Dok bioskopski hit „Toma“ ruši rekorde gledanosti, razgovarali smo sa kostimografom Borisom Čakširanom o radu na ovom ambicioznom i zahtevnom projektu, oživljavanju epohe i izazovima izrade kostima za likove zansovane na stvarnim ljudima. Čakširan vredno stvara već duže od tri decenije, a svoj kostimografskim doprinos je dao filmovima „Tito i ja“, „Spasitelj“, „Ivkova slava“, „Dobra žena“, „Kralj Petar I“, „Ime naroda“… Čest je Bjelogrlićev saradnika, a na „Tomi“ je nastavio rad čak i nakon što je slomio nogu.
Kako je došlo do toga da postanete deo projekta „Toma“ i kako je protekla saradnja sa Draganom Bjelogrlićem i Zoranom Lisincem?
Sa Draganom sam radio na mnogim projektima, od „Roda“, preko „Montevidea“, pa sve do „Senki nad Balkanom“. Mislio sam da će neko drugi raditi „Tomu“, ali Dragan me je pozvao zbog velikog vremenskog raspona, kao i delimične epohe u kostimu, u nadi da ću mu pomoći da to savladamo, kao i u kreiranju likova koji zasnovanim na javnim ličnostima, poznatim javnosti. Kada smo već krenuli u rad, upoznao sam i Zorana, koji je imao posebnu ulogu u projektu, pa sam često više vremena provodio sa njim dogovarajući se oko raznih detalja i dramaturških elemenata koji se ogledaju u kostimografiji. Sa Draganom uvek umam divnu saradnju, koja je, baš onda kada je najtenzičnija, uvek donosila sjajne rezultate, dok sam sa Zoranom radio vrlo staloženo i opušteno, sa divnim momentima obostranog ushićenja. Deset dana pre snimanja polomio sam nogu, zatražio sam od produkcije da me zameni, ali oni to nisu hteli. Bilo mi je naporno, ali sam ostao do kraja u projektu.
„Toma“ je zahtevao opsežne pripreme, a posebno je bio zahtevan rad na kostimima. Koji je najbolji način da se pristupi jednom ovako obimnom i zahtevnom projektu? Gde početi?
Oduvek sam voleo „pametan“ kostim, praktičan pre svega, koji se ne „gura“ u „prvi plan“ ukoliko to nije neophodno ili duhovito. Volim da promišljam o koloritu kroz vreme i dramaturgiju, kao i da kreiram posebne elemente koji obeležavaju određeni lik. Uvek prvo krećem od praktičnih elemenata, koji mogu da se koriste kroz više epoha, i onima koji to ne mogu. Na primer: u „Tomi“ sam morao da spojim pedesete i šezdesete godine u muškoj i ženskoj obući ali ne i u odeći. Odvajao sam ih po bojama i formama. Sedamdesete sam morao kompletno da proizvedem i koristim maksimalno do sredine osamdesetih. Pa eto, prvo krećem od praktičnosti i snalažljivosti, a tek posle definišem koloritet, pa onda detalje i na kraju likove. Nije teško proizvesti veliki broj kostima ako ste praktični i ako imate na raspolaganju pristojnu sumu novca.
Film „Toma“ obuhvata period od nekoliko decenija. Koliko je bilo komplikovano osmisliti kostime, učiniti ih distinktivnim i specifičnim? Koji izazov tokom rada je bio najveći?
Najveći zahtev su bile sedamdesete. Najmanje je sačuvano elemenata iz tih godina. Od tada pa do danas, taj stil se nije vraćao u modu, pa je moralo skoro sve da se napravi. Kada se kreiraju pojedinačni kostimi, prvo polazim od psihologije lika; šta je njemu bitno, kakav život vodi, koje su njegove mogućnosti i kako se snalazi u životu, jer ima siromašnih ljudi koji su uvek uredno i lepo obučeni, i obrnuto. Drugo, tu su neke predrasude, pa i doživljaji koji su opšti, kao i specifičnosti sredine, pa sve to utiče da neki elementi postanu veoma važni.
U našem savremenom filmu su 60-te i 70-te veoma slabo zastupljene, filmski stvaraoci uglavnom izbegavaju te decenije. Da li vam je, kao kostimografu, drago što se sad to menja? Šta ove decenije donose specifično kada su u pitanju odeća i oblačenje?
To su, kod nas, još uvek siromašne posleratne godine, ali su i prve godine slobode i entuzijazma. Televizija ulazi u sve domove i postaje zajedničko mesto za informisanje i zabavu, ljudi su kročili na Mesec, popularna muzika se menja, pa time i moda postaje opšta stvar. Pojavljuje se i novo društveno raslojavanje, izdvaja se nova kulturna elita i inteligencija, pa neretko narod demonstrira protiv nečega i bori se za sebe i bolje sutra. Ima tu mnogo tema koje su potpuno promenile lice sveta, ali i pojedinca. Tadašnji čoveka ima svoje snove, vodi svoje bitke, slobodno se izražava i uspostavlja lični izbor, te postaje specifična individua. To su sve zanimljivi elementi koji se odražavaju i na odeću i karaktere ljudi.
Koji lik u filmu je bio najzahtevniji po pitanju kostima? Koliko su Toma i Silvana, i drugi likovi zasnovani na istorijskim ličnostima, obučeni verno u odnosu šta su zaista nosili tokom svog života, a koliko je bilo slobode i intervencija?
Mislim da je ipak Toma bio najzahtevniji, pre svega po broju kostima i transformacijama kroz vreme. Svi poznati likovi su rađeni prema onome što su zaista bili. Trudili smo se da se to poštuje. Neke elemente sam bukvalno rekonstruisao prema fotografijama. Pojedini likovi su mi dozvoljavali izvesne slobode, pa smo se tu trudili da budemo duhoviti i kreativni, što je i publika prepoznala što osmehom, što aplauzom, i drago mi je da je to tako. Postoje i predrasude, kao ta da je Silvana uvek nosila kratku haljinu, ali to nije tačno, jer su se sve pevačice iz tog vremena trudile da nastupaju u dugim svečanim haljinama.
Tokom svoje karijere ste se specijalizovali za filmove koje se dešavaju u prošlosti, ali ste radili i savremene priče. Jasno je šta je zahtevnije, ali šta je vama kao kreativcu draže i bliže?
Volim i jedno i drugo, i za mene su to približni zahtevi i zadaci. Kada radim epohu, naravno da ne mogu da odem u prodavnicu i kupim nešto od odeće, već sve moram da pravim, ali i kada radim savremeni kostim i kupujem gotovu odeću, isto tako treba dosta vremena da potrošim na pronalaženje i kupovinu. Svi ostali elementi su isti: boje, psihologija, društvene prilike,i kulturološke specifičnosti… Za mene je jedino važno da kostim pomogne generalnu estetiku filma, da uzme svoje učešće u dramaturgiji i pomogne glumcima da „oboje“ likove koje tumače.
Razgovarao: Đorđe Bajić