SRB ENG

Dr Ivana Kronja o svojoj knjizi „Estetika avangardnog i eksperimentalnog filma: Telo, rod i identitet. Evropa – SAD – Srbija“

29. oktobar 2020. | Autor: Đorđe Bajić




Dr Ivana Kronja o svojoj novoj knjizi: „Lična traganja za sopstvenim identitetom inspirisala su moje teorijsko opredeljenje“

U knjižarama širom Srbije se upravo pojavila monografska studija „Estetika avangardnog i eksperimentalnog filma: Telo, rod i identitet. Evropa – SAD – Srbija“. Ova knjiga u izdanju Filmskog centra Srbije na gotovo 600 stranica donosi detaljan akademski pregled nedovoljno poznate istorije avangardnog i eksperimentalnog filma u svetu i kod nas, kao i kulturološko i rodno čitanje filmske umetnosti primenjeno na filmski eksperiment. Autorka studije, prof. dr Ivana Kronja, odgovorila nam je na pitanja u vezi sa njenom novom knjigom. Pročitajte.

Kako se rodila ideja za tvoju upravo objavljenu naučnu studiju?

Ljubav prema filmovima Maje Deren (Eleonora Derenkovska, 1917-1961), poznate i kao ,,majka’’ američke filmske avangarde, te lična traganja za sopstvenim celovitim identitetom, ženskim, intelektualnim i stvaralačkim, kao i inspiracija visokim estetičkim dometima rane filmske avangarde, neprevaziđene do danas i potonjeg eksperimentalnog filma, posebno u SAD, inspirisale su najpre moje teorijsko opredeljenje ka ovoj temi na doktorskim studijama na FDU (doktorirala 2010), a potom i dalji rad na knjizi. Interesovanje za feminističku teoriju filma, dopunjeno novim saznanjima o kulturalnim studijama istorije umetnosti i feminističkoj teoriji i praksi ,,lepih’’ umetnosti u prošlosti i danas, koja sam stekla na doktorskom istraživanju na Univerzitetu Oksford 2002-2003, zaključili su okvir mog doktorskog istraživanja.

Kako su se ideja i sam koncept menjali tokom rada na knjizi?

Posebno interesovanje u jednom periodu mog života i rada imale su svakako sve vrste ženskog filma i vrlo poetični ili, pak, vrlo subverzivni gej-autori u istoriji filma, koji donose novu osećajnost uskraćenosti i žudnje. Pokazalo se da je moguće konstruisati pojam ,,rodno angažovane neo/avangardne filmske prakse’’, koju je omogućila upravo estetika preobražene naracije i diskontinualne montaže, koju koristi jezik avangardnog filma. Moja inovacija u ovoj oblasti bila je da sam oformila pojam alternativnog rodnog identiteta muškog umetnika u periodu posle Drugog svetskog rata, kako bih dala ravnotežu povremeno jednostranom tumačenju pojma roda kao nečega što pripada samo manjinskim identitetima. Zahvaljujući podsticaju iz Filmskog centra Srbije od pre neku godinu, imala sam i materijalne uslove da dopunim istraživanje formulisanjem kraće istorije i kulturološkog čitanja srpske neo/avangardne filmske umetnosti, što je dalo čitav završni, treći deo knjige. Poglavlje ,,Srpski avangardni i eksperimentalni film: Istorija, estetika, reprezentacija’’ po meni predstavlja sintezu mnogih aspekata ranijeg istraživanja i svojevrsni vrhunac knjige, bez kojeg ne bih sada mogla ni da je zamislim. Na njega sam veoma ponosna.

Koliko dugo je trajao proces rada na knjizi, šta su bile najveće prepreke i izazovi tokom istraživanja i samog pisanja?

Dostupnost strane literature i filmova, pogotovo kratkih eksperimentalnih, bila je ranijih godina, kada sam ja radila doktorat i kasnije dodatna istraživanja za knjigu kao samostalna istraživačica, daleko manja nego danas. I danas sve to treba pronaći i platiti, a nije isto gledati film i čitati knjigu na internetu i kada vam je to fizički dostupno, pogotovu za starije i srednje generacije, kojima pripadam. Studija je aktivno pisana u dva navrata, ukupno oko 4-5 godina, a sama štampa čekala je nešto duže nego što je bilo predviđeno usled pandemije virusa korona.

Čitav proces bio je praćen i dubokim fazama samopreispitivanja, moralnih dilema, političke i duhovne upitanosti… U jednom delu knjige radi se naime o veoma izazovnim, često subverzivnim, teškim pa i negativnim temama. S druge strane, tematika ženskog i LGBTIQ identiteta praćena je neretko diskriminacijom i neshvatanjem, stereotipima sa kojima se mora hrabro suočiti. U situaciji dvostrukog morala i preterane politizacije kulture i čovekovih prava, pojmovi kao što su feminizam ili kvir-estetika dodatno provociraju javnost, iako su zapravo neprestano prisutni.

Svi stavovi u mojoj knjizi potiču od mog humanističkog obrazovanja i političke kulture tolerancije, koja za mene znači i poštovanje našeg kulturnog prostora, tradicije i kulture. Navedena humanistička pozicija podrazumeva suprotstavljanje bilo kakvom ideološkom diktatu koji oštećuje život ljudi i suzbija znanje, istraživanje i umetnost. S druge strane, pojmovi su obrađeni naučno i dosta neutralno, tako da se knjigom može koristiti i čitalac koji se ne slaže sa stavovima autorke: poštenje i naučna objektivnost bili su jedan od ciljeva u završnom radu na knjizi, budući da je zamišljena i kao udžbenik za poslediplomske studije u oblasti filmske i multimedijalne umetnosti.

Koje srpske autore i autorke bi izdvojila kada je u pitanju avangardni i eksperimentalni film?

Čitava istorija jugoslovenskog, danas post-jugoslovenskog, alternativnog odnosno eksperimentalnog filmskog nasleđa je posebno fascinantna. Ona je do tančina poznata jednom uskom krugu ,,Kino-klubaša’’, ljubitelja i poznavalaca filmske avangarde i domaćeg filmskog eksperimenta, uključujući i istoriju klasičnog i digitalnog video-arta, pogotovo onog koji se estetički prožima sa samim avangardnim i eksperimentalnim filmom. Ta je istorija čak i istražena, ali nije dostupna široj javnosti. Kriza samozaborava jugoslovenskog društvenog i kulturnog identiteta usled političkih faktora utiče i na smanjenu vidljivost ove vrste filma. Polazište svega mora biti arhiviranje i javna dostupnost podataka, za šta su potrebne kako finansije tako i kulturna svest.

U svojoj studiji, u kojoj sam naročito pratila estetiku i kulturna značenja psihodramskog filma, posebno sam istakla i obrazložila originalnu domaću varijantu psihodramskog filma u delu čuvenih srpskih i jugoslovenskih filmskih umetnika Živojina-Žike Pavlovića i Vojislava-Kokana Rakonjca, ali uz njih stoji još niz značajnih imena. Meni su posebno dragi kratki eksperimentalni filmovi Save Trifkovića, Radoslava Vladića i Ivana Obrenova, strukturalni filmovi Ivana Ladislava Galete iz Hrvatske i svojevrsna etno-fantastika u radovima Karpa Godine iz današnje Slovenije, te celokupna jugo-srpska manje poznata ženska animacija, eksperimentalni i socijalni dokumentarni film u radovima Vere Vlajić, Divne Jovanović, Vukice Đilas, Vere Jocić i mnogih drugih, čiju istoriju tek treba otkriti i napisati.

Avangardni i eksperimentalni film uglavnom nije u fokusu kritike i teorije, barem kod nas. Zašto je to tako?

Avangardni film, obično viđen kao ,,prva’’, rana filmska i umetnička avangarda 20-ih godina XX veka, i posleratna ,,druga’’ ili ,,neo’’ avangarda, što je podela koju sam koristila i u svojoj knjizi, zaista jeste nekomercijalna vrsta kinematografije, namenjena pre svega uskim umetničkim kružocima i filmskim festivalima. Iz njega proizašli eksperimentalni film, kao širi pojam aktuelnog filmskog i digitalnog eksperimenta, značajno se preklapa sa savremenom likovnom multimedijalnom scenom, ,,galerijskim filmovima’’ nekada i danas, video-artom i digitalnim videom. Savremeni umetnici, pogotovo kod nas, nisu u dovoljnoj meri svesni da tehnike i izražajna sredstva koje koriste zapravo potiču i pripadaju tradiciji avangardnog i eksperimentalnog filma.

Danas je scena eksperimentalnog filma, i videa, veoma specijalizovana i ima svoju filmsku kritiku i teoriju. Zapravo bi najbolje bilo komparativno izučavati mejnstrim igrani i eksperimentalni film, ali za tako nešto ne postoje adekvatni akademski uslovi. Osim toga, uspon pa i hiperprodukcija umetničkog animiranog i dokumentarnog filma, čiji se deo produkcije prožima sa eksperimentalnim oblicima filma, danas dodatno nameće teorijsko povezivanje ovih filmskih vrsta. To je zaista fascinantan fenomen, i nudi čitavo polje novih istraživanja.

Kako gledaš na ulogu filmske teorije i kritike kod nas i u svetu u XXI veku?

Čitavu deceniju, pa i duže, govori se o opadanju i nestajanju profesije filmske kritike u domenu javnih medija, pod uticajem masovnog širenja onlajn kulture i društvenih mreža, te nestajanja klasičnog medija štampe. Svedoci smo ere u kojoj se i opstanak bioskopa kao načina konzumacije filma dovodi u pitanje: filmska distribucija delom se preselila na internet, Kovid-19 je smanjio međuljudske susrete i zatvorio filmske dvorane… Osim toga, epohu klasične filmske trake zamenila je digitalna audiovizuelna tehnologija. Logično je da se ovakve društvene, proizvodne i ekonomske promene odraze i na oblast filmske kulture i nauke, to jest kritike i teorije filma.

Da li kritika i nauka o filmu i danas imaju nekadašnji uticaj i značaj?

Po mom mišljenju, popularnost filma i dramskih TV-serija kao ,,nove pismenosti’’, jer publika masovno više ne čita književnost niti knjige uopšte, koju prati danas najšire zastupljeno shvatanje filma kao zabave i znanja o filmu kao popularnih podataka i informacija – o ulogama, ekipi, zvezdama, haljinama na crvenom tepihu i specijalnim efektima – najveći je izazov za struku kritičara i teoretičara filmske umetnosti. U današnjoj atmosferi, kao da su svi saglasni da stručna, ekspertska znanja o filmu samo ,,smetaju’’ i da nikome nisu potrebna. Međutim, takva znanja čuvaju i podržavaju filmske zanate i film kao kulturnu instituciju, i zapravo su neophodna, bez njih film ni kao zabavna umetnost neće opstati. U svetu je oblast teorije i nauke o filmu, pa i filmske kritike, zaštićena mnogo više nego kod nas, dok se u našoj sredini svodi na mukotrpne individualne napore i inicijative ljudi koji znaju o čemu se radi. Sa još jačim uspostavljanjem regionalnog tržišta filmske industrije očekujem, međutim, bolje dane i za filmsku kritiku, kao i jačanje potrebe za sistematizovanim i stručnim filmskim znanjem i naukom. Zahvaljujući pozitivnom odzivu koji nakon dosta vremena danas ima i moj lični kritičarsko-teorijski rad i ova knjiga, zaista sam optimista, a to i drugima preporučujem.

Razgovarao: Đorđe Bajić