje i moj pogled na svet (opisan u Horizontima), ima i velike sličnosti u tome kako je ruralna atmosfera iskorišćena da se prezentuje tema. Ali opet ne mogu da kažem da je direktno uticala na stvaranje Horizonta, ali podsvesno sigurno jeste. Svakako ću morati ponovo da pogledam Propast sveta… Možda pronađem nešto toliko slično da me može iznenaditi.
U filmu se pojavljuje veoma zanimljiva glumačka podela. Kako ste kslopili baš ovaj i ovakav glumači ansambl?
Glumački ansambl sam sklapao pažljivo, ali ne i teško. Verovali ili ne, podela koju vidite u Horizontima je prva postava, kako to volim da kažem. Imao sam ludačku sreću da sam ljude koje sam zamislio u određenim ulogama uspeo da animiram scenariom i vrlo lako ubedim da učestvuju u kreiranju filma. To je bio odličan osnov za dobru saradnju i smatram da je svako od njih genijalno odradio svoj deo posla, te da je samo olakšao proces stvaranja filma. Nisam želeo da tražim od starijih kolega savete i predloge sa kim bi i na koji način mogao da radim, već sam sa uživanjem i uzbuđenjem pratio teatarski i filmski život likova koje intepretiraju Sloba, Gojko, Jovana, Nebojša, i ostali razume se. Kroz njihove prošle i trenutne likove sam učio o njima, i tražio što bliže meni, mom senzibilitetu. Jako je bitno da reditelj i glumac budu bliski po toj osnovi, to unapred poništava probleme. Učen sam da je rad sa glumcima nešto što iziskuje mnogo napora. Ne bih se složio sa tom pretpostavkom.
Film je premijerno prikazan u Kairu. Ima li prvih reakcija publike i kritike? Kako je došlo do toga da ovaj film bude prikazan na ovom festivalu?
U Kairu nas je sačekala gotovo puna sala, i nakon projekcije je ostalo dosta ljudi, što običnih gledalaca, što kritičara i novinara koji su učestvovali na Q&A sa mnom i producentom Nevenom Savić. Biću iskren i priznaću da malo znam o poznoj egipatskoj kinematografiji (pričam na dalje o filmovima koji su izašli pre 2010), ali ono sa čime sam ja upoznat jesu filmovi koji su stilski zasnovani na nekoj vrsti folklorne atmosfere, koja je daleko bliža španskoj sapunici nego evropskom autorskom filmu. Ako to uzmemo u obzir, meni je i više nego uspeh činjenica da je običan gledalac prihvatio i na neki način zavoleo Horizonte. Kada su nas ‘izbacili’ iz sale, zbog nastavka festivalskog programa, dalji razgovor smo morali da nastavimo u foajeu, pa potom i ispred sale. Sve to mi govori da je film dobro prihvaćem, što me naravno najviše raduje.
Nakon prezentovanja projekta na industry programu Kinopavasarisa u Litvaniji, Horizonti su se našli na short list-u za POFF, Venice Day-s, i mnoge druge prestižne festivale. Iako je ostvarenje sna da ti film prvenac završi na festivalu kao što je Venecija, mogu reći da je na neki način dobro što je na kraju bio izabran za CIFF 2017, jer i pored toga što CIFF isto tako prestižan festival, opet je festival na kom novi autori mogu da dobiju više pažnje.
Koja je dalje sudbina filma? Kada možemo da očekujemo srpsku premijeru? Ima li planova o bioskopskoj distribuciji i daljem festivalskom životu?
Sa početka je naš sebičan razlog, zbog koga smo pravili Horizonte, bio da ga vidi što više ljudi, tako da nam je želja da film što više putuje. Dalja sudbina filma je u rukama produkcije i budućih agenta prodaje sa kojima smo u pregovorima, a koje naravno ne bi voleli da otkrivamo pre vremena. Dakle, nakon Kaira smo dobili pozive sa raznih festivala po Evropi i svetu, i sada čekamo finalne odgovore selekcionih komisija tih festivala. Nakon izvesnog vremena planiramo i bioskopsku i televizijsku distribuciju. Sve to, naravno, nakon srpske premijere na Festu 2018.
Razgovarao: Đorđe Bajić