Talentovana likovna umetnica Jelena Jelača nadahnuće za svoje slike neretko traži u sedmoj umetnosti i, još konkretnije – u srpskom filmu. Na prelazu 2019. i 2020. godine u Jugoslovenskoj kinoteci upriličena je njena izložba „Kino oko“, o kojoj smo već pisali na našem sajtu, a čiji su motivi bili kadrovi iz poznatih filmova srpske i jugoslovenske kinematografije. O ovoj izložbi, ali i drugim sponama slikarstva i filma, pročitajte u našem intervjuu sa ovom svestranom umetnicom.
Za početak, ispričaj mi nešto o svom umetničkom putu… Kada to su te privukle četkice i boje?
Od početka sam znala čime ću se baviti u životu. Moja najranija sećanja iz detinjstva su u vezi sa crtanjem: gomile blokova, svezaka i bojica, što po kući, što kod obe bake. To je bio moj bezbrižni kutak, moje srećno mesto. U razredu sam svima crtala, smislila sam čak i nekakvu lutriju gde bih srećnim dobitnicima delila najuspelije crteže. Često se dešavalo da ne pazim na času, jer crtam. Imala sam sreće da su mi roditelji arhitekte, koji su i sami bili vrlo naklonjeni likovnoj umetnosti, pa sam tokom odrastanja i školovanja u njima imala ogromnu podršku. Voleli su da kupuju monografije i reprodukcije poznatih umetnika na platnu, pa i poneki originalni komad, tako da sam od malena bila pod uticajem umetnosti i estetike.
Značajna tačka na mom razvojnom putu bile su emisije o slikarstvu i teoriji forme u okviru školskog programa na državnoj televiziji koje je vodio profesor Zoran Pavlović (mnogo godina kasnije imala sam sreće da budem u njegovoj klasi na Akademiji). Ipak, upis na Fakultet likovnih umetnosti nije bio jednostavan. Uspela sam iz drugog pokušaja da budem primljena, ali u Prištini. Bila je to školska 1993-1994. godina. Položila sam sve ispite u junu, pa sam drugu godinu upisala na beogradskom FLU. Jedan od najznačajih, uslovno rečeno, autoriteta, bio mi je Dragan Lubarda, u to vreme profesor večernjeg akta. Isprva mi je delovao kao čudak, pravio je incidente, vikao na nas. Od njega je, međutim, moglo mnogo dragocenog da se nauči. Njegov pedagoški pristup, koliko god bio kontroverzan, bio neverovatno osveženje. Najmanje je tu bilo večernjeg akta, on je imao vrlo specifičan individualan pristup svakom studentu, bio je pronicljiv, lucidan, oštar kao žilet, precizan u procenama, a opet ponekad, poput deteta, vlagolast i mio. On me je i podstakao da kopiram stare majstore i omiljene umetnike i tim putem zapravo istovremeno učim zanat i pronalazim vlastiti izraz. Najviše sam tada kopirala Egona Šilea. Po meni, njegov crtež je neprevaziđen. Tokom studiranja uglavnom sam se bavila ekspresivnim, dramatičnim portretima svojih prijatelja. Na trećoj godini studija otkrila sam džez klub „Plato“. Svake večeri išla sam tamo sa blokom, kako bih dok slušam odličan džez, vežbala kroki crtajući muzičare. Moja prva samostalna izložba desila se upravo sa tim radovima u Platou i trajala je puna tri meseca.
Završetak studija nametao je pitanje profesionalnog bavljenja slikarstvom u egzistencijalnom smilslu. To je problem koji nažalost niti je sistemski rešavan, niti je za njega bilo prostora u nastavnom planu i programu akademije. U trenutku velike dileme šta dalje u životu, shvatila sam da imam odličan prosek i da bih zapravo mogla da upišem magistarske studije, a da pritom budem na budžetu, te da time ujedno na još par godina odložim krupne životne odluke. To mi je istovremeno omogućilo i da se oprobam u drugim medijima. Htela sam da vajam, da se okušam u animaciji, da fotkam. Mentor mi je bio profesor Dragan Jovanović, koji mi ranije nije predavao. U to vreme baš se događalo formiranje odseka proširenih medija, a profesor Jovanović je bio jedan od njegovih osnivača. Predložio mi je da gostujem u vajarskoj klasi u zgradi na Senjaku i da tamo, za početak krenem da radim seriju terakota. To je bio divan period, klasa je bila fantastična, ali idilu je naglo prekinulo NATO bombardovanje. Ta školska godina, kao i ona kad sam bila na četvrtoj (protesti 1996-1997) bila je, takoreći, propala.
U nekom međuvremenu, krenula sam da crtam seriju varijacija na svoj autoportret. Prepuštala sam se slobodnim asocijacijama i radila na „Metamorfozama“, razgranatoj seriji crteža grafitom, koji se u motivu pretapaju jedan u drugi. Tako je nastao animirani film „U ogledalu“, za koji je originalnu muzičku pratnju izveo bend mog brata, Marka, Basema Kili. Nastupali smo sa njim na brojnim festivalima, domaćim i stranim, na nekima smo bili nagrađivani, a jedno vreme film se vrteo kao muzički spot i na video top listi televizije Studio B. Magistarska izložba na temu metamorfoze autoportreta sastojala se od tih inicijalnih crteža, animiranog filma u trajanju od četri minuta, haljine na lutki napravljene od fotografija koje danas nazivamo selfi, a koje su bile izrađene „idiotom“, zatim jedne fotografije na kojoj se pomoću šminke poigravam pitanjem rodnih uloga, kao i 40 manjih komada u terakoti sa sličnom tematikom, gde se moj autoportret, na centralnoj poziciji, transformiše sa jedne strane u simbole ženskog, a sa druge muškog pola.
Nakon 2000. jedva sam čekala da se vratim slikanju, ali nisam želela da radim portrete. Ti, sada tako mračni likovi, proganjali su me sa zidova. Bile su to kvalitetne psihološke studije u ulju, ali njihova energija više mi nije prijala. Tragala sam za novom temom i novim izrazom. Bila mi je potrebna neka radost, nešto što nema veze ni sa akademijom, ni sa bilo čim što sam do tad radila. Krenula sam u početku stidljivo, sa šarenim apstraktnim crtežima, koji su me asocirali na meksičku hranu, estetiku i amblematiku. Uskoro su te apstrakcije krenule da se pretvaraju u figuraciju, u izmaštani Meksiko, u kom nikad nisam bila. Atmosfera na slikama je bila topla i živahna. Shvatila sam da mogu da obradim razne teme iz posrednih utisaka o kulturi te zemlje, životu običnog sveta, a sve sa ciljem da se dobro zabavim, igrajući se perspektivom, živim bojama, atmosferom i naracijom. Iako zbog materjalnog stanja nisam previše udobno živela, sve u vezi sa tim periodom bilo je fantastično. Usledila je izložba na Kolarcu nagrađena godišnjom nagradom, što je bio svojevrstan uspeh i prekretnica u mojoj karijeri. Prodala sam oko polovinu slika tokom trajanja izložbe, a ostatak do kraja te godine. Izlasci, žurke, putovanja navela su me da stilom koji se oslanjao na ovaj već prikazan u „Meksiku“, počnem da slikam vlastiti dnevnik. Nazvala sam seriju „Dnevnik kretanja“. Osim već navedenih karakteristika, ova serija je specifična po tome što su predstavljeni likovi, mesta i događaji – autentični i skoro svi učesnici na slici imaju pogled usmeren frontalno ka publici, kao da su se za trenutak zaustavili u pokretu , da bi pozirali za fotografiju ili da bi pogledali posmatrača. Naredne godine sam otišla na rezidenturu u Cité internationale des arts u Parizu. Taj dvomesečni boravak u meki umetnosti, bio je na mnogo načina dragoceno iskustvo.
Prva izložba tog dnevnika je bila 2009. u galeriji Doma omladine. Kasnije sam sa tom postavkom putovala po Srbiji, a takođe bila u prilici i da je delom izložim u Siteu, u Parizu, kao i u jednoj galeriji u Barseloni. U narednom periodu sam nastavila da se bavim beleženjem svoje privatne, ali na neki način-kolektivne hronike tog veremena, što je rezultiralo nastavkom „Dnevnika“ koji se zvao „(Po)Kretati se mora“. Rezultat je bio izložba u galeriji O3one (dok se nalazila na Andrićevom vencu) sa otvaranjem za pamćenje. Onda je ponovo došlo do zasićenja. Radilo mi se nešto drugo, tematski mnogo intimnije, a stilski kompleksnije. Bila je to izložba „Paralelna realnost“ u galeriji Kulturnog centra „Grad“. U toj seriji sam intuitivno povezala neke naizgled nespojave stvari. Jedan segment predstavlja dominantni idealizovani reprezentativni autoportret, koji predstavlja autoironičnu samomitologizaciju postavljenu u simbolički oltar sa, takođe, idealizovanim portretima ljudi iz moje okoline, smeštenim u bezgranični prostor između prošlosti i budućnosti, jave i sna. Kroz drugi segment sam proučavala relacije između raznih pojmova poput ljubavi, religije, roda i rodnih uloga, sreće, mudrosti, slobode, smrtnosti i večnosti. Nakon toga usledila je izložba sa kadrovima iz kultnih jugoslovenskih filmskih ostvarenja, „Kino oko” realizovana u saradnji sa galerijom X Vitamin u Jugoslovenskoj kinoteci, pre tačno godinu dana.
Slikarstvo i film. Šta ih spaja i šta je to što tebe posebno inspiriše u sedmoj umetnosti?
Mislim da sam odrastala u najboljem mogućem trenutku za filmsku umetnost. Sedamdesete su i inače moja omiljena dekada. Moja porodica je održavala bliskost, između ostalog i tako, što smo sve filmove i serije, koji su se davali na skromna dva kanala jugoslovenske televizije, gledali zajedno. To je bio moj omiljeni porodični ritual. Kako je vreme prolazilo, film mi je bio sve važniji. Odrasla sam u Rumi, gde se krajem leta, u Kulturnom centru, prikazivao izbor nagrađenih filmova sa Pulskog festivala. Imala sam običaj da kupim ulaznice za sve dane prikazivanja i da pravim dnevnik očekivanja i utisaka o svakom filmu. U Rumi su bila dva bioskopa, a program se menjao ponedeljkom i četvrtkom. Ako mi se dopadne neki film, otišla bih i narednih dana da ga pogledam. Tako je bilo dok nisam dobila svoj prvi video rekorder. Tad sam maštala o tome da se zaposlim u video-klubu i da po ceo božji dan gledam sve što želim. Danas imamo internet i sa njim mogućnost da pogledamo baš sve što nam padne na pamet. Ako mi se dogodi kreativna blokada, više ne brinem. Koliko god da traje, gledam filmove, bindžujem serije. Kada sa tim preteram, ideje same krenu i jedva čekam da radim.
Kako je nastala izložba „Kino oko“?
Slučajno sam na internetu pronašla fotografiju, frejm iz mog omiljenog domaćeg filma „Davitelj protiv davitelja“. Na toj fotografiji Rahela Ferari kupa Taška Načića, i ta scena u svoj svojoj grotesknosti izgleda tako uzvišeno, gotovo barokno. Pomislila sam kako bi bilo fantastično posedovati takvu sliku u nekom bogatom ramu. Tako je krenula serija od 24 slike, kao 24 frejma u sekundi. Za nazive slika odabrala sam prikladne citate iz tih filmova. Malo je reći da sam uživala radeći tu seriju. Tražeći idealne kadrove, vratila sam se u jedan srećniji period, u vreme kvalitetnog humora, pametnih dijaloga, u osećaj sopstvene naivne bezbrižnosti. Predmet mog interesovanja bili su filmovi koji predstavljaju značajnu odrednicu u formiranju individualnog i kolektivnog identiteta na ovim prostorima. Oni su, pored ostalog, riznica (arhiv) danas zaboravljenih vrednosti, kao što su: etika, dostojanstvo i integritet. Tokom rada na prvoj slici, „Davitelju“, moja galeristkinja Ksenija B. Marinković predložila je da u organizaciji njene galerije X Vitamin realizujemo izložu u Jugoslovenskoj kinoteci. Obe smo smatrale da je taj prostor idealan za postavku. Bilo je to još jedno sjajno otvaranje sa nekima od aktera sa slika i didžejem koji je puštao šlagere sa singl ploča.
Kako si birala filmove i kadrove iz njih? Da li je bilo teško odlučiti se?
Svaki film je bio priča za sebe. Prvo sam napravila listu omiljenih filmova, pa bih kasnije pravila selekcije, dok nisam sigurna da je to taj kadar. Za neke filmove je bilo nemoguće naći dobru fotografiju na internetu. Ljubaznošću zaposlenih u Kinoteci, došla sam do solidnog broja digitalizovanih verzija ovih filmova, tako da sam mogla da biram idealni kadar. U par slučajeva mi je bilo žao što ne mogu da uradim više kadrova iz istog filma. Nisam htela to da radim da ne bih izgubila fokus. Tražila sam u kadru momenat ikoničnosti, trenutak drame ili napetosti, a opet istovremeno i monumenalnosti. Zlatni presek i stari majstori su mi donekle bili referenca. Trudila sam se da slikam što realističnije, iz poštovanja prema svemu što taj određeni film predstavlja. Konačno, zadovoljna sam izborom. Na listi potencijalnih filmova bilo je još isto toliko naslova, ali negde sam morala da se zaustavim. I samo određivanje datuma otvaranja mi je pomoglo da se svedem. Naravno, ako neko poželi da poruči neki određeni kadar, ja sam otvorena za saradnju.
Uglavnom si se inspirisala proverenim klasicima… Da li pratiš aktuelnu srpsku filmsku ponudu i da li ima neki noviji naslov koji ti deluje inspirativno?
Moram da priznam da mi je došlo vreme za neku novu fazu. Sa klasicima kao inspiracijom, moj kriterijum se ne dovodi u pitanje. To i jeste bila suština koncepta: podsećanje na to da smo nekada poznavali istinske vrednosti i kvalitet. Pratim savremenu domaću kinematografiju, ali mora se priznati da su sada serije nešto što je uzelo primat i kod nas i u svetu. U kompjuterskom folderu, u kom su preostali kadrovi skidani sa interneta, koji nisu prošli selekciju, jer sam želela da pošaljem određenu poruku samim izborom ostvarenja, a to je značilo ograničavanje na jugoslovenski period, od novijih filmova nalaze se recimo: „Karaula“, „Klip“, „Ustav republike Hrvatske“, „Srpski film“, „Ubistvo s predumišljajem“… Ima sjajnih autora i odličnih filmova, ali mislim da nemam dovoljnu vremensku distancu da bih imala potrebu da ih na ovakav način ovekovečim. To ne znači da se jednog dana i to neće dogoditi.
Razgovor vodio: Đorđe Bajić
Foto: Marija Trkulja