Petra Milićevića smo gledali u filmu „Afterparti“, a trenutno su u pripremi dva filma u kojima glumi: srpski postapokaliptični triler „Volja sinovljeva“ Nemanje Ćeranića i indijski akcioni spektakl „Kotigobba 3“ Šive Kartika. U intervjuu koji sledi, Milićević govori o svojim dosadašnjim filmskim iskustvima, uključujući i nedavnu radnu posetu Indiji.Petra Milićevića smo gledali u filmu „Afterparti“, a trenutno su u pripremi dva filma u kojima glumi: srpski postapokaliptični triler „Volja sinovljeva“ Nemanje Ćeranića i indijski akcioni spektakl „Kotigobba 3“ Šive Kartika. U intervjuu koji sledi, Milićević govori o svojim dosadašnjim filmskim iskustvima, uključujući i nedavnu radnu posetu Indiji.
Kako si počeo da se baviš glumom?
Mi iz takozvanog „inđijskog klana“ imali smo tu sreću da je tadašnji predsednik opštine Goran Ješić početkom dvehiljaditih renovirao tadašnji kulturni centar, i kompletno ga opremio novim bioskopskim platnom, reflektorima i ogromnom pozorišnom binom sa oko 300 mesta. Nedugo nakon toga, krenula je čitava lavina kulturnih događaja, radionica i novog bioskopskog programa. Jedan od tih programa bila je i pozorišna radionica koju su tada vodili Jovan Grujić i Mariana Aranđelović, oboje studenti Nikite Milovojevića, a čiji sam polaznik postao kao srednjoškolac. Krenuli smo sa osnovnim vežbama iz scenskog pokreta i dikcije i osnovnim vežbama koje se prelaze na prvoj godini glume. Celoj ekipi sve to je bilo novo i jako pitko, a Jovan i Mariana su nas bukvalno začarali pozorišnom magijom. Bili smo redovni, tačni, precizni i s nestrpljenjem smo očekivali svaki naredni čas. Ubrzo, usudili su se da postave Šekspirov „San letnje noći“, i svi smo bili zapaljeni posetom i rezultatima. Tada je uprava, videvši rezultate, odlučila da nas šalje na amaterska takmičenja na kojima smo osvojili niz nagrada.
Ispričaj mi nešto o tvom doprinosu filmovima „Afterparti“?
Moj doprinos u oba projekta bio je dosta skroman. U „Afterpartiju“ Luke Bursaća igrao sam Stimpija, jednog od Barmena sa kojim Mare (glumi ga Rade Ćosić) šuruje, prave dogovore, nabacuju jedan drugom žene… Sve ono što barmeni rade. Iako je u pitanju epizodna uloga, Luka je zahtevao temljnu i kompletnu pripremu. Pustio mi je film „Magični Majk“ i rekao: „Želim ovo. Ali, bukvalno“. Usledili su fizička priprema u teretani zbog estetike tela i par časova da naučimo da mućkamo koktele i žongliramo flašama. Mogu da kažem da je moj doprinos ovom filmu bio čisto estetski. Dublovi na setu u kojima igramo na pultu, izvidimo striptiz bili su jako iscrpni pre svega u fizičkom pogledu.
Zatim je došla „Volja sinovljeva“…
Tako je. U „Volji sinovljevoj“ Nemanje Ćeranića igram jednog od članova pustinjske bande, zajedno sa Džekom Dimićem i Nikolijom Jovanović. Veći deo snimanja je proteklo veoma glatko. Međutim, u planu je bilo da se snimi jedna ozbiljna akciona sekvenca u kojoj banda u pustinji pljačka kombi u pokretu. Zadatak je bio da okružimo kombi na krosericama i ubijemo jednog od vozača. Tražio sam dozvolu od produkcije da sam izvedem te kaskade i dobio zeleno svetlo. Tada sam prvi put seo na kros i naučio da ga vozim. Na žalost, zbog produkcijskih problema izostavili smo tu sekvencu. „Volja“ je sada na rehabilitaciji i nestrpljivo čekamo nastavak snimanja, a sa nadom da ću biti u prilici da pokažem svoje novostečeno znanje na motoru.
Kako je došlo do saradnje sa bolivudskom ekipom na trećem delu serijala „Kotigobba“?
Tu ulogu sam dobio preko svog agenta, čuvene kasting menadžerke Angeline Marinković. Zahvaljujući njoj dobio sam i jednu od svojih prvih uloga i to u italijanskoj produkciji „Gli Anni Spezzati“.
Šta možeš da mi ispričaš o tom projektu?
Igrao sam Feracu, jednog od prijatelja glavnog koji zajedno sa njim dolazi u Milano da se prijavi u specijalne jedinice. Veliki set. Trista metara dugačka maketa milanske raskrsnice iz 1970. napravljena u Rakovici. Deset dana snimanja. Kad god me Angelina pozove za ulogu, istog trenutka znam da se kuva nešto zaista ozbiljno. Zaista je predana i čuvena u svom poslu. Zna tačno šta produkciji treba i ima odličan njuh za glumce.
U filmu „Kotigobba 3“ glumiš Toma. Ko je on i koje nove izazove ti je donela ova uloga?
Tom je jedan od agenata Interpola koji zajedno sa inspektorom koji vodi slučaj ceo film goni glavnog junaka. Prvo smo u Srbiji snimali petnaest dana. Svaki put kada bih se pojavio na setu dobijao sam separat i nikad u potpunosti nisam znao šta me čeka tog dana na snimanju. Indijci zaista ljubomorno čuvaju svoje scenarije. Bilo je tu dosta posla, između ostalog jedna jurnjava kolima koju, na žalost, vođa kaskadera Slaviša Ivanović nije dao da sam izvedem. Kad smo završili snimanje u Srbiji, otprilike nekih šest meseci kasnije, usledio je poziv – tražili su me za nove sekvence koje su snimane u Varšavi. Usledilo je dodatnih pet dana snimanja za mene. U Varšavi sam odglumio scenu u kojoj Tom u potpunosti preokreće radnju filma. Tada sam shvatio da je to je jedna ozbiljna uloga sa vrlo bitnom funkcijom. nakon mesec dana, produkcija me ponovo zove. Odlazim u Indiju na još pet dana snimanja. Drugog dana u Indiji me ispred studija čeka kran. Ispostavilo se da je kran namenjen Tomovoj kaskadi za koju su tražili da je ja izvedem. Bila je to moja prva velika filmska kaskada i nije mi bilo svejedno kad sam video kako to treba da izgleda. Međutim, sve je prošlo savršeno i ta scena izgleda zaista dobro. Mislim da će ovaj film u Indiji zaista biti veliki bioskopski hit. Doduše, za naš ukus to ne pije vodu jer oni rade filmove za sve ciljane grupe, i penzionere i tinejdžere i decu, bukvalno svi ukusi treba da se zadovolje u jednom filmu. Tako da je potpuno normalno da kod njih u filmu u jednoj sceni imaš odred specijalaca koji uleće u zgradu i pravi masakr nad lokalnom bandom krijumčara, a već u sledećoj imamo heroja i heroinu koji izvode ljubavni pesmu u prašumi prepunoj boja. Naša publika na to nije navikla.
Šta si sve još video i iskusio u Indiji?
Čim sam izašao sa aerodroma doživeo sam kulturološki šok. Sve je potpuno drugačije, boje, mirisi, ukusi. Na trenutak sam pomislio da sam u Afganistanu na ratnoj misiji. Međutim, mislim da je jako bitno jesti njihovu hranu. Vrlo je specifična i nema mesa. Od momenta kad sam prvi put probao tu hranu, osetio sam jaku vezu sa ovom zemljom. Kao nekakva magija koja počinje da deluje, sve postaje jasno i povezano. Indijci imaju izuzetnu vezu sa prirodom. Sam studio se nalazi u šumi, okružen je vegetacijom i uređenim travnjacima po kojima trčkaraju majmunčići. Iskustvo koje zaista nikad neću zaboraviti. Međutim, oni na žalost toliko pokušavaju da drže korak sa zapadom i sve što je izgrađeno po urbanim zonama deluje kao nešto ugurano na silu. Rastrzan između prirode i urbanog, mislim da se narod dole još uvek teško snalazi. Interesantno je da sve poslove na setu rade muškarci, čak i šminku. I na svaku poziciju na setu dolazi minimum njih petorica. Tako da u svakom trenutku imaš petricu švenkera, petoricu šarfera i tako dalje… To im omogućava da snime velik broj kadrova za jedan dan u odnosu na naše standarde. U Indiji se govori preko dvadeset varijacija hindu jezika i jako je interesantno što svako govorno područije mora da ima svoju kinematografiju. Bolivud je najveće pa je stoga i najrazvijenije. Prati hindu jezik. Film koji smo mi radili spada u kanada govorno područije koje je drugo po veličini. Sve u svemu, jedno neprocenjivo iskustvo i sa filmske i sa socijalne strane.
Razgovarao: Đorđe Bajić